STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Mala preterivanja: Taktilno

Pre dve godine, na početku pandemije, imala sam snažne anksiozne napade pred spavanje. Savet koji sam dobila od psihoterapeutkinje me je iznenadio.

18. March 2022

Poenta je osloniti se na čulo koje je često zanemareno, a smatra se majkom ostalih – na dodir. Dakle, ideja je bila da u ujednačnenom, ali sporom ritmu dodirujem čaršav na kom spavam, zatim jastuk i ćebe. Prelazak prstiju preko neravnomernih tekstura me je zaista opuštao, zamišljala sam ih kao brdašca različite visine koje sam osvajala bez napora. Nije uspevalo uvek, ali kada jeste – ubrzani rad srca bi se polako usporavao, a odmah za njim i neuravnoteženi tok misli. Tako bih sebi pomagala oslanjajući se samo na jedno čulo, koje, uz miris, ne možemo nikada da zaustavimo. Ne možemo biti u stanju nedodirivanja.

Možda bi tema za neke dublje seanse bila bi zašto sam u detinjstvu, pred polazak na put sa roditeljima, volela da dodirnem one predmete koji su mi bili posebno važni, a za koje nije bilo mesta u koferima, torbama, cegerima. Umela sam i da im šapnem vidimo se brzo, čekajte me tu, kao da ih po povratku neću tu zateći. Nisu mi, dakle, bile važne figure na simboličkom nivou, već i njihova tekstura, deformisana od prečestog dodira, uobličena u skladu sa mojim ponašanjem.

Ipak, najviše sam volela teksturu krede koja se, ako nisi nežan, raspadne u šaci za tili čas ili ako nesmotreno iscrtavaš oblike ili slova po asfaltu, prsti mogu i da zabole, jer se kreda brzo troši i nestaje skoro kao prah. Sa druge strane, uživala sam u tehnici ruka kroz kosu, kojom me je, kada se druga čula ugase – u mraku i tišini, majka godinama uspavljivala. U brazilskom portugalskom za ruku kroz kosu postoji samo jedna, savršena reč – cafuné, tako da potrebu za posebnim označavanjem takve radnje nisam sasvim izmislila.

Anksioznost je prestala kad se završio policijski čas, ali ostalo je nešto drugo, kasnije i definisano kao touch starvation, izgladnelost za dodirom i fizičkim kontaktom. Mesecima kasnije, a u nedelji u kojoj smo saznali da maske više nisu obavezne u prodavnicama ili javnom prevozu, čini se da više nismo gladni dodira. Brojne aplikacije – VatsAp, Instagram, Facebook, Telegram ili, specijalno instalirano za pandemijske okolnosti – HouseParty ponovo su zamenili susreti, razgovori, dodiri. U ovoj nedelji sam čula da se mnogi programi, koji su bili na dvogodišnjoj pauzi, ponovo održavaju u fizičkom prostoru, prijateljica je organizovala promociju svoje knjige koja je objavljena pre godinu dana, festivali su se vratili u svoje redovne termine, a mnogi prijatelji su konačno otišli na više puta odlagana putovanja.

Recimo, brojni ljudi koje poznajem su ove godine posetili Dubai Expo 2022. Iako nemam želju za odlazak u ovaj grad, neki programi su mi delovali zanimljivo, a grad velelepno, svetleće – išlo se, možda i meni u Dubai. Pre neko veče sam uhvatila na televiziji jedan izveštaj iz Dubaija, kažu održan je veliki koncert, a orkestrom je dirigovao robot. U jednom kadru su krupno prikazani njegovi beli, čvrsti prsti kako se suptilno pomeraju u smeru violinista, usmeravajući ih sa lakoćom ka preciznosti zvuka i dobrom tempu. Kako me je to oduševilo! Posmatranje dirigenata na koncertima klasične muzike me fascinira, uživam u odsečnim pokretima njihovih ruku, u suptilnom pomeranju mišića celog tela, u komunikaciji sa orkestrom, u toj, skoro opiplijvoj, sinergiji jednog celog organizma. Robot u Dubaiju nije imao tu gracioznost, ali njim je ipak većinski upravljao japanski kompozitor, autor dela koje je izvedeno. Nije bilo na tom koncertu još nečega meni tako važnog – interakcija sa muzičarima koji su najbliži dirigentu, po neka rečenica koju publika ne čuje, osmeh, pa i rukovanje posle završetka kompozicije.

Gledajući bele, čvrste prste ovog robota setila sam se vesti od pre nekoliko meseci – Meta razvija rukavicu koja će nam omogućiti čulo dodira u virtuelnoj realnosti. Ne znam koliko sam puta pročitala da je cilj kompanije Meta, od kako je zbog loše reputacije morao da se rebrendira, da pojača i sjedini naša čula, a da ih tako integrisane onda poboljša, kako bi ono virtuelno bilo što realnije, odnosno, stvarnom iskustvu dodira. Izazove čula dodira je teško savladati, dodaju iz Mete, a Zakerberg još ističe: feeling truly present with another person is the ultimate dream of social technology. Iako svakodnevno provodim vreme na Fejsbuku, Instagramu, Tik Toku, VatsApu, Telegramu, Vajberu i uživam u prednostima virtuelnog prisustva i povezivanja, pominjanje stvarnog prisustva mi se učinilo tako stranim i dalekim, jer prisustvo je kreda koja se lomi u šaci, prisustvo je ruka koja prolazi kroz kosu, prisustvo su moji prsti koji se mrdaju po čaršavu pred spavanje i usporavanje kucanja srca koje sledi.

Stavila bih tu Metinu rukavicu da dodirnem ono što bi mi inače bilo nedodirljivo, recimo, dno okeana, sneg na samom vrhu Mont Everesta, možda neku čuvenu sliku u nekom čuvenom muzeju – Pikasovu Gerniku, ograđenu debelim staklom, pored koje na svim jezicima sveta piše da ne sme biti dodirnuta. I to bi možda bilo blizu iskustvu dodira, ali ne sasvim, ne kao da sam slomila staklo i nežno kažiprstom preko nje prelazila ili se popela na neki najviši vrh da opipam sneg koji mi je pod nogama. Do tada, ako se ikada dogodi – čim završim ovaj tekst odoh u Metaverse, dodirujući hladno i izgrebano stalno ekrana mog telefona. To mi je za sad dovoljno od virtuelnog sveta, ne očekujem ništa više. A možda mi zaista i ne treba.

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *