Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Mala preterivanja: Smederevac

O telefonu, nezdravim navikama, notifikacijama i piti sa višnjama

22. April 2022

Sing along with us
Dee-dee-dee, dee-dee
Dah-dah-dah, dah-dah
Yeah we’re hap-happy
Dah dah-dah
Dee-dah-do, dee-dah-do, dah-do-dah
Yeah, dah-do, dah-dah-dah
Dah-dah-dah, do-dah-dah
Alright

Provela sam veći deo nedelje u jednom šumadijskom selu, slušajući na ripit pesmu In the summertime, iako nije nimalo toplo u ovoj prazničnoj nedelji – naprotiv! Nadam se da je nošenje braon kaputa ušlo u svoju završnicu, da ću ga posle hemijskog čišćenja odložiti u ugao ormana, ne želim da ga vidim do oktobra. Opremila sam se za hladno vreme sa jedne strane, a sa druge, dovukla sam sa sobom, pored telefona, i laptop, za svaki slučaj, ako se nešto dogodi, ako bude potrebno da nešto uradim na brzinu, da ne bude da sam nešto propustila. Punjači i slušalice u mom koferu uvek izgledaju kao nekakav zmijarnik koji, tokom izvlačenja odeće, premeštam iz jednog ćoška u drugi, nadajući se da čvorove koje naprave neću morati da raspetljavam, da se ipak ništa važno neće dogoditi tokom putovanja. I zaista – laptop mi je bio potreban malo, nisam ni morala da ga punim, ali telefon, opet, nisam ispustila iz ruku.

Već sam pisala o tome kako uživam u povezanosti koju nam digitalni svet pruža, imam profile na svim popularnijim društvenim mrežama, nekada dopustim sebi da satima prelazim sa jedne na drugu, sa YouTube-a na Instagram, sa TikToka na Fejsbuk, bez krivice. Dokoličarim, uživam u trivijalnom sadržaju i delim ono što je zanimljivo ili duhovito. Ipak, znatno češće sebe kudim zbog onoga što se dogodi, a valjda je svima poznato – nasumični skrol odvede do jednog profila prijatelja, a taj jedan profil do onog jednog poznanika koji je, recimo, baš slučajno bio u Friends kafiću u Zrenjaninu, a tagovao je zvaničnu stranicu serije, pa hajde da vidim šta ima kod njih na profilu, a tu su i Dženifer Aniston i Kortni Koks, šta li su one kačile u poslednje vreme… Sama sebe iznenadim kada se ponekad setim da kliknem back, back, back, jer me zanima odakle je takvo jedno grananje počelo, šta me je povuklo ka sledećoj stranici, pa sledećoj, pa sledećoj.

Znamo to odavno – telefon je postao produžetak naših ruku. Nedavno mi je taj stalni svetleći podsetnik sa novim apdejtom ponudio Focus opciju kako bih isfiltrirala informacije koje dobijam u zavisnosti od doba dana – šta me zanima kad ustanem, šta kad ležem u krevet, šta tokom popodneva, posle ručka, tokom lenjeg skrolanja kroz vesti, mimove, poluinformacije i fotografije prijatelja sa kratkih odmora na vikendicama, baš poput ove u selu u kom sam provela protekla tri dana. Taj mali univerzum me uzbuđuje koliko i umara, ali mu se do sada nisam opirala – sva ta obaveštenja nikada nisam isfiltrirala, jer mi suštinski nisu smetala.

Ipak, ove nedelje su zasmetala mojim prijateljima. Više puta su mi uzimali telefon iz ruke i stavljali ga na sto, okrenut na dole, da mi pogled tokom razgovora ne bi skrenuo na ekran, večito prepun novih informacija. Tome sam se uglavnom smejala, a malo sam se i bunila tvrdeći da preteruju, da ravnopravno učestvujem u razgovorima, iako znam da često makar pogledam u telefon, ali oni su bili uporniji od mene – ugasila sam notifikacije sa Instagrama i Fejsbuka. Možda zvuči trivijalno, ali – pokušala sam da telefon ne uzmem u ruke jedan sat i da se potpuno usmerim na jedan drugi mali univerzum – stari Smederevac koji nas je tokom tri hladna dana grejao, u kom smo pekli pile, pite i pice, pored kog smo strpljivo čekali da prokuva voda za kafu. I tu sam izmislila nekakvu analogiju – da bi Smederevac grejao dobro, potrebno je stalno proveravati kakva je vatra, koliko drva u njega ubacuješ, ali i kakva su ta drva – manja ili veća, vlažnija ili suvlja? Nisam, tokom tog sata, pustila In the summertime na Spotifaju, već sam je pevušila naglas ili u sebi dok sam pazila da se ne opečem na užareni metal. Gledala sam kako moja prijateljica razvlači kore za pitu sa višnjama po velikom stolu za ručavanje, mazila sam kuče koje drema na mekanom ćebetu, sipala rakiju u čašicu više puta, palila cigarete, a onda i izašla na terasu da udahnem malo svežeg vazduha, pa se brže-bolje vratila do Smederevca da se ugrejem. Posle sat vremena sam podigla telefon i videla samo jednu poruku na koju sam, sa malim zakašnjenjem, odgovorila, pa opet spustila telefon. Neka bude taman, neka mi ne kaže ništa, makar dok ne krenemo za Beograd.

Naposletku, ovaj tekst sam završila na zadnjem sedištu auta, na starom putu od Kragujevca do Beograda, što me je vratilo na početak. Ipak, posle toga sam, sa telefonom u rancu, gledala u zelenilo, pevala pesme koje je birao muzički urednik sa lokalnog radija i shvatila da možda još neko vreme neću uključiti one notifikacije.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Mala zadovoljstva

Mala preterivanja: Mala zadovoljstva

Sasvim nasumično sam čitala članke iz kulturne rubrike jednog američkog magazina kada sam videla da se preporučuje (za ponovno ili premijerno čitanje) roman „Vašington skver” Henrija Džejmsa, britanskog pisca američkog porekla sa kraja 19. veka

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!