STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Mala preterivanja: Vakuum

Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u naizgled dosadnim trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju

10. June 2022

Dođe, sa vremena na vreme, nedelja poput ove. Obaveze te bacaju sa jedne strane grada na drugu, menjaš prevoze, a često se oslanjaš i na dužinu svog koraka, na brzinu pešačkog provlačenja kroz beogradsku gužvu onim dobro ustanovljenim prečicama, gde ima manje ljudi i gde su sasvim sigurno manje šanse da nekoga sretneš i potrošiš vreme u površnom, kurtoaznom razgovoru. U serijalu Pretend It’s a City Martina Skrosezea (u kom je snimao sećanja svoje prijateljice Fren Libovic na Njujork nekada, ali i njen doživljaj grada kao zajedničkog prostora), Libovic kaže da valjda još samo ona ume da hoda u Velikoj Jabuci. Niko ne gleda kuda se i kako kreće, a lica su prolaznicima i saputnicima u gradskom prevozu usmerena ka ekranima mobilnih telefona – to sve ona primećuje, pokušavajući da se spasi od vozača trotineta i bicikala i šaleći se na njihov i svoj račun. Tog serijala sam se setila kada je pre neki dan na devojku, koja je izlazila iz restorana Grmeč, naleteo vozač trotineta, skoro je oborivši na asfalt u Makedonskoj ulici. Ispsovali su se i ubrzo nastavili, svako svojim putem. I sama pripadam tim dekoncentrisanim, što pognutih glava hodaju i bulje u telefone, pokušavajujući da što pre stignu tamo gde su pošli (pogotovo kada dođe nedelja poput ove).

Igrice Hugo i Izi bile su popularne kada smo bili deca. Verovatno sam zbog toga, hodajući ka osnovnoj školi, često zamišljala da prelazim nivoe. Kaldrmisane ulice bile su moji poligoni, a prostor između starog kamenja bio je vrela lava ili ledena voda koju ne smem da dodirnem. Zato sam skakala sa jednog kamena na drugi, pogledom tražeći one površinski velike, na kojima bih bila sigurna od izmaštane opasnosti. Kada bih prošla te, usledile bi sledeće prepreke – nekakvi gelenderi kroz koje sam se provlačila i linije na betonu koje sam preskakala – gaženje po njima predstavljalo je kraj igre. Kretanje od tačke A do tačke B može biti veoma dosadno, zato nam je potrebno da mu dodamo neki sloj, razmišljala sam sedeći u autobusu 83, koji je strpljivo stajao u mestu petnaestak minuta u Nemanjinoj ulici. Vreme koje provodimo u gradskom prevozu je poput nekog vakuuma, a najlakše je, u digitalnom dobu, provesti ga na mobilnom telefonu – odgovoriti na poruke, mejlove i pozive koji čekaju, skrolati po Instagramu ili ući na neki portal i pročitati vesti jedva čekajući da stignete gde ste pošli, jer tada je zaista all about destination, a ništa nije about journey.

Tako bih vreme i ja provodila u autobusu 83 da nisam ostala bez baterije, što mi se nikada ne dešava (novčanik sam, možda, i zaboravljala, ali ne sećam se kada sam iz kuće izašla bez punjača, ako ne računamo izlaske do prodavnice, brzinske kafe ili šetnje u kraju). Crni ekran telefona mi je dao prostor koji sam potisnula – sedela sam sama, bez slušalica u ušima, bez priliva informacija i bez dopisivanja. Provodila sam vreme u vakuumu, znojava i pokisla, gledajući u znojave i pokisle oko sebe i slušajući razgovor koji je moj saputnik vodio preko bežičnih slušalica, što mi se učinilo smešnim – kako li ja, grlata, zvučim kada radim to isto?

Može se učiniti da ću ovaj tekst usmeriti u pravcu brige zbog sveopšte otuđenosti ili brige zbog preteranog gledanja i dodirivanja hladnih, izgrebanih ekrana telefona, ali neću poći tuda. Vakuum gradskog prevoza je vreme koje možemo usmeriti u razmišljanje i maštanje, čak i u trenutku u kom takva ideja, zbog brzine protoka informacija, površne komunikacije i neophodnosti onlajn prisustva, može delovati neostvarivo. Vakuum se, ako ste dovoljno dobro istrenirali svoje algoritme, sasvim ispunjeno može provesti i na mobilnom telefonu. Naravno, većina ljudi ga je tako i provodila, ali neki su zamišljeno gledali ispred sebe, neki su tiho razgovarali, a neki i zadremali. Iako je popodnevna gužva bila na vrhuncu, bilo je jako tiho – prozori su bili zatvoreni zbog kiše, a motor autobusa se gotovo nije čuo. Prijalo mi je da tih petnaestak minuta provedem zagledajući sve oko sebe, vakuum u kom sam se našla mi je neočekivano pružio mir, a inače bi mi stvorio nervozu. Setila sam se još jedne igre ili maštarije koja mi i danas prođe kroz glavu – kad vidiš tragove aviona na nebu, zapitaš se kuda je on pošao – tako sam se u autobusu 83, zapitkivala o ljudima oko sebe. Vakuum može biti i predah, zaključila sam, stavljajući telefon na punjenje oko pola sata kasnije, kod drugarice u stanu na Novom Beogradu.

O vremenu i prostoru između sam razmišljala i zato što mi je dvoje ljudi ove nedelje, na rastanku posle druženja, pomenulo teleport – kada bih sada mogao da se teleportujem u krevet, kada bih sad mogla da se teleportujem do Bežanijske kose. Pitala sam ih kako će provesti vreme u prevozu, a oni su rekli da će odgovoriti na neki mejl i gledati aranžmane za letovanje. I moji prijatelji su, kao i ja, istrenirani da budu produktivni, okretni i korisni. Zato hitamo sa jednog kraja grada na drugi, ne gledajući one oko sebe i izmišljajući načine kako da što pre stignemo, stignemo, stignemo, da bismo opet krenuli, krenuli, krenuli. Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u, naizgled dosadnim, trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju. Možemo i reći pravo na vakuum, mada suludo zvuči takva definicija.

Trenutno je u toku BINA (Beogradska internacionalna nedelja arhitekture). Najlepši deo ovog festivala su organizovane šetnje ulicama kojima prolazimo svakodnevno. Pravo na predah ostvariću, možda, i tokom BINA šetnje, što da ne, biće to razgovor o zgradi u blizini mog posla. Posle toga je možda neću samo pozdrazumevati, kao i ostale delove ovog grada, zastaću da je pogledam duže od nekoliko sekundi. Nadam se da tada na mene neće naleteti neko ko juri trotinetom Makedonskom ulicom.

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *