Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Mala preterivanja: Klasici

Sedela sam u Mornaru sa drugom, grickali smo pomfrit i pili pivo kada me je, usred moje rečenice, prekinuo - „šta si ti sve gledala, bre, ove godine”. Učinilo mu se kao da sam videla mnogo filmova i serija, a ja sam znala da greši i da sam, kao i uvek, toliko toga propustila.

21. January 2022

Sećam se uzbuđenja prilikom instaliranja aplikacija za gledanje filmskih i serijskih sadržaja na telefon. Mislila sam – sad ću stvarno uvek nešto gledati. A zašto? Zato što me često iznervira onaj dobro poznati osećaj da sam nešto, o čemu se tih dana mnogo govori, propustila. Naravno, neću odabrati da na telefonu vidim novog Sorentina, pa čak ni novi, već izvikani Don’t Look Up. Takve filmove ću pustiti makar na lap topu, ako ne na televizoru, a i dalje ću, najradije, otići u bioskopsku salu. Da li je otvaranje festivala, popodnevna projekcija u Takvudu ili sasvim nasumično odabran naslov u Kinoteci u Kosovskoj kada imam dva sata praznog hoda u gradu – nije bitno. Lako je tada otrgnuti se od svakodnevnog ritma. Još je malo ostalo prostora intimnih i dirljivo praznih kao sala Kinoteke sredom oko 16h.

Zašto sam onda bila uzbuđena? Jer sam znala da mi je sada dostupnije da sadržaje kao što su Emily in Paris ili And Just Like that, koje bih inače gledala unapred sebe kudeći, gledam dok, recimo, perem sudove. U pozadini neka ide, pomislila bih. Tako sam odgledala mnoge aktuelne stvari zbog kojih sam kasnije bila u prilici da učestvujem u pomenutim razgovorima, a koje, istini za volju, više ne pamtim. Hoću reći – valjda mi se, instaliranjem tih aplikacija, učinilo kao da manje propuštam. Konačno ću videti i onaj bezvezni sadržaj, odnosno, u njemu usputno uživati dok obavljam brojne druge poslove, a neću na njih gubiti vreme sedeći ispred ekrana. Stići ću više. No, ostavimo to po strani. Mnoge epizode sam samo čula, ne i gledala. Uzgred, potrudila sam se da obratim pažnju na kostime u pomenutim serijama jer sam znala da će ti sektori produkcije obaviti dobar posao. I jesu. Kostim je sjajan, pogotovo onaj Sintije Nikson, iliti Mirande, u neprihvatljivo isforsiranom sikvelu Seks i grada.

Možda sam zato u danima koji su usledili posle proslave Nove godine, a uoči Božića, uhvatila sebe kako manično skidam filmove iz zlatne ere Holivuda. Sve vreme mi se činilo da su me aktuelni sadržaji – među kojima je bilo i mnogo toga odličnog (odgledanog uz punu pažnju) – zamorili. Pamtiću Mare of Easttown, možda, na prvom mestu. Dune u bioskopu Fontana. Žudeov Baksuzni seks ili ludu pornografiju, ipak, naposletku, kod kuće, uz pivo i kokice. Larajnov Spencer u istom enterijeru, ali uz kafu i kolač. Ipak, htela sam da odem negde daleko, jurila sam za zadovoljstvom koje pruža samo ono što, sa razlogom, nazivamo klasikom. Kao da sam bindžovala – a da li se to sme – one najpoznatije filmove. Skinula sam Rebeku, Na dokovima Njujorka, Tramvaj zvani želja, Mačku na usijanom limenom krovu, Neki to vole vruće… Podsećala sam se čuvenih replika i uživala u jasnoći filmskog izraza.

Ipak, moj prvi izbor je bio Prohujalo sa vihorom koji sam u celini gledala samo jednom, na kraju srednje škole. Skoncentrisala sam se na muziku Maksa Štajnera, iznova oduševila crvenoj haljini Skarlet O’Hare, rasplakala kada se vrati na svoje parče crvene zemlje…

Pre nego što sam zaspala, a posle četvorosatnog gledanja filma i petnaestominutnog plakanja, čula sam da su mi ukućani budni. Otišla sam da, onim starijima, koji su Prohujalo sa vihorom gledali znatno više puta od mene, kažem da sam posvećeno gledala ovaj klasik posle mnogo godina. Zatekla sam nešto što me je pomalo iznenadilo. Kao da sam na četiri sata potpuno zaboravila na jednu sasvim drugačiju, nama znatno bližu, a svakako aktuelniju, dramu od one u kojoj je glavna junakinja Skarlet O’Hara. Na drugom televizoru u mojoj kući gledala se specijalna emisija povodom odbijanja vize Novaku Đokoviću u Australiji. Sednem pored majke koja prati dešavanja, kad – ulazi otac koji pita šta se dešava. Saznajemo tada zajedno da će se epilog znati tek ujutru. Tata se iznervira, pa pita zašto sam plakala. Odgovorim da sam gledala Prohujalo sa vihorom, a on će, onako usputno mislio sam da plačeš zbog Novaka. Tada sam počela glasno da se smejem – kakav brzi povratak u realnost!

Ovaj, pandemijom uslovljen, trenutak vremena u kom živimo na momente deluje kao sasvim sulud scenario od kojeg bi neki vešti reditelj možda, čak, mogao da napravi klasik, koji će se, kao Prohujalo sa vihorom, posle osamdeset godina gledati uz smeh ili suze. Taj glasni smeh me je podsetio da je dobro otputovati u drugo vreme, ali ubrzo i vratio na čuvenu Dikensovu rečenicu o najboljim i najgorim vremenima.

Ne lezi vraže – već sutradan stiže vest da je neka Netflix ekipa odletela u Australiju kako bi snimila dokumenarni film ili serijal o, sada već, slučaju Novak na Australian Open-u 2022. Neće to biti klasik, ali gledaću ga na televizijskom ekranu, sa pažnjom, a ne u pozadini dok budem prala sudove. Živo me zanima me kako će taj slučaj autori filma tumačiti, a posle ćemo to činiti i mi – uz pivo ili pomfrit, u Mornaru ili gde god drugde.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!