STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Mala preterivanja: Birokratija i ja

Ovo je priča o jednom od onih dana kada ne treba izlaziti iz kuće, kada se ujedine sile svih Marfijevih zakona i poruče ti da ništa neće ići lako, baš naprotiv.

19. November 2021

Ne pridajem posebnu pažnju horoskopu, ali – oko sebe imam mnogo škorpija. Volim škorpije. Zato mi uvek polovina plate u novembru ode na poklone. I sad kakve veze škorpije imaju sa birokratijom? Zaista nikakve, do juče, kada je trebalo da kupim dva poklona za dva rođendana. Poranila sam ujutru kako bih pre posla stigla da podignem novac, a onda i kupim poklone koleginicama sa kojima sam dogovorila susret u redakciji. Otišla sam do svoje banke, stigla na bankomat, pokušala da novac i – ništa. Banka nije u mogućnosti da izvrši ovu transakciju. Proverila sam koliko imam para na računu. Imam, dakle nije do toga. Uđem unutra, gde me sa osmehom pozdravi devojka koja stoji pored onog automata koji nas pretvara u brojeve. Vrlo neobično, kaže mi devojka koja stoji pored automata. Evo broj – 134, sačekajte, nije gužva, primiće vas koleginica.

Čekam. Vruće mi je, imam rolku, kaput, šal. Skidam šal, stavljam ga preko ruke. Spuštam kaput do laktova, primetim da mi se šal vuče po podu, podignem ga i čekam. Cupkam, mrzim da stojim u mestu. 132 je na redu. Ju Hua. Javi mi se ime poznatog kineskog pisca sa kojim sam bila u prilici da se sretnem pre par godina u Beogradu i njegov roman Sedmi dan. Uvek mislim na njega kada dobijem broj u banci. I stvarno ubrzo čujem – 134, šalter 4. I tako se uputim brzim korakom ka šalteru 4.

Nemoguće, kaže mi nasmejana službenica,sigurno dižete više novca od onoga koliko imate na računu.

Moguće, odgovorim nasmejano ja, dižem trećinu od onoga koliko imam trenutno na računu.

I posle kratkog pregovaranja, nije mi poverovala. Išla je sa mnom do bankomata da se uveri koliko novca skidam sa računa. Pa, kako sad to tako, pita se, ne gledajući u mene. Vratmo se do šaltera, pita nešto kolegu, on me pogleda, pa joj nešto kaže, a to je za nekoliko sekundi meni upućeno zovite call centar. Zašto bih zvala kol centar iz banke, to su vaše kolege, pozovite ih vi, sugerišem. Takva je procedura, odgovori mi sada već omražena službenica u banci.

Izlazeći, skidam masku, stavljam slušalice, ispadne mi šal, upletem se i jedva raspletem, a, naravno, svi operateri su trenutno zauzeti. Hodam ka autobuskoj stanici, slušam onu muziku, pitam se ko li je to komponovao, je li to zaista najbolje što su mogli da smisle, kako iritira i povećava nervozu. Stižem i palim cigaru, dižem glavu, kad – eno je, stiže. Prava, žuta, ko to tamo peva sedamstosedmica, riče i vuče se ka svojim putnicima. U nju uskaču svi oni koji nisu hteli u osamdesetčetvrorku pre par minuta, misleći kako su ispali pametni, jer će ovako brže stići do Zelenog venca. Spremam se da uđem i odjednom čujem dobar dan, Aleksandra kraj telefona, izvolite?

Fina, kakva sam uvek sa svim operaterima, jer uvek zamišljam zbog kakvih ih gluposti sve ljudu zovu, objasnim u čemu je problem. Aleksandra me sluša, zamišljam kako klima glavom, ali me, naravno, zamoli da izdiktiram svoj JMBG, ali i broj svog računa. Jednom rukom vadim novčanik, drugom se držim za šipku u autobusu, Aleksandra stalno ponavlja kako, molim, ponovite molim vas, jer je sedamstosedmica preglasna, a ja imam masku, pa se pomalo derem, ljudi gledaju čudnjikavo, ali nastavljam. Moraću da vas prebacim na agenta, kaže Aleksandra. I ja opet čujem glas iz mašine.

Na početku ove priče nisam rekla, što je možda trebalo, da ja uveliko kasnim na posao. Zato sam ušla u razdrndanu sedamstosedmicu, a nisam sačekala finu i sporu osamdesetčetvorku koja je sigurno stigla za nekoliko minuta. To je jedna od najpouzdanijih linija u gradu, sigurna sam. Možda je ipak trebalo, pomišljam, dok se penjem uz Prizrensku ka Kolarčevoj, gde je još jedna ekspozitura moje proklete banke.

Agenta nema, svi agenti su zauzeti, a ja stižem na Terazije. Srećom, negde na ulazu u Knez Mihailovu, javlja se agentica Kristina i, posle trećeg pričanja priče o nemogućnosti podizanja novca sa kartice, diktiranja JMBG-a, broja kartice, žiro računa, jednostavno izgovori pa, vi niste ažurirali podatke. Kakve podatke pitam, o sebi kaže Kristina. Idite do najbliže ekspoziture i odblokiraćemo vam karticu, pa poslali smo vam mejl, dodaje. Ne izdržim, pa pitam ko još čita mejlove od banke, mogli ste da pozovete pre blokiranja kartice. Takva je procedura, odgovara mi sasvim očekivano Kristina. Zahvalim se srdačno i ljutito spustim slušalicu. Kao da ona zna kako sam to besno učinila. Ulazim u svoju prokletu banku u Kolarčevoj.

Jeste li vi manjifiko, pita me portir na ulazu.

Šta kažete, odgovorim pitanjem misleći da sam pogrešno čula.

Manjifiko klijent? Za podizanje kredita, ponovi portir.

Ne, odgovorim, meni je blokirana kartica, moram da ažuriram podatke o sebi da bi je odblokirali.

A, ne, ne. Morate u Knez Mihailovu. Ova ekspozitura je samo za manjifiko korisnike.

Ne odgovorim ništa. Pokušam da vučem vrata koja treba gurati sa željom da ih zalupim, ali ne mogu se vrata zalupiti u banci. Ona se nežno zatvaraju. Zvoni mi telefon. Jednom, pa drugi put. Zovu me sa posla da pitaju gde sam. Stižem za deset minuta kažem, a znam da neću stići za deset minuta. Hodam ka Knez Mihailovoj.

Zanimljiva stvar u vezi sa ekspoziturom moje banke u Knez Mihailovoj ulici je da ima troje vrata – dvoje su normalna, sa kvakom, a u sredini jedna kružna. Uđem na leva. A, nije tu. Tu su samo bankomati. Vratim se. Uđem u kružna koja se ne pomeraju. Izađem, pomislim, ne rade. Portir otvara ona desna, ja pomislim video me čovek kako pokušavam da uđem, kad žena sa kolicima izlazi napolje. Ja, već stojim u banci, a portir kaže morate onuda, pokazujući na kružna vrata. Ali, već sam ušla, kažem sa osmehom. Ne, morate onuda, ovuda ulaze samo ljudi sa kolicima. Ja šta ću – izađem, pa uđem opet na kružna vrata koja, saznajem tada, treba gurnuti, ne okreću se sama.

Treba da ažuriram podatke o korisniku, da bi mi banka odblokirala karticu, kažem portiru.

Tamo idite, primiće vas ona žena, kaže. Krenem ka tamo.

Stanite, samo tren, dobacuje mi portir. Treba vam broj.

Dodaje mi ceduljicu 910. Uzimam je. Nema nikoga pre mene. Pružam ceduljicu službenici u banci, ona kaže dobar dan, ne treba mi ceduljica. Zgužvam je i stavim u džep. Jel mogu do toaleta, pitam. Nemamo toalet za klijente, kaže. Sedim i cupkam.

Sara Arsenović? Adresa ta i ta? Mesečna primanja? Mesto prebivališta? Mesto za primanje pošte…

Klimam glavom, pa kažem ništa se nije promenilo od poslednjeg unosa podataka. To me malo rastuži.

Vaaaaži, znači potpis, tu, tu, tu, tu iiiiii tu. To je to. Slobodni ste.

Jel ste mi odblokirali karticu, pitam. Naravno, kaže ona, doviđenja, prijatno.

Krenem ka Studentskom trgu. Uhvatiću trolu. Zvoni mi telefon, zove me koleginica. Ne javim se, jer ugledam trolu. Nemam naočare, magle mi se kad nosim masku, trčim ka troli, ulećem na zadnja vrata. Kod Štarka u Vasinoj, pomislim da li je ovo dvadesetdevetka, koja vodi na Terazije, a ne u Makedonsku, gde bi ja trebalo da izađem. Nije sigurno, odgovorim sama sebi. Četrdesetkec ide najčešće, u to sam ušla. Avaj, trebalo je da znam, trola skrene desno, a ne nastavi pravo ka Makedonskoj. Sledeća stanica Terazije, kaže onaj glas iz BusPlusa. Počinjem da plačem glasnije od očekivanog, pomalo nekontrolisano, a sasvim sigurno preterano.

Kada sam izašla iz trole na Terazijama, pomislila sam da samo krenem niz Prizrensku do Zelenjaka i odem kući. Nisam manjifiko, primanja mi se nisu promenila u prethodnih pet godina, kao ni mesto prebivališta, ona službenica u banci je mislila da sam budala, druga mi nije dala da odem da wc-a, procedure su takve kakve jesu, kasnim na posao i neću nikome kupiti poklone. Plakala sam i stajala par sekundi, pa sišla, ali u podzemni prolaz, ka Nušićevoj.

Shvatam da mi je baš prijalo da plačem u sred belog dana na Terazijama. Da nisam zaplakala sigurno bih krenula ka Zelenjaku, ka svojoj kući i svom krevetu u kom bih provela ostatak dana. Sve te sitnice bi delovale još gore, razmišljala bih samo o bankarskim peripetijama i o svom statusu nezaposlenog studenta, kako se vodim u banci. Ovako sam, iako suštinski u tom statutu, uživala u davanju poklona, kafi, pelinkovcu, kolačima. Kao da mi Marfi tada nije mogao ništa. Iako vreba okolo stalno. Dokoličar.

Preporučeni tekstovi

Pesak, fudbal i još ponešto

Pesak, fudbal i još ponešto

Đani Infantino obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin… Ali je zapamtio da je sedeo zdesna – Saudijski princ, Bin Salman

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *