STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Mala preterivanja: Rasejana

Prečesto se pravdam rasejanošću. Poslednji put u nedelju, na kasi, kada sam shvatila da sam izgubila 500 dinara.

10. December 2021

Trajalo je predugo, zaista. Da sam bila u ulozi žene iza mene sigurno bih duboko uzdahnula (tek da se zna da mi je nešto zasmetalo), možda čak i tiho coknula, nikako preglasno. Nisam ja nepristojna, samo žurim, tako bih pomislila. Izvodila sam nešto poput makarena plesa ispipavajući svaki džep – dva od džempera, dva od kaputa, pa četiri od pantalona. Jedan pogled u novčanik – prva pregrada, druga, treća. Ništa. Gomiletina računa, vizit kartica i dosadni podsetnik, koji i u trenucima male panike prođe kroz glavu, a zove se izbaci ove računčine iz novčanika. Tu su i dva džepića u torbi, možda sam tu stavila. Nisam ni tu, hehe, pa izvinite, evo ipak kartica.

Nije prošla.

Kako nije, iznenadim se. Pa, sad mi je stigao honorar ovaj i onaj i valjda imam makar hiljadu dinara na kartici, šta sam radila, je l’ sam nešto onlajn kupovala? Vraćam film u glavi, pa tek vidim da mi je u ruci narandžasta, a ne bela kartica. Nju ne koristim već neko vreme. Izvinim se peti put, pa pružim onu na kojoj, nadam se, ima novca. Žena iza mene duboko uzdahne. Znala sam da je nemoguće da ne žuri nigde posle. Prolazi šezdesetpetica. Možda bi ušla u bus da ja nisam izgubila 500 dinara. Bi-bip. Prošlo je, pa nisam ja luda, znam da imam novca na kartici, pomislim dok se u poluokretu još jednom izvinim i ženi i kasirki i izletim iz radnje.

I nije stvar u 500 dinara. Mada i jeste – ovo je tek treći put da sam izgubila novac, niko ne voli da gubi novac. Stvar je u tome što sve više svoju glavu doživljavam kao one džepove na odeći koju nosim. Oni su puni nekakvih usputnih stvari – slušalica, žvaka, računa, karmina, kovanica, maramica, kao i onih koje su mi potrebne, poput ključeva koji večito zveckaju za mnom. U džepovima olako postane gužva, ne mogu da izvučem ključeve, a da ne naletim na slušalice, koje kao da traže svoj put oko privezaka kako bi mi bilo što teže da otključam kapiju šakama punim kesa i cegera.

I šta je rezultat toga? Tokom decembra sam nekoliko puta previdela mejlove, pobrkala datume, izgubila čarape, sako i džemper. Nisam uzvratila pozive, u svojoj glavi sam odgovorila na poruke, smetnula sam sa uma dogovore i nenamerno ispaljivala prijatelje i kolege.

Sad bi me neko pitao – a zašto ne zapisuješ? Zapisujem, zaista. Vučem jedan rokovnik i dva notesa sa sobom, pa zaboravim u koji sam šta upisala. Ne mogu da pronađem informaciju koja mi je potrebna, pa kopam po dva mejla prepiske i pitam se kako je informacija nestala, tek da bih se setila da se nalazi u nekom drugom kanalu digitalne komunikacije. Tu su i SMS, Messinger, WhatsApp, Viber. Obuzme me nervoza na pomisao o količini razmenjenih važi, dogovoreno, nema problema, čujemo se da potvrdimo poruka.

Možda je i do decembra koji bih, po dinamici, mogla da uporedim samo sa septembrom. U decembru je bitno zatvoriti sve krugove, privesti kraju sve što je započeto, kako se slučajno neke obaveze ili susreti ne bi prelili u januar. Datum 1.1. uzbuđuje ljude, priznajem – nekada i mene samu, jer počinje nova tura. Ima nečeg orgazmičnog u tome da 1. januar bude ponedeljak. Nije tako ove godine. Privid početka je uvek zavodljiv.

Rasejanost me je dovela i do toga da sam se opekla. Stavila sam vodu u džezvu, džezvu na ringlu, pa sela pred kompjuter. Ko zna koliko je vremena prošlo kada sam osetila miris. Nešto gori, pomislila sam sasvim smireno, pre nego što sam skočila i potrčala ka kuhinji. Voda je isparila, u maloj kuhinji je bilo toplo, ringla je na sredini bila crvena. Oprezno sam uhvatila dršku i prinela je sudoperi. Nespretno sam pustila hladnu vodu i prislonila džezvu na levu podlakticu. Bacila sam džezvu u sudoperu i pustila hladnu vodu, ali ne preko nje, nego preko moje podlaktice koja je postajala sve crvenija. Šta se beše stavlja na opekotinu? Kafa, so? So. Stajala sam nad sudoperom i sipala so na podlakticu. To je peklo, pa sam počela da jaučem više u sebi, nego naglas.

Dugo se nisam opekla, pa sam zaboravila kako ide proces zarastanja. Opekotina nije bila mala. Prvih nekoliko dana sam je brižljivo mazala melemima i Jekodermom, mislila sam da će proći, a onda se sama od sebe otvorila. Otišla sam u apoteku, tamo su mi rekli da mi je možda potreban antibiotik. Otišla sam u drugu gde su rekli ohoho, fino ste se opekli i dali mi neke druge meleme i velike flastere, da je pokrijem kada sam van kuće kako se ne bi inficirala. Budila sam se tokom noći kada bih slučajno levu ruku provukla pod jastuk. Pažjivo sam se tuširala, a rana se sve više otvarala. Trajalo je danima.

Posle nedelju dana počela je da zarasta. Mazala sam melem nekoliko puta dnevno, a pre toga sam detaljno prala ruke i čistila je jodom. Sedela sam na ivici kade kada je iz sobe počelo sve da zvoni. Stizali su mejlovi i poruke i zvonio je telefon, bila je to čudna harmonija zvukova, a ja sam polako tuferom prelazila preko rane. Kad sam je iščistila, oprala sam ruke i uzela melem, pa stisnula zube, jer znam da će boleti. Polako sam prelazila prstima preko rane i utrljavala melem, a telefon je još jednom zazvonio. Nisam se ni pomerila. I u tome je, razmišjala sam danima kasnije, bilo nečega oslobađajućeg.

Sebi želim od tog 1. januara manje rasejanosti. Hoću da niko ne propusti autobus zbog toga što na kasi ne znam gde mi je novac. Hoću da ne izgubim omiljeni sako, hoću da mi se ne nagomilavaju računi u novčaniku, hoću da ne zaboravim da sam stavila kafu, hoću da se ne izvinjavam zbog svoje rasejanosti. A stvarno hoću i da mi ne ostane fleka od ove opekotine.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Vakuum

Mala preterivanja: Vakuum

Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u naizgled dosadnim trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba – možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *