fbpx

Marija Marković: Od Beograda do Njujorka i nazad

Razgovarali smo sa umetnicom Marijom Marković o njenom umetničkom stvaralaštvu, društvenom angažmanu, kao i studiranju u Njujorku.

3. May 2020

Umetnica Marija Marković je nakon završenih master studija na likovnoj akademiji u Beogradu nastavila školovanje iz oblasti savremene umetnosti na Univerzitetu Parsons u Njujorku. Uspela je da dobije punu stipendiju Parsonsa usled izražene želje, entuzijazma i studiozne pripreme za prijemni intervju.

Njen put od Beograda do Njujorka je ispunjen doživljajima i poznanstvima koja su uticala na njen razvoj i tumačenje aktuelnih dešavanja koja utiču na sve nas. Marija istražuje društveno-političke teme i umetnošću ukazuje na problematične aspekte savremenog sistema. Nakon završenih studija slikarstva osetila je potrebu da istražuje medijume instalacije, video rada i fotografije kojima se sada pretežno bavi.

Sa Marijom smo pričali o periodu studiranja i stvaranja u Njujorku, razlikama u obrazovnom sistemu Amerike i Srbije, društvenim temama koje istražuje i o njenom aktuelnom projektu zaštite kvaliteta vazduha.

Nakon završenih studija u Beogradu si nastavila umetničko obrazovanje u Njujorku, na Parsons Univerzitetu sa punom stipendijom. Kako si uspela da to postigneš i zašto si izabrala Njujork?

Postojala je pauza između završenih studija u Beogradu i početka školovanja na Parsons Univerzitetu. Provela sam šest meseci u Njujorku i želela sam da ostanem, pri čemu sam tražila nešto što bi mi omogućilo duži boravak i nastavak obrazovanja iz oblasti savremene umetnosti. Počela sam da se aktivno raspitujem i istražujem Master programe i prijavila sam se na više različitih od kojih se izdvojio Parsons. On mi je jedini bio bitan, veliki, i privlačan. Mislim da se ta moja zainteresovanost videla na intervjuu i da su mi zato dali stipendiju.

,,Excuse Me While I Sharpen My Nails’’ , kolaž

Na koji način se edukacija u Americi razlikuje od pristupa obrazovanju kod nas?

Upisala sam program na Parsonsu zato što je bio kombinacija teorije i prakse. Sećam se da je prvi tekst koji smo čitali bio segment iz Marksovog Kapitala. Bilo mi je zanimljivo da se nalazim u Americi i da izučavam Marksa. Zatim je usledila Silvija Federiči, pa Franc Fenon, Džudit Batler, itd. Otvorio mi se jedan sasvim novi svet koji sam samo u tragovim otkrivala na akademiji i načela na dodiplomskom programu u Centru za ženske studije. Opet moram da kažem da me je na ženske studije usmerio profesor sa akademije.

Sa akademije se sećam super druženja. Obožavala sam da budem u školi. Osećala sam se kao svoja na svome. Ali se sećam da sam ipak bila u šoku nakon diplomiranja iako sam imala sreće da dobijem atelje na korišćenje. Na Parsonsu smo imali vežbe apliciranja za rezidencijalne programe. Temeljno smo sa profesorima prolazili kroz svaki korak prijave za izmišljeni program, nakon čega je škola pozivala razne ljude koji su često bili članovi žirija na bitnim programima, kako bi nam omogućili da sedimo i gledamo njihov sistem vrednovanju našeg materijala. To mi je dosta pomoglo da shvatim kako moje buduće aplikacije treba da izgledaju. Drugo što mi se sviđalo je to što smo puno pričali o radovima. Naučila sam da mnogo lakše objasnim svoje ideje, čak i kada su one u procesu nastajanja.

Pored umetničkog obrazovanja, ekudovala si se i u oblasti ženskih prava. Zašto je to za tebe važno?

Ja sam tu temu otvorila na ženskim studijama i o njoj svakodnevno učim. Ženske studije su me ozbiljno osvestile i usmerile što sam shvatila tek kada se sve sleglo. Krivo mi je što nisam dublje ušla u tematiku dok sam bila na studijama. Verovatno mi je tada sve toliko bilo novo da nisam znala bolje da pristupim programu. Vratila bih se na ono pitanje kako se obrazovanje razlikuje na Akademiji i na Parsonsu. Feminizam je bio opšte prisutan i poželjan na Parsonsu , dok se veoma jasno sećam da su svi na našoj akademiji imali pravo da kažu kako je nešto „žensko slikarstvo“ a to je označavalo nešto manje i gore.

Transparent sa ,,Ženskog marša’’, održanog u Njujorku 2017-te godine

Zašto je važno je pitanje na koje imam hiljadu odgovora. Ženska prava i ljudska prava uopšte su krhka.  Dovoljno je da se samo osvrnem na ovaj trenutak u kome svi pokušavamo da se sačuvamo od virusa, a neke žene moraju i da se čuvaju od svojih partnera, jer se broj slučajeva nasilja u porodici povećao tokom epidemije. A znalo se unapred da će se to dogoditi, jer nam je jasno u kakvom svetu živimo. Važno mi je da verujem da to može i mora da se promeni.

Drugo, kada pomisliš da su se tvoja i moja baka rodile u društvu u kome nisu imale pravo glasa, zar ne misliš da je to jako kratak period tog bazičnog prava da budeš politički subjekt da bi ih ti i ja danas uzimale zdravo za gotovo. Drugo, ja stalno sebe hvatam u borbi sa introjektovanim načinima ponašanja koja mi otežavaju život. I dok učim o tome trudim se da sebi i ženama oko sebe pomognem.

,,Army of me’’, Kolaž, 100x70cm

Nakon boravka u Njujorku si posetila Kinu i vratila si se u Beograd. Kako ti deluje naša umetnička scena i koliko se promenila u periodu od nekoliko godina dok si boravila u inostranstvu?

U Kini sam bila kratko, u vreme dešavanja poslednjeg Oktobarskog salona koji je iz daleka izgledao kao nesrećni slučaj. Dati salonu ime ,,Čudo Kakofonije’’ i onda strpati sve u njega je baš lako . Otvorili su se muzeji dok sam bila van. Muzeji su zapravo bili zatvoreni tokom čitavog mog studiranja. Onda sam došla u galeriju Remont i ponovo se suočila sa tim koliko je finansijski naporno živeti i raditi kao kulturna radnica u Srbiji. Ne znam baš kako se scena promenila, jer se nikada nisam osećala kao deo nje.

Na tvom sajtu sam videla ,,The Carpet’’ –  prostornu instalaciju  velikih dimenzija i ozbiljne produkcije, nastalu u Njujorku. Koliko se produkcija umetničkog rada i podrška stvaraocima razlikuje u inostranstvu i kod nas?

Te instalacije su napravljene tokom studiranja. Iako deluje tako, produkcija ipak nije ozbiljna , već „uradi sam“ metod, sa razlikom u tome što fakultet Parsons ima mnogo više opreme i mašina da ponudi studentima. Na primer, prva instalacija koju sam radila je pravljena laserskim sečenjem gomile komadića plastike koje sam posle sastavljala. Značilo mi je što sam imala šansu da hiljadu puta besplatno testiram oblike tih komadića. Sećam se da sam godinu dana pre toga htela to da uradim u Srbiji, ali se zbog finansija nametalo da moram unapred da napravim rešenje, da ga osmislim u glavi, i zbog toga što mi takav princip ne odgovara sam odustala. Ipak, važno je napomenuti da su američke škole skupe i da tamo nažalost uglavnom studiraju ili bogati, ili mali broj ljudi koji, kao ja, dobiju stipendiju.

Mnogi umetnici danas stvaraju u različitim medijumima umetničkog izražavanja. Koliko je ta raznovrsnost važna i da li misliš da je u savremenom svetu potrebno postati multidisciplinarna kako bi opstala?

Ne mislim da je to ključ opstanka, ali se slažem sa odabirom reči opstanak. Ali recimo to kako se na akademiji razdvajaju studenti po mediju (pa su onda slikari, grafičari ili vajari) smatram zastarelim. Mislim da je to odraz inertnosti naših obrazovnih sistema. Ne znam da li nagađam, ali mi se čini da oni koji sebe smatraju slikarima najčešće ostaju pristalice te podele. Srela sam nekoliko ljudi koji su me ispravili rečima : „Nisam ja umetnica ja sam slikarka.“ Možda je to zato što se slike najviše prodaju.

                        Video rad ,, The Cabbage’’, 2016

Tvoji radovi iz perioda studiranja u Beogradu iskazuju tvoju potrebu za ulaženjem u prostor i stvaranjem trodimenzionalnih struktura u kombinaciji sa igrom svetla i boja. Kako si se odlučila da pređeš u prostor sa platna ili papira?

Kao što sam maločas napomenula, izgleda da postoje slikari i multidisciplinarni umetnici. Ja sam studirala slikarstvo, a onda sam jednostavno osetila potrebu da probam još nešto ili možda jezik slikarstva za mene nije bio dovoljan. I eto odgovora na ono pitanje o razlikama u našem i američkom studijskom programu, te kategorije – slikanje, vajanje i grafika su malo modernističke ali kod nas još uvek postoje.

,,The Body Constrained’’

Trenutno se baviš temom fizičkog izgleda i manipulacijom pojma lepote. Možeš li da nam objasniš kako i zašto je nastao tvoj rad ,,Xiaomi Mi Mix 2 doesn’t’ like me?’’ koji je bio izložen ove godine u galeriji Remont.

Taj rad je jedan mini eksperiment napravljen kamerom mog telefona. Telefon Xiaomi Mi Mix 2 se na tržištu pojavio 2018-te godine. Njegova kamera ima već unapred ugrađeni beautify filter, i ja tu funkciju ne mogu da isključim. Htela sam da vidim koji će izgled moj portret imati ako se fotografišem, odštampam fotografiju pa onda fotografišem fotografiju (ali pri tom da telefon prepozna na fotogorafiji portret, da ga smesti u kockicu) što sam ponovila deset puta.

Poslednja fotografija je bila gotovo ilustracija. Zatim je istoričarka umetnosti Saška Mikić moj rad povezala sa Lakanovim Jouissance. To je termin kojim on objašnjava prevazilaženje iznad principa zadovoljstva u kome se subjekt dezintegriše ili prevazilazi sopstvenu subjektivnost. U feminističkoj teoriji histerija je jouissance iskrivljen patrijarhatom i doživeti ga bi značilo oslobođenje od opresivnih hijerarhijskih struktura. Meni je bilo zanimljivo da je ovde ta dezintegracija subjekta nametnuta algoritamskom funcijom koju je, poznavajući IT svet, (u kome se sada najbrže okreće novac) morao verovatno napraviti tim muškaraca.

,,Xiaomi Mi Mix 2 doesn’t like me’’ foto-instalacija, 2020

Reci mi nešto o tvom angažmanu u kreiranju aplikacije za kontrolu vazduha u Čačku

Trideset ljudi se udružilo da kupi merač za zagađenje vazduha i instalira ga u Čačku. U Čačku podaci o zagađenju postoje ali se objavljuju na godišnjem nivou. Iskustvo života u Kini me je naučilo da se sportom vani ne treba baviti ako je zagađenje veliko, da ne bi trebalo izvoditi decu u šetnju, da je poželjno nositi masku danima kada je količina opasnih čestica tolika da je rizična po zdravlje.

U tom smislu dobiti podatak da je nekada nekog dana zagađenje bilo veliko ne pomaže u preduzimanju mera zaštite. A nama se u Čačku do sada samo to nudilo. Moj muž i ja smo rešili da taj intrument koji nas svakodnevno obaveštava o stanju vazduha nabavimo. Iako on nije bio previše skup shvatili smo da je najbolje da angažujemo što više ljudi da učestvuje u kupovini, jer se time veći broj ljudi zainteresovao za problem. Sa druge strane, vidim da se o zagađenju priča tek kada je ono ozbiljno pogodilio Beograd. Dok je to bio ,,tamo neki Bor’’ taj razgovor je javnost olako ignorisala. Jednostavno hteli smo da i Čačak bude na mapi gradova koji imaju problem sa zagađenjem vazduha i da ne bude zaboravljen ako problemi počnu da se rešavaju na državnom nivou.

Zašto su aktuelni problemi društva važni za tebe kao umetnicu?

Vazduh mi je bitan kao građanki. A u umetnosti smatram važnim konktak i komunikaciju sa savremenim društveno -političkim temama. U stvari, samo takva umetnost me i interesuje. Pravim novi rad koji jeste vezan za zagađenje, ali može se lako uvezati i sa ovom trenutnom situacijom života tokom pandemije. I mislim da je jasno da su te dve teme uvezane. Rad preispituje granice individulizma, odgovornosti za druge, za planetu.

Koji su tvoji planovi za naredni period?

Prijavila sam se za jedan rezidencijalni program u Njujorku i nadam se da će me pozvati na intervju. Pišem ovo iz karantina i prirodno je da ne planiram previše sopstvenu budućnost, ali dosta razmišljam i razgovaram sa prijateljima o budućnosti društva, ekonomije i politike.

 

Autorka teksta: Milica Grbić

Fotografije: Marija Marković

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *