Pre nekoliko meseci sam, u nekom od onih pomalo besmislenih, dugih razgovora, prijateljici kazala kako mi neretko prođu kroz glavu propuštene prilike da odem iz Srbije u neku drugu zemlju da radim ili nastavim školovanje – makar na nekoliko meseci ili godinu dana. Priznala sam tada da se ponekad, kad legnem da spavam, nezadovoljna svojim odlukama, pitam kako bi bilo da sam otišla na jedan od Work and travel programa ili na master na Island, o čemu je svojevremeno, na poslednjoj godini fakulteta, bilo reči. Verovatno sam rekla i da mi se ponekad moj život učini jako predvidivim, iako je, ruku na srce, poprilično razigran. Svugde mi je dosadno, preterano sam zaključila, prsti mi malo-malo, a opet – pred spavanje – idu ka aplikacijama za rezervaciju smeštaja i na Istoku i na Zapadu. Makar da odem na neko veliko putovanje, tako sam rekla, ne znajući kakav ću poziv primiti par meseci kasnije.
Od takvih poziva, koji se dogode retko, mozak se budi, rasplinjuje, planira nekoliko narednih koraka – kao da programira – if, when, return, include. Odmah obračunava sve prepreke, ali i olakšavajuće okolnosti – kalkuliše, promišlja, sabira i oduzima. Dobila sam, dakle, poziv da odem na višemesečni poslovni put na drugi kontinent. Obradovala sam se i uplašila, ali moja brzopletost me tako često savlada – odmah sam pomislila – idem! Pre nekoliko godina bih, zbog svog temperamenta, odmah to i izgovorila i potvrdila polazak. Sada sam, ipak, zamolila za malo vremena i obećala da ću se ubrzo javiti.
Odlučila sam da, pre razgovora sa drugima, porazgovaram sama sa sobom – da podvučem crtu, vidim koje su dobre, a koje loše strane odlaska. I o tome bih vam naširoko pisala, ali sam obećala da neću. Takvi su ti pozivi – moraš da se smisliš brzo i da ne pričaš mnogo o detaljima okolo. I nisam. I neću. Bilo je, svakako, tu mnogo za i mnogo protiv. Pila sam kafu i razmišljala o porodici, momku, prijateljima i kolegama. Pasoš! Pasoš mi ističe! Kada su prošle godine svi čekali u redovima da izvade pasoše pre letovanja, ponavljala sam sa osmehom da sam se toga spasila zbog popravnog iz matematike u prvoj godini gimnazije – nisam išla tog leta na more, pa sam pasoš izvadila kasnije. Baš sam o tom popravnom ispitu razgovarala sa drugom one večeri kada mi je rekao da se ženi i to u najlepšem mesecu – maju. Kako smo bili uzbuđeni kad se verio – to nam je prva svadba u društvu, uvek smo pričali da će se prvi oženiti. Odmah sam se rastužila – ako odem, neću biti tu. Već sam zamislila kako se prepričavaju anegdote od tog dana kojih se ja neću sećati, jer neće biti moje. Neću biti tu da se prisećamo svi zajedno kako je upoznao svoju devojku na moru, a nas potpuno zanemario, kao da je došao sam. Nanizali su se događaji kojima neću prisustvovati, spisak protiv je porastao velikom brzinom. Nisam ušla u autobus, šetalo mi se po hladnoći, tad se dobro razbistri glava.
Kaješ se ako odeš, kaješ se ako ne odeš, to mi je jednom prilikom rekao poznanik kada se vratio posle više od pet godina u Srbiju, a pre ponovnog putovanja. Otišao je na tri meseca, da doda stavku u CV, a i da zaradi pare za nova kola. Toliko je onih koji su otišli i koje je nešto, a razloga ima mnogo, povuklo da ostanu ili da odu dalje. Zavidela sam im, a ponekad mi je bilo krivo – recimo, onda kada na Instagramu vidim da je moj drug poslao sestri cveće za rođendan da je obraduje, jer ne zna kada će se vratiti i pokloniti joj nešto lepše. Video poziv nije prisustvo, sada to zasigurno znamo svi mi koji živimo u pandemijsko vreme.
Znala sam šta ću javiti čim sam prešla Brankov most i znala sam da ću se nekada kajati, ali – ceo grad mi je delovao svetlije i mirišljavije nego inače, negde kod Palasa osetio se miris topljenog putera i šećera, odeća u izlozima je bila raskošna, ljudi u kafićima su bili lepi, gledali su jedni druge u oči i smejali se, prijelo mi se pečeno kestenje, ali niko nije prodavao, možda i bolje – prsti su mi utrnuli od hladnoće, ali nije me bilo briga, samo sam gledala te ljude i te izloge i betonske kocke po asfaltu, išlo mi se kući da legnem na kauč da čitam knjigu, da mi mačka legne na grudi, da zagrlim majku, da sutra uveče odem na večeru – da, na teleću čorbu u Grmeč, ko zna koju ove zime.
Ipak, verovatno ja nisam taj tip, rekla sam sama sebi, zavideći onima koji imaju petlju da se spakuju i odu negde daleko i da se ne vrate dugo. Sigurno ću, za par godina, pomisliti kakva šansa i žaliti što nisam otišla. Ali, do tada – februar je, počinje 50. FEST, moja najbolja prijateljica puni trideset godina, imam planove za ovaj vikend, treba da kupim neke poklone, a i valja se pripremiti za oštre martovske dane, proleće, kada ću se ponovo šetati Zemunskim kejom i za sve one dosadne trenutke koji su pred nama.
0 Comments