fbpx

Maja Ristić: Pozorište za publiku nije prostor promene

Dr Maja Ristić je profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti, koja je svoj život posvetila istraživanju menadžmenta pozorišta i pozorišne publike, ali i predavanju i novinarstvu. Interesovanje za pozorište poteklo joj je iz porodice, jer joj je majka bila glumica u mlađim danima, a otac je dugo radio kao tehnički direktor malog pozorišta „Duško Radović“ i četiri godine kao direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Njen deda je bio naučnik, te je time podstaknuta i njena želja za naučnim istraživanjem, koja je bila izražena i tokom studija, koje je završila kao student generacije. Po završetku osnovnih studija postala je stručni saradnik, a 2001. godine i asistent. Osim rada na fakultetu, karijeru profesorke Ristić obeležilo je i novinarstvo kojim se bavi od 1996. godine. Prvi tekst objavila je u listu Danas, a nakon toga pisala je i za Politiku i NIN. Trenutno i dalje sarađuje sa Trećim programom Radio Beograda. Ljubav prema novinarstvu povezuje sa ljubavlju prema nauci, pa zato smatra da, kao što su i veliki pisci prvo bili novinari, tako su i veliki naučnici iz oblasti kulture i društvneih nauka, takođe prvo bili veliki novinari.

Iako predaje na katedri koja nosi naziv Menadžment i produkcija pozorišta, radija i kulture, autorka je i drame „Naša stvar“ koja još uvek nije ugledala svetlost pozornice. Maja Ristić je prva osoba koja se na ovim prostorima bavila empirijskim istraživanjem o muzičkom pozorištu, koje je privlačilo jer je u pitanju pozorište spektakla, ali i jer joj je takvo istraživanje dalo mogućnost interdisciplinarnog rada.

Danas, kada se pozorište i njegova publika suočavaju sa velikim brojem izazova, teško je proceniti koja je uloga pozorišta u društvu. Ova pozicija trenutno doživljava promenu, uslovljenu globalnom krizom nastalom zbog pandemije korone. Kako ta kriza može uticati na budućnost pozorišta i kakve su zapravo odlike pozorišne publike kod nas, pitali smo dr Maju Ristić.

Trenuci krize i vanrednog stanja utiču na sve oblasti života, pa tako i na obrazovanje i kulturu. S ozbirom da predajete na Fakultetu dramskih umetnosti, kako se fakultet prilagodio novim okolnostima, a samim tim kako ste vi prilagodili svoja predavanja?

Fakultet se vrlo brzo prilagodio novim okolnostima i sve poslove smo počeli da radimo od kuće. Ljudi koji se bave naukom, ukoliko godinama istražuju neku temu i pišu kontinuirano, što jeste naš posao i obaveza, donekle moraju da vode usamljenički život, da imaju mesto u stanu koje je zatrpano knjigama i papirima i da svugde nose kompmjuter sa sobom, koji postaje njihova kancelarija. Nastavu smo vrlo brzo prebacili na online platforme, držimo sve časove iz stanova i soba i moramo da pratimo redovni raspored. U početku je bilo sve pomalo čudno, užurbano, sa dozom treme, ali smo se sada uhodali i dobro nam ide. Ne moramo da putujemo do posla, imamo više vremena za čitanje, ali je ipak živa komunikacija nešto što nedostaje. Studentski festival – Fist koji kreiraju i organizuju studenti Katedre za menadžment pod mentorstvom asistentkinje Jovane Karaulić pod sloganom „Buđenje“ sve programe preneo je na virtualne platforme. Sve se desilo vrlo brzo. I pod uticajem čuvene studije „Društvo spektakla“ Gi de Bora, studenti su snimili film da tako snažnom porukom o svetu privida u kome živimo. Mislim da Fakultet dramskih umetnosti funkcioniše odlično zahvaljujući svim profesorima i saradnicima, ali i zahvaljujući odmerenom, umirijućem ponašanju dekana Miloša Pavlovića, koji nam šalje mejlove sa svim instrukcijama, redovno, sa porukama podrške i brige, što mislim da je potpuno normalno u ovim okolnostima. Ne znam nijedan drugi način da svoje zaposlene motivišete, učinite dovoljno aktivnim, a da umanjite njihov stres. Njemu nije problem da sve mejlove i informacije piše i šalje sam (naravno on ima svoje saradnike) i u pola noći, da svima odgovara na pitanja. Njegov prirodan, odgovoran, ali i stav uvažavanja koji jednako pokazuje prema svim profesorima, saradnicima i zasposlenim kadrovima, ali i studentima na FDU, čini da sve ovo prolazimo sa što manje stresa, a da održimo kvalitet i što bolji kontakt sa studentima, što je naša primarna obaveza i odgovrnost. Za uspešne lidere važi da su atoritativni, sa čim se ne slažem i eto jednog primera koji to potvrđuje. Stalno smo na kompjuteru, društvenim grupama i mrežama. Naša katedra ima i svoju Vajber grupu koja nam je „slamka spasa“. U okviru nje pišemo jedni drugima svoja razmišljanja, delimo poruke i podržavamo jedni druge. Radimo puno, ali to nam odvlači misli sa krize i pandemije. I to je možda dobar recept za ove teške dane – pronaći smisao koji prevazilazi puko preživljavanje i opterećivanje samo svakodnevicom.

Da li studenti pokazuju veći ili manji stepen angažmana?

Studenti su sada više kod kuće i imaju više vremena da rade zadatke, čitaju, pišu seminarske radove. Fenomenalni su. Divni, plemeniti, lepi mladi ljudi koji su spremni da uče više nego ikada. Mnogo su angažovaniji, vredniji. Nema kašnjenja na čas pošto smo svi kod kuće. Mnogo su fokusiraniji i zainteresovaniji za studije. Oni mi sami kažu da sada imaju više vremena, da vole da gledaju predstave koje se prikazuju online, da gledaju filmove, serije, da više rade za školu, jer ne gube vreme u prevozu, ali da im nedostaje nastava u učionici i interaktivnost. Svaka kriza je izazov i ova je izazov za sve nas. I čini mi se da smo makar trenutno u komunikaciji bolji i tolerantniji jedni prema drugima, makar što se tiče časova. A da li će se to nastaviti kada pandemija prođe, videćemo...videćemo koje će posledice doneti.

Gostovanje Ljubice Beljanski Ristić na predavanju

Pomenuli smo uticaj trenutne situacije na kulturu, a vaša posebna sfera istraživanja jeste pozorišna publika. Kako se pozorište snašlo u novim okolnostima? Da li je emitovanje pozorišnih predstava na televiziji i YouTube-u i ostalim društvenim mrežama dobro rešenje?

To je trenutno jedino rešenje kako bi pozorište ostvarilo kontinuitet u svom radu i zadržalo svoju staru publiku, a svakako i dobilo novu koristeći kao kanal komunikacije nove medije. Sa jedne strane to je odlično rešenje jer pozorišta prikazuju svoje najbolje predstave, a glumci pričaju priče o pozorištu (prošlosti, najboljim ulogama, predstavama), muzičari sviraju delove iz najpopularnijih mjuzikala i sadržaji se šeruju širom sveta. Svako može da ih vidi, čime pozorište postaje deo jedne šire kulturne mreže ili tržišta. Jugoslovensko dramsko pozorište je prikazalo antologijsku predstavu Bure Baruta Dejana Dukovskog u režiji Slobodana Unkovskog koja govori o jednom kriznom vremenu devedesetih, vremenu posleratne krize, kao i Skakavce Biljane Srbljanović. Šekspir festival prikazuje online najznačajnije svetske produkcije inspirisane Šekspirovim delima. Dobre strane prelaska pozorišta na društvene mreže su u tome što publika može da se priseti najznačajnijih predstava koje su odavno skinute sa repertoara, a neka nova publika može da pogleda čime se pozorište bavilo pre deset ili dvadeset godina. Pravljenje kratkih video formi (priča o pozorištu) koje se emituju na YouTube-u su sa marketinškog aspekta dobri načini da se pozorište popularizuje, ali prelazak pozorišta na internet ne može da traje beskonačno. To može da bude samo privremeno rešenje i rešenje za jednu krizu, ali kada sve prođe, pozorište treba da se vrati u sale – mesto gde se dešava živa umetnost, interakcija emocija, energije između glumaca i publike koja postoji i opstaje jedino u pozorištu.

Da li mislite da će ovo vanredno stanje uticati na promene u pozorištu? I na koji način?

Promena će svakako biti, i dobrih i loših. Dobre promene vidim upravo u razvoju marketinga i sve intenzivnijeg korišćenja društvenih mreža u marketinške svrhe, ali i za potrebe edukacije publike. A opet, nema veće tragedije nego da pozorište zatvori svoja vrata, spusti zavese, ugasi reflektore, a da nema mogućnost da svoje „igre“ prenese u neki drugi prostor: ulicu, park, bolnicu, školu. Pozorište može da se igra bilo gde, dovoljno je da imate izvođače i publiku, a sada toga više nema, jer su gradovi ostali bez ljudi. Mi živimo u rijaliti svetu, svetu bez ljudi. I eto, jedan od prethodnih Bitef festivala je predvideo svojim konceptom i izborom predstava. Nadam se da će izolacija biti što kraća kako ne bismo potpuno izgubili želju da se družimo, uživo komnuniciramo i stvaramo pozorište u prostorima gde se nalaze ljudi, a ne avatari. Promene koje su se već desile u pozorištu su i one negativne, a to je neizvesnost koja očekuje celu nezavisnu pozorišnu scenu koja radi po projektu i koja živi od godišnjih grantova, ali i prodatih karata, a još veći problem je i stopiranje isplate autorskih honorara zaposlenima u javnom sektoru koji nisu na platnom spisku. Finansijski gubici će biti veliki, ali i umetnički, ljudski. Kao organizaciona celina, svaka kulturna isntitucija poseduje kontinuitet u radu, kada se taj kontinuitet naglo prekine kao što je to sada, potrebno je dosta vremena da se sve vrati u normalu, jer će ljudima biti potrebno opet neko vreme da se prilagode starim okolnostima u izmenjenom okruženju. Svaka brza i nagla promena izaziva traume koje utiču na promenu ponašanja ljudi, a ljudi čine institucije, a ne obratno.

A da li će se promeniti publika i njena uloga?

Želim da verujem da će internet pomoći da dođe do spontanog formiranja „nove – publike“ koja nije redovni posetilac pozorišta i da će pozorišta posle krize imati još više publike, jer su krizni događaji koje smo preživeli krajem devedesetih prošlog veka (mislim na NATO bombardovanje) pokazali da publika pronalazi odušak u pozorištu, neku vrstu spasa u zamračenoj sali. Pozorišta su tokom bombardovanja Beograda bila puna, karte su se prodavale za jedan dinar, a predstave počinjale u 16 časova. Verujem da će uloga publike u pozorištu biti još aktivnija nego što je danas, a da će dramski pisci, reditelji, glumci i direktori pozorišta pronaći odgovore i kritički sagledati sve ovo što nam se danas događa, a publika će se smejati ili plakati. Reakcija neće izostati. A i glumci će se uželeti pozornice. Svaka kriza je povod za promenu, umetničku i ličnu. Ako se dobro preispitamo, imaćemo i bolje pozorište.

Vi ste posvetili svoj naučni rad istraživanju pozorišne publike i predajete predmet na osnovnim i  master studijama koji se zove Pozorišna publika. Koliko je zahtevno istraživati pozorišnu publiku?

Istraživanje pozorišne publike je teško, ali je i divno, jer radite sa ljudima. Potrebno znanje iz oblasti sociologije, kao i znanje o tome kako se piše anketa, ali je najvažnije da priđete publici tako da njoj bude jasno da je jako važna za vas. Kada drugome date na važnosti, on će popuniti to što vi tražite i biće spremni da vam pomognu. Tako da nisam imala puno problema jer su ljudi želeli da daju odgovore, ono što je jedino pitanje jeste da li su bili iskreni, zato što su bili zastupljeni i  odogovori koji su socijalno prihvatljivi. Vrlo često anketiranje zbog toga ne može da bude potpuno tačno, morate svoje istraživanje da upotpunite i drugim segmentima istraživanja da biste dobili celokupnu sliku.

Problem je što publika voli da negira da prati folk muziku, a prati je, vole da negiraju i sadžraje koje gledaju na televiziji. Na primer, u jednoj anketi se publika većinski izjasnila da im je najvažnija vrednost poštenje. Ja sam tu bila jako iznenađena, jer su svi napisali poštenje, a poštenja nigde! Živimo u narcističkoj kulturi i znamo da narcisi nemaju puno empatije, na šta smo naterani i zbog neoliberalističkog sistema – ili gazi ili ćeš biti zgažen, jer nećeš da propadneš! Često prema tim anketama svi deluju „savršeno“. Istinu ipak možete da vidite u otvorenim odgovorima, gde možemo da saznamo šta voli publika, a to je u stvari priča. Publika voli dobru priču. Pozorište za publiku nije prostor promene, kao što mi volimo da mislimo, nego je to ipak prostor i za zabavu, izlazak i za to da budete viđeni i da se lepo obučete. Oni vole te lepe zgrade, da se socijalizuju i srede. Takođe, publika se češće vezuje za glumce, nego za pisce i reditelje, što je takođe interesatno. Publika ipak ide u pozorište da se zabavi i jako im je bitno kako im se razvodnice obraćaju, gde se nalazi pozorište, kako ono izgleda, kako izgledaju zavese, kakva je scena.  Neke stvari na koje u tradicionalnim školama nikada nismo obratili pažnju, mi smo uvek razmišljali kako pozorište može da promeni svet i kako može da bude društvno angažovano i da ima visoke standarde, ali publika pozorište ne doživljava na taj način.  Publika voli da prati pozorište koje ima profilisan repertoar, vole da znaju šta gledaju i šta ih očekuje, ne vole nepoznanice. Slobodan Mrđa je takođe radio istraživanja kod nas i ona su pokazala da je preporuka prijatelja jedini i najbolji način za reklamiranje pozorišne predstave.

S obzirom da publika ne čita pozorišnu kritiku, kome je ona namenjena? Da li je ona hermetička i elitistična?

To je teško pitanje, ali svakako kritika nije namenjena publici. Možda nekoj stalnoj, stručnoj publici i stručoj javnosti. Vidim da je sve manje ima u medijima i da mora da bude veoma kratka. Veoma je hermetička i namenjena je kulturnoj i književnoj eliti, kao i ljudima kojima može da posluži za neka istraživanja, ali suštinski nema uticaja na to da li će neko otići u pozorište ili ne i o tome je čak i Piter Bruk, poznati svetski reditelj, govorio. On je rekao da poslednju reč u pozorištu ne daje kritika, nego publika.

Ko predstavlja pozorišnu publiku danas?

Pozorišnu publiku uglavnom predstavljaju žene između 25 i 55 godina. To su visokoobrazovane žene koje, kada govorimo o Beogradskoj publici, najčešće dolaze iz opština kao što su Voždovac, Novi Beograd, Vračar i Stari Grad. Vrlo često su to slični ljudi, ljudi sličnih interesovanja koji generalno prate i druge kulturne sadržaje, kao i popularnu kulturu. Oni vole da idu na koncerte, slušaju popularnu muziku, ali i pretenduju da budu neka vrsta elite koja ide u muzeje i čita knjige. Zato sam ja tu publiku nazvala hibridnom jer se nalazi između elitne kutlure i popularne kulture, pa čak i masovne kulture.

S ozbirom da predajete na fakultetu, kakve su karakteristike mladih koji idu u pozorište?

Napi studenti idu u pozorište, iako im je to i zadatak. Oni vole predstave koje su na malim scenama, kamerne, urbane, angažovane predstave. On su jako kritički nastrojeni prema pozorištu, pogotovo prema onome što je mainstream pozorište. Jako su zainteresovani za savremeni ples, za Bitef Teatar. Mnogo su svežiji  u onome što je kritički pogled na pozorište, ali nisu mnogo zainteresovani za čitanje.  Više su zainteresovani za vizuelne umetnosti, za internet, interesuju ih različite vrste novih tehnologija. I angažovano pozorište.

Gostovanje Aleksandra Ilića na predavanju

A da li imate uvid kakav je odnos mladih prema pozorištu, van Fakulteta dramskih umetnosti?

Jedan od zadataka za studente u okviru predmeta jeste da rade sami svoja istraživanja. Pre dve godine jedna generacija je radila istraživanje odnosa svih studenata Beogradskog univerziteta prema pozorištu. Pokazalo se da oni ne posećuju pozorište. Ukoliko žive u studentskim domovima, uglavnom prate sadržaje koji su vezani za studentske domove ili za pozorišta koja su im najbliža. Studenti Beogradskog univerziteta su, kako smo primetili, bliži masovnoj kulturi i estradi u smislu kulturnih potreba, stila oblačenja i odlaska na kulturne događaje. Ne možemo da kažemo da su oni redovna pozorišna publika, ali prate pozorište.

Zašto je tako? Da li je to pitanje vrednosti ili je pitanje dostupnosti? Da li je to pitanje publike ili pozorišta?

Uvek je najlakše reći publika je kriva, drugi je kriv. Ja smatram da pozorišta generalno treba da imaju veću odgovornost u odnosu na programe koji su namenjeni mladima. Tu postoje neki pomaci, kao što je, na primer, program Doma kulture Studentski grad. Mlade sve više interesuju teme koje su psihološke: kako izaći iz depresije, kako se izboriti sa anksioznošću, kako se izboriti sa ogromnim pritiscima, javnim nastupom. Treba se osamostaliti, treba naći stalan posao – sve su to izazovi sa kojima se mladi suočavaju svakodnevno. Ono što primećujem i kao profesorka jeste da su mladi veoma ranljivi, osetljivi i da ih strašno interesuje to kako da prevaziđu stres. Mladima nimalo nije lako i mislim da institucije pozorišta treba da se bave sadržajima koji će njih privući, a to su upravo te teme koje sam već pomenula, teme koje se tiču njihovih života. Mladi nisu odgovorni, već pozorišta koja ponekad planski vrlo paušalno formiraju svoje repertoare i ne razmišljaju mnogo o svojoj publici. To su pokazala i moja istraživanja, jer sam ja čitava naučna istraživanja odnela pozorištima „na noge“, a oni nisu imali previše sluha za to. Naravno, postoje izuzeci poput Bazarta, poput Reflektor teatra, Ljubice Beljanski Ristić, Psihološkog savetovališta Mozaik i drugih projekata koji zaista vode računa o publici. Ipak mislim da bi mladima i temama koje njih interesuju trebalo da se bavi i nacionalno pozorište, kao i sva druga pozorišta, a oni svi zaboravljaju tu svoju odgovornost. Mislim da javne institucije kulture svakako imaju odgovornu odgovornost koja se odnosi i na dostupnost – vi ne možete da stavite kartu od 1000 dinara i da očekujete da će studentska populacija da kupi kartu po toj ceni. Dakle, nije u pitanju problem kulturnih potreba mladih, već odgovornost samih ljudi koji se bave kulturom.

Kada govorimo o pozorištu, ne možemo reći da se ono obraća samo jednoj publici, već postoje pozorišta koja se obraćaju najširoj publici, kao i ona koja biraju usko fokusiranu publiku. Koja bi bila neka zajednička uloga svih tih različitih vrsta pozorišta danas?

Mislim da ni pozorišta sama ne znaju odgovor na to pitanje i mislim da je to u stvari najveći problem. Uvek bi uloga pozorišta trebalo da bude neka vrsta podsticanja promene, to je univerzalno. Društvena promena, promena razmišljanja pojedinca, novi emocionalni doživljaj. Mislim da danas pozorišta gube tu neku svoju ulogu angažovanosti, naravno ne sva. Njihova uloga prvenstveno je da preispituju, a mislim da to pozorišta danas ne rade mnogo, jer se drže tog sigurnog izvođenja koje može lako da se proda, ili za koje može da se dobije projekat od grada ili države. Mi se ne bavimo više toliko tim umetničkim izrazom, koliko se bavimo popunjavanjem repertoara. Naša pozorišta kao da se kolebaju između želje da zabave, tačnije tog nekog komercijanog uspeha i želje da podstaknu neku društvenu promenu. Pozorište više ne može da ima tu moć, jer 3% ukupnog stanovništva odlazi u pozorište. Sada, najveću društvenu moć imaju elektronski mediji. Tako da je uloga više zabavljačka, nego društveno angažovana, iako postoje izuzeci.

Neretko možemo čuti, kao i za umetnost uopšte, da je pozorište ogledalo društva. Da li je stvarno tako? Da li je pozorište u kontaktu sa društvom?

Pa ne mislim da je u kontaktu sa društvom, jer mislim da je suštinski zatvoreno i elitno. Estrada je u kontaktu sa društvom, a pozorište nije ni u kakvom kontaktu sa društvom.

Kako možemo to da promenimo? I da li je potrebno da to menjamo uopšte?

Pozorište svakako jeste društvu potrebno i trebalo bi da kroz primenjena pozorišta, uvođenje dramske edukacije profesorima u srednjim školama i druge metode to promenimo. Mnogi ljudi to menjaju, postojalo je ranije, na primer, Škozorište. Možda kada bi druge profesije koje ne čine pozorište, osim glume, popularizovali, one bi dobile na značaju i bilo bi veće interesovanje za njih. Danas, pošto znamo da je pozorište u krizi i da nema novca, mladi će pre umesto da pišu drame, da se okrenu marketinškim agencijama i pišu reklame za sapun. Ali uvek možemo da napravimo neki hibrid, spoj kulture i biznisa. Psihologija to dobro koristi, tako možemo mi da spojimo biznis, marketing i umetnost. Kada bismo to uradili, provođenje slobodnog vremena bi bilo mnogo kvalitetnije i imali bismo širi uvid u neke druge sadržaje koji nisu nužno agresivni, vulgarni i manipulativni.

Pošto danas živimo u onome što je Debor definisao kao društvo spektakla, kakav je kvalitet života u takvom društvu?

Mi živimo brzo, površno i važnije je to što se vidi spolja, da smo stalno zauzeti, jurcamo sa posla na posao, da budemo popularni, nego što je ono što se dešava unutra. Društvene mreže su za to jako dobar afrodizijak. Ono što savremenom čoveku užasno nedostaje jesu dobri međuljudski odnosi, koji su nestali. Mislim da ne živimo dobro, mislimo da živimo dobro jer nemamo vremena da ni o čemu mislimo, a onda to plaćamo skupim lekovima, terapijama i ogromnim nezadovoljstvom. Istraživanja su pokazala da je čovek najsrećniji kada ima dobre odnose u porodici, kolektivu, dobre partnerske odnose, ali mi to nemamo, jedino u svom mikrosvetu. Mislim da suštinski živimo jako loše, jer je sve postalo takmičenje. A čim se takmičite, dolazite u jedan loš psihološki položaj. Čak i kada se takmičite, vi ne možete da ispoljite svoje potencijale jer stalno gledate druge i merite se sa njima. A to postaje jako iscrpljujuće. Zbog toga živimo jedan jako usamljenički život, nosimo te društvene maske kojima pokrivamo svoju realnost, a kada dobijemo prazan hod, onda upadamo u anksioznost i depresiju.

S obzirom da predajete različite predmete i imate različita interesovanja, šta Vam je najvažnije da prenesete studentima?

Znanja koja oni dobiju studirajući su znanja koja će zaboraviti verovatno do ispita, ali ono što mi je najvažnije da im ulijem jeste da imaju veru u sebe. Da postavljaju dugoročne ciljeve i da ne odustaju od njih. Da imaju svoj san i viziju od koje neće odustati ma šta se dešavalo i nikada ne gube veru u sebe. Važno je da steknu i praktična znanja, ali je važnije da uspostavimo dobre odnose i da oni samouvereno teže ka svojim snovima. Glavna mislija mi je, pored prenošenja znanja, da oni imaju vere u sebe i postavljaju ciljeve koje postepeno grade.

Fotografije: Privatna arhiva Maje Ristić

Marina Zec

Ostavi komentar