STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Mala preterivanja: Video klub, tinejdž serije i šljokice

Uvek sam u pohodu za dobrim tinejdžerskim serijama ili filmovima koje su mahom producirane u SAD, iako sam ih već odavno prerasla.

11. March 2022

Uživam, bez osećaja krivice, u već viđenim pričama, očekivanim raspletima i dosadnjikavim likovima. Uživam i zbog nostalgičnog osećaja – gledanje tinejdžerskog filma će me odmah vratiti u vreme kad smo iznajmljivali filmove u lokalnom video klubu.

7173, tako bih rekla kovrdžavoj Sandri u video klubu Žabac, a pre nego što bi mi na tri ili nedelju dana iznajmi film. Doživljavala sam je kao sveznalicu ili filmsku enciklopediju – uvek je imala toliko naslova u rukavu. Stalno sam se pitala kako je stigla sve to staro da vidi, a da pritom prati i ono novo što izlazi. Sandra me je volela, jer joj nisam mnogo dosađivala – odmah bih pristala na njen izbor, a volela sam i ja nju sve dok nisam saznala da se slikala gola za Plejboj. Dvanaestogodišnjoj meni se to učinilo moralno nedopustivim pa sam je olako osudila, kao da je neka zla devojka iz filmova koje mi je tako brižljivo preporučivala. Verovatno je prestala da radi onda kada sam ja prestala da idem u Žabac. Rado bih se danas na ulici sa njom pozdravila, ali sumnjam da bismo se prepoznale.

Jedina serija koju sam iznajmljivala bio je Seks i grad, a zapravo nisam sigurna koliko ih je u Žapcu bilo sredinom prve decenije dvehiljaditih. Na moju ogromnu sreću su se ubrzo i filmovi i serije razmenjivali na diskovima. Zamišljala sam te nepregledne gomile kopija, to multiplikovanje istog sadržaja, a sam proces narezivanja sebi objasnila kroz prebacivanje onih besmislenih sličica ili ringtonova blututom ili, ranije, infraredom. Obradovalo me je što diskove ne moram nikome da vraćam – još tada sam filmove koji mi se sviđaju volela da gledam više puta zaredom, a oduvek sam volela da slušam bajke u krug (najčešće Devojku sa loncem, odnosno, Haticugu iz magične edicije Najlepše bajke sveta). Do mene su baš tako, narezivanjem, stigla sva ostvarenja u kojima glavne uloge tumače bliznakinje Olsen ili Lindzi Lohan – Billboard Dad, Freaky Friday, When in Rome, Our Lips Sealed, Confessesion of a Teenage Drama Queen – a na koje sam, svojevremeno, davala silni novac.

U takvim trampama je do mene stigla i britanska serija Skins, čija je prva sezona objavljena pre tačno 15 godina, kada sam ja imala 12. Skins je bilo nešto najbolje i najgore za pretpubertetski perod kada, po pravilu, počinje da se javlja snažna, skoro pa pankerska, misao da roditeljima, nastavnicima i bilo kakvoj predstavi autoriteta saopštiš da te je baš briga za ono što kažu, da si odrastao i da umeš sam da praviš izbore i donosiš odluke.

Šest sezona serije, a u njoj tri ekipe likova koje vezuje pohađanje iste bristolske srednje škole. Već u prvoj epizodi su iskočili iz onog očekivanog izgovarajući replike poput i am shit, people fucked me up, I don’t care about myself anymore, a sve to po scenariju u kom preteruju sa alkoholom i pićem, imaju pregršt hetero i homoseksualnih odnosa i bore se sa poremećajima ishrane zbog disfunkcionalnih porodičnih odnosa (onda kada porodicauopšte postoji).

U trenutku snimanja glumci su zapravo imali 17 godina (što je doprinelo kvalitetu – znamo da tinejdžere često glume oni koji imaju 25) a neki su kasnije ostvarili i druge zapažene uloge, poput Nikolasa Holta ili Deva Patela. Kvalitet sezona je, manje više, rangiran po redu. Prve dve su najbolje, a malo ispod njihovog kvaliteta su treća i četvrta. Dešavanja u petom i šestom delu serijala sam gotovo potpuno zaboravila. Iako u nekom trenutku gledalac postane svestan matrica (recimo činjenice da će se život jednog od junaka završiti tragično) i dalje ne može precizno naslutiti šta ga čeka u sledećem kadru ili sceni. Jačinu doživljaja avantura likova iz Skinsa bih teško prepričala. Nije prošlo mnogo pre nego što smo mi, trinaestogodišnjakinje, počele da oponašamo najfatalniju junakinju – Efi Stonem – naučile smo da stavljamo debeli sloj aljalnera na oči i kupile mrežaste čarape sa, ipak, nešto sitnijim rupama od onih koje je ona nosila, a sve to uz cipele à la martinke.

Oponašanje se zadržalo na fizičkom nivou – iako sam godinama kasnije bila na žurkama koje mogu podsetiti na one iz Skins-a – nismo preuzimali destruktivne i samodestruktivne obrasce ponašanja junaka, odnosno, uspešno smo odolevali potpunoj romantizaciji te priče. O razmerama uticaja serije mogu da čitam sada retroaktivno, jer da je takav tip analize i mogao da dođe do mene krajem dvehiljaditih – nisam sigurna koliko bi me interesovao.

Zašto sam se baš sada setila i video kluba i Sandre i bliznakinja Olsen i Lindzi Lohan i Efi Stonem i njenih mrežastih čarapa?

Zato što sam ove nedelje završila gledanje prve sezone serije Euforija, HBO čuda, koje beleži razne rekorde gledanosti, a čija je druga sezona nedavno izašla. Posle dve epizode pomislila sam da je dosadna i odustala sam, a to sam pripisala neubedljivoj karakterizaciji, prejednostavnom scenariju i nesimpatičnim likovima. I pored toga, nekoliko dana kasnije sam se, u terminu koji je inače rezervisan za tinejdž filmove i serije novije produkcije – pre spavanje, vratila Euforiji i dala joj još jednu šansu. Sutradan sam ustala oko podneva, što je posledica predanog bindža. Završila sam prvu sezonu iste noći.

Dakle, reč je o fantastično režiranoj seriji sa sjajnim glumcima i odličnim saundtrekom. I pored uživanja i prepuštanja toku priče, uhvatila sam sebe kako poredim, kako mi misli beže ka nečemu što mi je već poznato i blisko – Euforija je Skins novog doba. Iako postoji mnoštvo razlika – osnovna premisa ostaje ista – obe tretiraju probleme sa kojima se suočavaju adolescenti.

Euforija je daleko bolje produciran i skuplji serijal, sa vođstvom naratora, flashbakscenama i boljom muzikom, ali sa primetnim nedostatkom humora. Obe serije neguju pristup jednom liku kroz jednu epizodu – u Skins-u se epizode i zovu po likovima, sa izuzetkom prve ili poslednje koja je označena sa Everyone. Upravo zbog iste teme je je lako uporediti šta su bili vodeći problemi 2007, a šta 2019, a koliko se duh vremena promenio pokazuje jedan, nasumično odabran primer – devojka sa viškom kilograma u seriji Skins je nesigurna i pokušava da smrša, a u Euforiji sebe i te kako prihvata, te zbog tog samopouzdanja, između ostalog, postaje onlajn dominatriks. Ipak, obe serije su, svaka u svom vremenu, bile primećene i van ciljne grupe za koju su pravljene i verujem da, makar delimično, tome duguju svoj uspeh.

Euforiju nisam odmah prihvatila zbog onog najočiglednijeg – nekakvo organsko poistovećivanje sa pametnim i kompleksnim likovima u jednoj odličnoj tinejdž seriji je, čini se, iza mene. Da su Ru, Džuls, Ket, Medi i Kesi nastale krajem dvehiljadesetih njihovi izbori bi mi bili opravdaniji i jasniji, Nejta bih doživela kao Fredija – onog zgodnog momka kog treba da se kloniš, a Itana, kao Sida, simpatičnog i smotanog. Sigurno bih Euforiju bezbroj puta iznajmila iz video kluba ili molila drugaricu da mi čim pre nareže, a posle gledanja bih stavila stikere zvezdica na jagodice i želela da ofarbam krajeve u roze, kao Džuls. Iako mi je žao što ta serija nije nastala pre desetak godina – nikada ne bih volela da se suočim sa onim što je kroz ovu seriju prikazano. Sve to mi se čini daleko gorim od onog sa čim su se nosili likovi u Skins-u ili, kako nepopularno zvuči, oni koji su bliži mojoj generaciji.

Ipak, ako odlučim da veče ne provedem uz drugu sezonu Euforije, pred žurku večeras slušaću Labrinth, pevušiti Still Don’t Know My Name i staviti šljokice ispod očiju. Šljokice makar, srećom, ne mare za duh vremena, generacijske razlike i protoke vremena.

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *