Maja Šuša: Internet delom olakšava stvari, ali se onda vraćamo na OFFLINE

Sa Majom Šušom, umetničkom direktorkom i selektorkom Bašta festa o ovogodišnjoj selekciji, počecima i čarima kratkometražnog filma

30. June 2021

Prva nedelja jula svakom ljubitelju filma rezervisana je za Bašta fest, internacionalni festival kratkometražnog filma koji je nastao 2014. godine u Bajinoj bašti. Ovogodišnje izdanje festivala biće održano od 1. do 4. jula pod sloganom Offline, jer za organizatore Bašte onlajn održavanje nikada nije ni bilo opcija. Tokom ova četiri dana festivala, publika će moći da uživa u različitim kratkometražnim ostvarenjima koji su deo takmičarskog programa, ali i u različitom propratnom sadržaju: radionicama, edukativnom programu, izložbama, kao i drugim filmskim ostvarenjima. Na ovogodišnjem konkursu za takmičarski program festivala pristiglo je oko 1200 radova, a uloga da izabere najboljih 30 pripala je glumici Maji Šuši, ujedno i umetničkoj direktorki i jednoj od osnivača Bašta festa.

Sa njom smo ovog puta razgovarali o ovogodišnjoj selekciji, kratkom metru, počecima festivala i svemu što nas očekuje na ovogodišnjem Bašta festu.

Ovogodišnji festival biće održan pod sloganom OFFLINE? Šta poručujete time?

Maja Šuša: Svi festivali su se našli pred izazovom kako se održati tokom pandemije. Tada smo i mi razgovarali i shvatili da Bašta Fest nikako ne može da bude online. Glavni ciljevi festivala su da se nađemo tamo, u Bajinoj Bašti, u toj predivnoj prirodi i donesemo filmski program na mestima gde nije uobičajen. Zato smo offline, koristeći sva čula i mogućnosti da nešto novo iskusimo, dotaknemo, udahnemo punim plućima.

Bašta Fest je primer decentralizacije kulture i izmeštanja glavnih tokova dešavanja van Beograda. Koliko decentralizaciju smatraš bitnom kada govorimo o kulturi?

Možda i ponajviše. Odrasla sam u Beogradu i nisam imala iskustva kako to izgleda kada ti sadržaji nisu dostupni, kada te nešto zanima, a to ne možeš da iskusiš. Internet delom olakšava stvari, ali se onda vraćamo na OFFLINE – potrebno je da svi ljudi mogu da dođu do željenoj kulturnog sadržaja i da on nije ukalupljen i čisto reda radi organizovan, već da je kvalitetan, raznovrstan. Mislim da bi to onda imalo posledice i u mnogim drugim stvarima – gledanju televizije, politici, odnosu prema medijima, opštoj svesti za sve društveno-političke teme.

Koliko je bilo teško napraviti program festivala od nule?

Sad više nije od nule, jer imamo okvire, znamo kako želimo da taj program izgleda i kome je namenjen. Na samom početku organizacije festivala, izabrali smo kratke igrane filmove, jer smo mi kao studenti glume igrali u mnogim kratkim filmovima za koje smo imali utisak da nemaju gde da budu prikazani i da budu u fokusu. Želeli smo da stvorimo prostor za mlade autore, pre svega iz naše zemlje i regiona, a onda i celog sveta. Bukvalno sve odluke u našem programu idu intuitivno, iz srca, pa se onda sve to promisli, upakuje i eto ga.

Zašto je festival pokrenut u Bajinoj Bašti?

Jovan Jelisavčić, moj najbolji prijatelj i kolega sa klase je iz Bajine Bašte. Sa njim smo i mi otkrivali taj grad. Jovan je vrlo dobro znao koliko je on teško dolazio do svojih interesovanja, u sredini koja ne neguje kulturnu scenu i osećao potrebu da uradi nešto za grad, za mlade koji odrastaju tamo. A ja sam se oduvek nekako lako organizovala i volela da pravim okupljanja, da spajam velike količine ljudi, jedan divan tip je to definisao kao „welcoming spirit“. Onda se nekako taj spoj Jovanovog racija, sposobnosti da izvršno učini i moguće i nemoguće i moje potrebe da osmišljavam sadržaje, okupim ljude, sa zajedničkom ljubavi prema filmu izrodio u Bašta Fest.

Foto: vremeza.com

Koliko ovakve manifestacije menjaju ekonomiju i turizam malih mesta?

Bajina Bašta je generalno vrlo aktivna leti, ima puno turista, nekad su oni na putu za Taru, koja sada definitivno postaje jedna od najpopularnijih destinacija u Srbiji. Ali, kada je reč o samim festivalskim datumima, baš se oseća taj duh u gradu i sve više ljudi dolazi u Baštu samo zbog festivala, što je stvarno fenomenalna stvar, i za nas i za grad. Sigurna sam da je to nešto što još može da raste i da bi zajednički rad na planiranju ekonomije mogao da donese samo dobro i nama i opštini.

Pored samog festivala, pokrenuli ste i emisiju „U svojoj bašti“ na Radio Aparatu. Kako ti vidiš značaj u prisutnosti na kulturnoj sceni i pored samog festivalskog sadržaja?

Kao i sve sa Baštom, i emisija je nastala vrlo spontano. Zapravo, u meni se kuvalo to neko osećanje da ima puno sjajnih ljudi sa kojima bih volela da pričam i da ih predstavim drugima, a da ih nekako uopšte ne nalazim u medijskom prostoru. Verovatno ste i vi osećali nešto slično kada se počinjali sa Oblakoderom. A onda se ispostavilo da postoji neka različita publika koju to stvarno i zanima. Zanimljivo je kako je „U svojoj bašti“ postao deo moje svakodnevice, bez nekog opterećivanja i stresa, a doneo mi sate i sate preuzbudljivih razgovora, ljudi, susreta.

Bašta Fest ima projekcije na otvorenom, koliko je to produkcijski izazovno?

Jako je izazovno i stresno. Pogotovo zbog vremenske prognoze, od koje nam sve zavisi. To su proveravanja iz minuta u minut, pozivi hidrometeorološkom zavodu, odluke „na bum”, koje donose dosta tenzije i neizvesnosti, ali se trudimo da učimo i tu igru. Priroda je svuda oko nas i želimo da budemo prijatelji sa njom, ali nekad može i da iznenadi.

Reci nam koji programi još postoje, pored glavnog programa?

Osim takmičarskih filmova, gledamo u revijalnom programu francuske filmove producirane od strane Le Grec-a, a na zatvaranju debitantski film Nemanje Ćeranića „Lihvar“, kao i muzički film „Buč Kesidi : Euforija uživo“ reditelja Davida Jovanovića. Imamo dva edukativna programa: Bašta Pitch za mlade filmske autore i „Najgluplji film na svetu“ radionicu Miloša Tomića za mlade Bajinobaštane, kao i divnu izložbu „Tragovi jednog vremena : Filmski plakat 1945-1970“  iz fundusa i arhive Filmskog centra Srbije. Dnevni program je namenjen našim učesnicima i gostima, a sastoji se od izleta na obližnje čarobne lokacije – reku Drinu, jezera Perućac i Zaovine i planinu Taru. Muzički program je u manjem obimu, s obzirom da je pandemija i dalje prisutna i ostavljamo velike žurke i koncerte za neku još povoljniju situaciju.

Da li festival ove godine ima neke novine, i ukoliko da, koje su?

Mi već neko vreme imamo ideju o Bašta Karavanu, koji se nadamo da ćemo u jednom momentu ostvariti u punom kapacitetu, kako mi to vidimo i zamišljamo. Ali, ove godine se desio jedan super tizer za to. U saradnji sa Francuskim institutom u Srbiji, organizovali smo projekcije filmova produciranih od strane Le Greka u tri grada pre festivala (Beograd, Niš, Novi Sad), a zatim i na samom festivalu. Ugostili smo rediteljku Žoanu Rakotoarisoe, koja je tu da predstavi filmove i ispriča nešto više o samom Le Greku. U Francuskoj baš neguju kratki film, njegovu distribuciju, dostupnost i prisutnost, kako u medijima, tako u bioskopu i na televiziji. Le Grek je institucija koja se bavi produkcijom prvih kratkih filmova gde mogu da se prijave svi zainteresovani autori, potpuno nevezano od prethodnog iskustva ili fakulteta koji studiraju. Ukoliko ste izabrani, oni vam pomažu oko scenarija, razvoja projekta i same produkcije. To mi je bilo zanimljivo jer tako nešto uopšte ne postoji kod nas i generalno je jako teško isfinansirati (pogotovo prvi) kratki film.

Ove godine si i selektorka na festivalu, od 1200 pristiglih radova morala si da izabereš oko 30, koliko ti je bilo izazovno to iskustvo?

To iskustvo je bilo baš velika lekcija za mene. O izborima, prisutnosti, koncentraciji, odlukama. Mnoge sudbine mladih autora zavise od nekih odluka, festivala, konkursa. Dosta sam preispitivala svoje mišljenje i to pitanje odgovornosti. Često imam osećaj da ljudi na važnim pozicijama uopšte ne razmišljaju o tome i ne neguju mlade ljude na način na koji oni to zaslužuju.

U jednom intervjuu si rekla kako je važno srušiti predrasudu da je kratki film put ka dugometražnom. Koje su, po tvom mišljenju, prednosti kratkog metra u odnosu na dugi?

Potpuno su druge forme, razlikuju se priče za kratki i za dugi, ili barem pristupi tim pričama. Ja volim i kratku priču, poeziju. Uzbudljivo mi je kad u jednom dahu možeš da dobiješ umetničko delo, jedan život ili osećaj.

Koliko je publika zainteresovana za ovakav tip festivala i ko vam je najčešća publika?

Publika u Bajinoj Bašti je jako zainteresovana i sa nama uči, o kratkom filmu, različitim autorskim pristupima. Dosta su se promenile reakcije i razmišljanja ljudi u samom gradu. Što se tiče uzrasta, to je bukvalno od 7 do 107, iako naši filmovi nisu namenjeni za najmlađu publiku, već se trudimo da za njih prilagodimo prvih nekoliko filmova koji budu na programu. Što se tiče gostiju sa strane, to su uglavnom mladi, studenti, ili oni koji se tako osećaju.

Za nekoga ko nije upoznat sa kratometražnim ostvarenjima, izdvoj nam tri klasika koja bi najbolje dočarala ovu formu?

„(A)torzija“ film Stefana Arsenijevića, koji je bio nominovan za Oskara i dobio je Zlatnog medveda u Berlinu i nagradu za najbolji kratki film Evropske filmske akademije. „Kolt 15 GAP“, kultni film Joce Jovanovića i Miodraga Miloševića, čiji naslov je akronim rečenice „Kupim otpatke, ližem tanjire, 15 godina, aktivno, pasivno.“  I jedan od mojih omiljenih „Zdravi ljudi za razonodu“ Karpa Aćimovića – Godine. Mislim da svi mogu da se nađu na internetu i baš najtoplije preporučujem.

Kakva je situacija u Srbiji kada govorimo o poziciji žena u kinematografiji – koliko su prisutne kao rediteljke kada je u pitanju kratki metar?

Sve ih je više, kao i na filmu generalno, ali na kratkom se baš primećuje taj talas mladih autorki, s obzirom da ima sve više studentkinja režije, a i češće se dešava da dramaturškinje, glumice počinju da režiraju. Sve to je jako pozitivno i ohrabrujuće, jer stvarno mislim da je vreme da izađemo iz ere muških filmova i priča u kojoj su ženski likovi u funkciji lepote i/ili radnje.

Izdvoj nam neka ostvarenja koja ne treba da propustimo na ovogodišnjem festivalu?

Pa, hajde da ne izdvajam sad takmičarske filmove, o njima će ocenjivati žiri, ali ja ne mogu da dočekam da na velikom platnu vidim zaredom „Lihvara“ Nemanje Ćeranića, pa onda „Buč Kesidi : Euforija uživo“, za koji ne sumnjam da ćemo ga gledati na nogama i da će biti idealan za kulminaciju ove naše četvorodnevne euforije.

Naslovna fotografija: vremeza.com

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!