Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Mala preterivanja: Krug ljubaznosti

Ovo je priča o jambu, autobusu osamdeset četiri, gumici za kosu i kineskim turistima

17. December 2021

Oduvek sam okružena prijateljima koji su veoma ljubazni. Šta to znači? Znači da oni imaju vremena da sa mojim roditeljima prozbore koju, javljaju se mojim komšijama kao da žive sa nama u kraju već godinama, uvek pozdravljaju moju tetku kada sa njom razgovaram preko telefona, pitaju šta treba da se donese kada su na putu ka mojoj kući… Kod mene sedimo najčešće, jer se u ćošku moje dnevne sobe nalazi okrugli sto, a okrugli sto je jako zgodno imati u ćošku dnevne sobe kada si član ekipe koja pasionirano igra jamb. Zbog jamba sam padala ispite i propuštala žurke i druženja. Zbog jamba sam znala da po tri dana ne izađem iz kuće. Zbog jamba se nisam javljala na telefon i nisam odgovarala na poruke. Jamb nas je lečio od tuge, ko zna koliko puta. Neko bi rekao da nam jamb nije doneo mnogo toga, ali – dve stvari jeste – moji prijatelji i ja baš brzo računamo bez digitrona i dobri smo u hvatanju stvari koje padaju sa stola. Svesna sam da to nema baš mnogo smisla, ali – svi koji igraju jamb znaju kako je dosadno kada tražiš kockicu koja padne na pod. Zato su ponekad padale šolje kafe i limenke piva, u pokušaju zaustavljanja odlaska kockice u nepoznato. Zato sam možda vešta u hvatanju escajga, koji u kafanama tako često padaju sa prenatrpanih stolova. Uvek kada spasem viljušku od pada, setim se kockice za jamb. Jel sam vas izgubila? Vraćam se na ljubaznost.

Nisam, elem, mogla da ispadnem mnogo drugačija od mojih prijatelja, odrasli smo zajedno. I mene vole roditelji mojih prijatelja. Vole me i mame bivših momaka. Pitaju za mene, obraduju se kad me sretnu na ulici, a par puta su mi i na Fejsbuku pisale. Uvek uredno odgovorim i stavim srce na kraju. Ljubaznost me je, ipak, koštala par puta. Dopisivanje bi otišlo predaleko. Tada me je moja ljubaznost nervirala. A zašto sam počela priču o ljubaznosti i ubacila priču o igranju jamba? Zbog jednog sasvim uobičajenog događaja od prošle nedelje, koji je započeo kratku seriju drugih.

Čekala sam moju osamdesetčetvorku kako bih stigla do Zelenog venca. Na stanici je radnja, jedna zaista lepa radnja sa atraktivnim, jeftinim nakitom i ukrasima za kosu u koju nikada nemam vremena da uđem, jer uvek ulećem u moju osamdesetčetvorku kao da mi život od nje zavisi. Ukucam broj stanice (čula sam da je to ispalo iz mode, nikako da instaliram tu neku aplikaciju), pa vidim za koliko dolazi i izazovem sebe da stignem da utrčim na prednja vrata, a skoro uvek u onom trenutku kada vozač poslednji put pogleda u retrovizor kako bi se uverio da su se svi ukrcali. Tada ja nastupam, moj ionako dugačak korak, postaje još duži, nekad i viknem Izvinite! da bi me čuo i pustio da uđem. Elem, osamdesetčetvorka je dolazila za šest stanica, pa sam ja imala vremena da uđem u onu finu radnju. Prodavačica je na sitna plastična postolja kačila velike minđuše kada sam rekla dobar dan i uhvatila se za korpu u kojoj su šarene gumice za kosu. Odgovorila je dobar dan i zamolila me za trenutak vremena, na šta sam ja rekla da samo gledam. I dok su mi prsti prelazili po gumicama raznim – kičastim sa šljokicama, braon plišanim, crnim mekanim i onom jednom crvenom, koja mi se svidela, prodavačica je laktom gurnula postolje na koje su bile okačene one velike minđuše, a ja sam postolje nekako smotano uhvatila.

Prodavačica je tada počela da se zahvaljuje, jer – kako se ispostavlja – tri para minđuša koje sam sa postoljem uhvatila su lomljiva. I nije joj ni do minđuša, nego ko će to da čisti kad se zavuče. I jel sam ja našla nešto za sebe? I izvini molim te. Sve je u redu, odgovorim, svima se dešava i evo ja ću ovu crvenu gumicu, kažem. Ona mi odgovori da izaberem još jednu, jer sam je spasila maltretiranja oko čišćenja. Ja prihvatim njenu ideju i odaberem braon plišanu. Zahvalimo se milioniti put jedna drugoj, pa ja izađem iz radnje. Stiže mi osamdesetčestvorka.

Uputim se ka prednjim vratima, iako ne jurim. Nisam objasnila zašto obično ulećem baš tuda. Kupujem kartu za autobus kod vozača stalno. Nemam BusPlus, a put me, navodno, mesecima ne navodi ka Beograđanki da izvadim tu dosadnu karticu. Ne znam kakva se to promena desila u mojoj glavi – kartu za autobus do pre nekoliko meseci nisam imala i o njoj nikada nisam mislila. Postalo mi je neprijatno da me uhvati kontrola, kao da sam istrošila sve izgovore koje imam, a nemam volje za naglašeno gledanje u telefon na vratima, kao da me ne bi ništa pitali. Svakako – ulazim na srednja vrata, kad primetim da jedna baka ne može da iznese kolica koja vuče za sobom. Bez pitanja uzimam kolica i iznosim napolje, kao što bi većina uradila, na šta ona kreće sasvim preterano da mi se zahvaljuje, pominjući Boga više puta. Zahvalim se i ja njoj, ne znam na čemu, pa konačno čujem zvuk zatvaranja vrata osamdesetčetvorke.

Jednu kartu, molim vas.

Kartu?

Da.

Ne može, idi sedi.

Nemojte, molim vas, pa dajte da kupim kartu.

Ne može karta, idi pij kafu za te pare, reci da nisam imao sitno ako uđu.

I ja šta ću – zahvalim se i sednem. Odmah sam se setila situacije od pre dva leta. Vrućina i gužva u osamdesetčetvorci koja staje kod Brankovog mosta. Stajala sam zalepljena uz neku šipku blizu prednjih vrata kada je grupa kineskih turista pokušala da uđe. Predvodnik grupe je u ruci imao telefon, a na telefonu, kako saznajemo ubrzo, aplikaciju za prevođenje. On je rekao nešto u nju na kineskom, a sa dobrog zvučnika se čulo pet karata do Ušća, molim vas. Sigurno nisu znali da je to jedna stanica. Vozač je rekao ‘ajde uđite samo na srpskom. Oni su i dalje stajali u redu na stepenicama. Predvodnik grupe je ponovio u mikrofon telefona rečenicu, pa je telefon opet rekao pet karata do Ušća, molim vas. Vozač je tad glasnije rekao ma samo uđite bre i krenuo da im pokazuje rukama ka sredini autobusa. Kineski turisti su ušli, a mi koji smo čuli ovaj razgovor, prepun raznih šumova, smo se smejali. Kada je osamdesetčetvorka prešla Brankov most, kineski turisti su izašli, pretpostavljam zapitani zbog čega vozač nije hteo da im proda karte, a ne znajući da je vozača mrzelo da im kuca tih pet karata za jednu stanicu. Razveselilo me je to prisećanje, kada je kod hotela Jugoslavija na prednja vrata ušla moja drugarica iz srednje.

Obradovale smo se jedna drugoj, onako zaista, ne isfolirano. Umesto uobičajenog gde si, šta si razgovora, ispričala sam joj da vozač nije hteo da mi naplati kartu, a onda i anegdotu sa kineskim turistima. Smejale smo se naglas zajedno. Imala je i ona sličnu priču, ni njoj vozač pre dve nedelje nije hteo da naplati kartu, a zaboravila je da uplati BusPlus. Ubrzo je izašla kod Ušća, a ja sam sišla na zadnjoj stanici, na Zelenom vencu.

Dan je posle toga prošao sasvim uobičajeno. Bila sam na poslu, na kafi, šetala se, gledala seriju i pripremala papiriće, kockice i olovke, kako bih odigrala koju partiju jamba kad mi je stigla poruka od one drugarice iz srednje škole. Zahvalila mi se na priči od jutros i na smehu koji je usledio. Napisala je i da je posle to prepričala na poslu, pa se smejala sa kolegama i svi su imali neku sličnu situaciju iz gradskog prevoza. Zahvalila sam se i ja njoj što je naišla, jer sam imala sa kim da podelim sećanje koje mi je prolazilo kroz glavu.

Pomislila sam na taj sasvim nasumični krug ljubaznosti koji se formirao na putu od centra Zemuna do Zelenog venca. Razmišljala sam i o svakom preteranom hvala koje sam izgovorila, kao i o svakom preteranom hvala koje mi je tog dana upućeno. Stigla mi je ubrzo i poruka i od mog protivnika u jambu da stiže sa toplom čokoladom i keksom. Pita da li treba još nešto da se kupi. Preterano ću zaključiti – tada mi se učinilo da će istinska ljubaznost možda i spasiti svet. Ili makar ulepšati jedan sasvim dosadan odlazak na posao.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Klasici

Mala preterivanja: Klasici

Sedela sam u Mornaru sa drugom, grickali smo pomfrit i pili pivo kada me je, usred moje rečenice, prekinuo – „šta si ti sve gledala, bre, ove godine”. Učinilo mu se kao da sam videla mnogo filmova i serija, a ja sam znala da greši i da sam, kao i uvek, toliko toga propustila.

Skrinšot: Vazduh

Skrinšot: Vazduh

Beograd se ponovo našao na listi 10 najzagađenijih velikih gradova sveta – po ko zna koji put od početka jeseni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!