Mapiranje je umetnička publikacija koja se bavi edukacijom i predstavljanjem različitih kolektiva i pojedinaca koji na autentičan i drugačiji način delaju u okviru svojih zajednica. Publikacija nastaje sa ciljem da na jedan vizuelno uzbudljiv način predstavi alternativne kulturne centre, lokalne i internacionalne umetničke inicijative i pojača glas jako žive DIY scene. U petak, 24. decembra, u prostoru Kvake 22 biće održana promocija prvog broja i međubroja ove publikacije na kom će biti organizovana i prodajna izložba radova, postera, grafike, keramika, fanzina i ostalih art-2-go nekih od umetnika koji su bili deo samog izdanja. Ovim povodom razgovarali smo sa Minom Nenadović, urednicom Mapiranja o ideji koja stoji iza ovog izdanja, formi i svemu što se našlo u prva dva broja publikacije.
Koja ideja stoji iza Mapiranja? Šta je bio početni impuls?
Mina Nenadović: Zvučaće prejednostavno, ali želela sam da se bavim nečim do čega mi je stalo i da pritom sarađujem sa ljudima čiji rad cenim. Mislim da je neko ozbiljnije izdavaštvo vezano za savremenu umetnost baš tanko, pa mi je bilo super da doprinesemo tome na naš način, baveći se ljudima i temama koje su nam zanimljive. Glavni fokus je bio na tome da napravimo nešto edukativno i zabavno i bacimo dodatno svetlo na umetnike i odlične inicijative koje delaju u oblasti kulture. Pošto ovo radim prvi put – sadržaj je prošao kroz razne faze i za mene je sve to bilo istraživanje i učenje. Htela sam da se odaljim od Interneta kao platforme, da ponudim neku alternativu tome, zato sam se odlučila za rad na knjizi. Inače na kompjuteru imam poseban bookmark folder koji je dublji od bunara i prepun zanimljivih tekstova koje verovatno u životu neću pročitati do kraja, jer si na netu uvek bombardovan masom distrakcija, uvek te povuče ona sledeća stvar… Knjiga ipak zahteva veću pažnju i fokusiranost i to mi se sviđa.
Koliki tim stoji iza ove publikacije?
Tim je ustvari jako mali. Imala sam sreće da je Aleksandra Matić bila slobodna da radi dizajn i baš sam presrećna sa tom saradnjom. Od početka smo htele da napravimo knjigu koja će biti vizuelno upečatljiva. Čini mi se da je ona u tome baš uspela. Ivana Đorđević je radila lektorisanje i bila mi je na brzom biranju za raznorazne savete. Filip Drenovaković je radio ilustracije i korice koje baš volim. Drago mi je što se nekako sklopila mala grupa ljudi koja je dala sve od sebe i svi smo delili entuzijazam i radost da se ovim bavimo. Meni je bilo zanimljivo da vodim razgovore koji su završili u knjizi i da oblikujem tekstove. Sada ćemo videti na koji način ceo taj sadržaj može da doprinese ovoj, uslovno rečeno, zajednici.
Kako je tekao sam proces rada?
Prvo sam kontaktirala slikare koje sam želela da uključim. I nekako je dalja priča krenula da se razvija upravo iz tog poverenja koje su mi pružili. Dugo je trajao taj proces sakupljanja tekstova i editovanja, jer su ljudi na hiljadu strana sa obavezama, poslovima i svojim ličnim projektima… Ali sam na kraju zadovoljna ovim što smo uradili.
Sve je mnogo zabavnije ako radiš sa ljudima koje ceniš i sa kojima voliš da provodiš
vreme i sarađuješ, i svako od njih donosi svoje znanje i senzibilitet koji mogu da
doprinesu celoj priči na kojoj radiš.
Prvi broj Mapiranja se zove Mesta koja imaju razloga postojati, dok je podnaslov međubroja Prostranstva prirode. Koliko se razlikuju ta dva broja i koja je ideja iza oba?
Prvi broj je pre svega posvećen alternativnim kulturnim centrima i nekim super zanimljivim i blesavim inicijativama. Tu su Kombinat iz Zemuna, Trash Will Smash iz Zagreba, Trashploitation festival iz Pariza, Mart kolektiv iz Beograda koji povezuje umetnike i bolnice u cilju oslikavanja murala, i mnogi drugi. Baš mi je drago koji su ljudi predstavljeni. Za neke sam znala, a druge sam otkrila tokom procesa istraživanja. Namerno sam fokus pomerila na inicijative koje možda nisu toliko poznate široj javnosti. Recimo, umesto da predstavimo Samit Nesvrstanih, veći skejt festival koji se desio u Beogradu, odabrali smo Graditelje – mnogo manji, ali podjednako super, događaj koji je za skejtere i muraliste organizovao David Soda u Gornjem Milanovcu. Mislim da je dobro za knjigu da se sadržaj decentralizuje i ne vezuje samo za Beograd.
A međubroj?
Međubroj Prostranstva prirode je zasebna stvar i bavi se edukacijom. Kada sam počela da radim na međubroju, stvar koja me je najviše zanimala bila je – kako dobiti edukativne tekstove koji su zanimljivi i čitljivi što široj publici, a ne pisani kao suvoparni fakultetski eseji. Tako su umetnici pisali o temama koje su njima bliske i koje istražuju, a glavni fokus je ovoga puta bio na vezi između umetnosti i prirode. Ana Ratković Sobota je pisala o lend-artu, pokretu koji se razvijao tokom 60-ih i 70-ih godina u Americi i Velikoj Britaniji. Uroš Krčadinac je napisao tekst O gajenju vrta, koji govori o tome kako priroda utiče na razvijanje našeg čulnog osećaja za složene sisteme unutar kojih živimo. Adrienn Újházi nas je uvela u osnove biološke umetnosti, a Ivana Aranđelović je otkrila jedan deo svog zanimljivog iskustva koje je proživela tokom studija umetnosti u Istanbulu. U ovom izdanju su predstavljeni i Boris Bogdanović i Kristina Rutar, koji se već dugo i uspešno bave keramikom i čiji rad je u velikoj meri inspirisan prirodom i organskim formama.
Rekla si da je i sama forma knjige šarenolika, jer želiš u ovim prvim brojevima da istražuješ i eksperimentišeš. Da li već sada imaš neke drugačije forme koje ćeš primeniti na sledeće brojeve?
Zanima me da uključim što više inicijativa iz drugih zemalja koje bi predstavili u narednim izdanjima. Kao što je u ovom broju Johannes Mundinger pisao o umetničkim prostorima Berlina, tako bi bilo zanimljivo istražiti što više inicijativa iz okruženja. Videti na koje načine funkcionišu, kako organizuju stvari i da li uspevaju da budu samoodrživi. Što se forme tiče – bilo bi super napraviti celinu koja bi se što više približila formi narativne knjige, da zaista postoji jedan glas i priča koji bi objedinili sve pojedinačne tekstove na neki slikovit način. Volela bih da se što više udaljim od klasičnog intervjua, da radimo više u formi dijaloga, mislim da je to bolje. Takođe bih volela u budućnosti da se povežem sa saradnicima sa istorije umetnosti koji imaju talenta za pisanje i kojima bi bilo zanimljivo da svojim radom doprinesu tome da imamo što više kvalitetnih tekstova.
Postoje li neki tekstovi koji su se našli u ova dva izdanja, a koje smatraš jako važnima?
Uh, ima ih puno, ne bih izdvajala nekog posebno. Čini mi se da ima vrednih i važnih iskri po celoj knjizi, sad samo zavisi od ličnog senzibiliteta i toga šta te interesuje. Sadržaj je dosta šaren, različiti ljudi delaju u različitim poljima, ali je svima zajednička velika doza energije i autentičnosti u tome što rade.
Šta je ono što želiš da poručiš ovim izdanjima?
Da uvek ima šta novo da se nauči. Da, ako imaš želju, svašta dobro možeš da organizuješ i napraviš, sam ili uz pomoć prijatelja koji imaju slična interesovanja. Sve je mnogo zabavnije ako radiš sa ljudima koje ceniš i sa kojima voliš da provodiš vreme i sarađuješ, i svako od njih donosi svoje znanje i senzibilitet koji mogu da doprinesu celoj priči na kojoj radiš. Mislim da trenutno postoje razna zanimljiva događanja, muzika je poludela skroz, a svakodnevno se dešavaju i zanimljive izložbe, neki DIY festivali, predstave u Kombinatu će biti isto super kad krenu… Kroz knjigu se čak pominju i otvoreni pozivi ljudi i inicijativa koji su zainteresovani za neku ozbiljnu saradnju. Mislim da kada si mlad, kroz učestvovanje u takvim istvarima, možeš kroz različita iskustva dodatno da sazrevaš, učiš i da se povežeš sa različitim ljudima i otvoriš sebi neke nove šanse i poznanstva o kojima možda nisi ni razmišljao.
Koliko su, po tvom mišljenju, mediji i različite kulturne institucije otvorene za neafirmisane i nezavisne mlade umetnike i kolektive?
Čini mi se da u Beogradu situacija nije toliko crna, koliko u manjim gradovima. Mislim da mogućnosti i najveća otvorenost u stvari dolazi od alternativnih centara ili nekih pojedinaca u okviru državnih institucija koji ipak imaju volje da otvore vrata novim talentovanim ljudima. Više mi je zabrinjavajuće stanje u manjim opštinama, u kojima mislim da ljudi nemaju utisak da kulturni centri i institucije pripadaju njima. Volela bih da se tu nešto promeni na bolje.
U petak promovišete publikaciju, šta nas sve očekuje tom prilikom?
U petak, 24. decembra, smo u galeriji Kvake, od 17h do 23h. Tom prilikom ćete moći da kupite oba broja publikacije. Biće organizovana i mala prodajna izložba grafika, postera, printova, keramike i fanzina. Neki od izlagača su: Grafička Mreža, Ivana Aranđelović, Vladimir Milanović, Marija Đeranović, Adrienn Újházi, Jana Ranković, Siniša Janjić, David Soda, Nikola Kosić, Filip Drenovaković, Hesoyam kolektiv… Muzičke spotove koji će biti projektovani u galeriji će birati Marija Živković (Mandžika) i Strahinja Anđelić (AnJinSin), a posle toga ćemo svi verovatno završiti na koncertu sv. Pseta na spratu.
0 Comments