STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Mala preterivanja: Godina dve hiljade peta

Trendovi sa početka dvehiljaditih ulaze u fazu svojevrsne istorizacije. Na TikToku je nedavno bio viralan hešteg 2000s nostalgia.

28. May 2022

Dolazi vreme za nostalgiju generacije rođene sredinom devedesetih, što može biti posebno zanimljivo u našem, lokalnom kontekstu. Više po sećanju, a manje oslonjena na fact check – u 2005. godini ulazimo u fazu koja sledi posle crno belih, pretežno Nokia 3310 telefona, prevazišli smo Zmijice i Space Impact, ne mučimo se sa dosadnim infraredom, već pesme i slike prebacujemo blutotom. A koje pesme, koje slike?

Recimo – My number one, pobednice 50. takmičenja za Pesmu Evrovizije – Helene Paparizu, slike poput onih koje bumeri danas često postavljaju jedni drugima na Fejsbuk zid – volim te, dobro jutro, lep dan, uz neizbežno loš dizajn koji neretko podrazumeva prikaze medvedića, ruža, sunca ili meseca i morskih talasa. Podešavamo ringtonove i proizvodimo fotografije lošeg kvaliteta samo za sebe, ne objavljujemo ih na društvenim mrežama. Bilo je zahtevno pronaći ugao za selfi iz pozicije u kojoj okrećemo telefon, jer prednja kamera ne postoji. Za našu generaciju kultni časopis Bravo 2005. godine piše o Rijani, zvezdici sa Barbarodosa, a ja na zid svoje sobe kačim njen poster – kratka majica, široke, plitke pantalone i zlatne starke. Sluša se Pon de Replay, najveći hit sa njenog prvog albuma Music of the Sun. Taj album sam kupila kod Žike ispred Robne kuće u Zemunu, kod kog smo za 100 dinara pazarili i piratizovane verzije filmova i serija i tzv. nastavke za Sims 2 (koji, po pravilu, nisu radili).

Da postoje stvari kojih se sećamo, a možda se nikad nisu dogodile, rekao nam je Harold Pinter u Starim vremenima, a upravo je ovaj britanski pisac 2005. godine postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Sećajući se, postajemo arheolozi – skupljamo deliće kako bismo stvorili narativ i širu sliku, pročitala sam nedavno u intervjuu jednog psihologa. Jezički je zanimljivo i kratko putovanje od Pintera do Pintar Manojlović Olge, naše istoričarke koja je pre nekoliko godina objavila knjigu Arheologija sećanja, a koja je posvećena spomeničkoj kulturi u Srbiji od kraja Prvog svetskog rata do revolucionarne ’89. godine.

Revoluciju je 2005. donelo osnivanje Jutjuba, koji smo, doduše, počeli da koristimo tek nekoliko godina kasnije. Naša pažnja je bila usmerena na televiziju – seriju i bend Rebelde (stavljale smo zvezdice nasred čela oponašajući popularnu Anahi i pevajući pesmu Tras De Mi), crtaće Strašne priče za plašljivu decu (koje smo donekle prevazišli) i Grčka mitologija (sa iznenađujuće lošom sinhronizacijom, koje nismo bili svesni). Vredi pomenuti da je te godine završeno snimanje španske serije Korak napred, zbog koje smo nosili jeftine grejače na nogama, iznad skejterki koje su verovatno kupljene u Skečersu. Novak Đoković je prvi put igrao na grend slem turniru u Austrliji, a pobedio je, mesecima kasnije, Monfisa u pet setova na US Openu. Nataša Bekvalac je pevala Nikotin, Naviku i Poludim li u dvadeset pet, a mi smo pevali za njom, možda i pripremali neku koreografiju na poslednjoj rekreativnoj nastavi u Sokobanji.

Referenci iz 2005. godine (zapravo, za celu prve decenije dvehiljaditih) se nije teško setiti, ako ste jedan od 160 hiljada pratilaca stranice Dragi Bravo na Instagramu. Ekipa koja postavlja sadržaj na ovo parčence internet prostora svakodnevno nam kopa po uspomenama objavljivanjem ikoničkih podsetnika na prvih nekoliko godina novog milenijuma. Nije teško zaključiti koliko je stranica Dragi Bravo haotičan, odnosno, koliko je gotovo nemoguće uhvatiti njegov glavni tok, koji je kasnije identitetski odredio upravo te hiljade ljudi koji stranicu prate – treš telenovele i reprize Srećnih ljudi, američki pop i r’nb, domaći folk i pop, Seks i grad i Nindža ratnici, Pokemoni i Angus, tange i ljubljenje sa vatanjem, metalno posuđe i podrumi pretvoreni u diskoteke u polurenoviranim socijalističkim hotelima (uvek rezervisanim za rekreativne nastave), Marsupilami i Kupoholičarka, Tokio Hotel i Seka Aleksić, Hugo i Izi, i, naposletku: Dragi Bravo, plašim se ljubljenja! – Ne brini se, svako zna da se ljubi rubrika koje smo svake nedelje iščitavali. Tu su i sladoledi, sokovi i grickalice koje više ne postoje, krikovi mode koje se trudimo da zaboravimo: čipkaste čizme do kolena i plitke teksas pantalone, ali i čupave hemijske, gumene, bodljikave minđuše i televizijske reklame koje smo znali napamet.

Naravno – postoji nepregledno mnogo stranica na internetu o svakoj deceniji dvadesetog veka. Šta je onda specifičnost stranica poput Dragi Bravo ili viralnih videa na TikToku koji se bave istom temom? Najpre, čini se da nije prošlo dovoljno vremena kako bismo romantizovali prve godine dvehiljaditih. Još uvek o njima ne mislimo i ne predstavljamo ih kao savršene – to nam verovatno tek sledi do kraja ove, treće decenije novog milenijuma. Dalje, govorimo o poslednjim generacijama milenijalaca, dakle, onim koji su do desete godine već iskusili sudar digitalnog i analognog, što može biti naša specifičnost i tema za neki drugi tekst. Ne zaboravimo, pritom, naše roditelje, koji su nas uveravali da je u prethodnim decenijama bilo bolje, zgražavajući se nad spletom sadržaja koji su pripadali tadašnjem mejnstrimu – od muzike, preko televizije i filmova do agresivnih kompjuterskih igrica i mode. Naši roditelji su bili mladi tokom raspada nekadašnje velike zemlje, iz ove perspektive svakako preterano idealizovane. Tako smo, recimo, upoznali muziku osamdesetih i devedesetih, kojoj se danas takođe radujemo. Zato su ex yu svirke svojevremeno bile toliko popularne, a, sa druge strane, danas imamo makar tri organizacije (da, dobro sam rekla, karte se prodaju preko platforme Tickets.rs, kao za neki koncert) koje puštaju muziku sa početka dvehiljaditih na masovnim žurkama širom Beograda.

Već imamo nekoliko generacijskih filmova o početku dvehiljaditih, ali jedva čekam da vidim kakav će biti neki sledeći, snimljen sa dvadesetak godina razmaka. Priče tih junaka će možda iskristalisati u čemu se ogleda posebnost odrastanja tokom početka neuhvatljivih i definitivno po svemu drugačijih dvehiljaditih.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Vakuum

Mala preterivanja: Vakuum

Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u naizgled dosadnim trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba – možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *