Marina Milošević - prva ženska džez truba Srbije

Predstavi nam se u par reči - ko je Marina Milošević?

Marina je devojka koja puno svira, radi i pokušava da živi najbolju verziju života koja joj je dostupna u ovom trenutku.

Nemamo prilike da često vidimo devojke koje sviraju trubu ili neki drugi od „muških” instrumenata, kako se  u narodu smatra, jelte. Mislim da si pokazala i dokazala da je to apsurdna podela, ali otkud ljubav prema trubi i džezu?

U mnogim zemljama koje imaju trubačku tradiciju je potpuno normalna stvar da žene sviraju trubu, ali iz nekog razloga to nije slučaj u Srbiji. U vreme kada sam ja počinjala da sviram, profesori su želeli da mi pomognu da naučim ali su istovremeno imali i zadrške – da neću moći (i ne treba) da sviram visoko ili glasno, da li sam fizički na neki način ipak ograničena i slabija zato što sam žena. Drago mi je da vidim da se takvi stavovi danas menjaju i da je danas sve više sjajnih trubačica na ovim prostorima.

Trubu sam počela da sviram relativno kasno – tek u trećem razredu srednje škole, u kojoj sam pohađala odsek za džez klavir. Fizički me je privukao taj instrument, zbog snage i zvuka koji projektuje, a bila mi je privlačna i liderska pozicija trubača u džez bendu. Imala sam veliku sreću da upoznam pokojnog profesora Izudina Čavrkovića - tokom dve godine rada sa njim, svake nedelje ujutru sam sa nekoliko njegovih studenata odlazila na njegov „trubački kružok“ i tamo do kasnog popodneva slušala repertoar i savete, svirala i družila se. Pred smrt, profesor mi je poklonio sjajnu trubu koju i danas sviram, sa verom u to da ću nastaviti da sviram i da ću biti dobra u tome. I danas se trudim da to poverenje svojim sviranjem opravdam.

Jedina si žena sa diplomom džez trube u Srbiji. Kako je izgledalo tih četiri godine Akademije? Da li bi posavetovala devojke koje žele da se bave muzikom da idu tim stopama ili da pođu sigurnijim tokom, ako se dvoume?

Svaka profesija sa sobom nosi određene zahteve i životni ritam koji diktira. Devojkama  (a i momcima) koji žele da se posvete ovoj karijeri bih savetovala da dobro istraže šta ona podrazumeva. Smatram da je u većini umetničkih poziva najveći izazov da se razdvoji poslovni od privatnog života, to jest povuče jasna crta onog momenta kada se vaš posao završava a počinje vaše slobodno vreme. Jer, kod sviranja je uvek moguće nešto unaprediti, vežbanje je jako teško ograničiti na tačno određeni broj sati a sami sati provedeni na poslu se često rastegnu od ranog jutra do kasne večeri. Vrlo retko muzičar ima privilegiju da samo izvodi svoju muziku, već je potrebno i da predaje i da ima raznovrsne projekte i poslove kojima finansijski podržava svoje umetničke napore. Vikendi su radni gotovo uvek, a društveni život se veoma često svodi na to da vam prijatelji dođu na svirku gde se oni druže a vi – radite. Ipak, postoje i brojna zadovoljstva koja poziv donosi.

Muzičku akademiju sam upisala nakon završenih studija antropologije.  Imala sam radne navike ali ne i navike koje bi me potpuno pripremile na vrstu posvećenosti koje studije instrumenta zahtevaju. Ipak, uspela sam da se nekako uklopim, pohvatam konce i počnem da ozbiljno radim na sebi. Profesor Novak Mijović, bivši učenik mog starog profesora, me je proveo kroz taj proces i pomogao mi da ponovo stanem na noge kao trubačica. Tako sam uspela da upišem i završim master iz džez trube, a i da se kao trubačica i autor muzike plasiram u finale međunarodnog muzičkog takmičenja „Best musical mind“. Iako to zvuči zaista super, studije muzike su mi veoma teško pale –konstantno sam se osećala kao da zaostajem za ljudima koji su mlađi počeli da sviraju, koji nisu pravili pauze u sviranju i koji su upisali fakultet „na vreme“. Mislim da je to bilo dobro za moj lični razvoj zato što nisam imala neke naročite iluzije o putu koji je ispred mene i zato što sam navikla da se uvek potrudim malo više kako bih sigurno stigla tamo gde želim.

Pored James Brown tribute benda, sa kojim sviraš uz grupu džezera, imamo li prilike još negde da te čujemo kako sviraš?M

Trenutno pripremam svoju muziku koju ću početi da koncertno izvodim na proleće.

Predaješ trubu u muzičkoj školi u Vršcu, imaš svoju klasu malih trubača i mladih nada džez scene.  Da li ti muzička karijera kroz pedagoški rad leži više od nastupa i svirki? Na koji način možemo promeniti društvo kroz muzičko vaspitanje?

Rad u nastavi me ispunjava na način na koji izvođenje ne može, ali to važi i u obrnutom smeru. U oba izuzetno uživam, a vidim ih kao kompletan paket. Moramo ponuditi nešto deci koja će sutra biti izvođači i muzička publika, inspirisati ih da razmišljaju o svom mestu u društvu i moći koju muzika ima u pokretanju promena u njemu. Nastava je svojevrsno igralište na kome eksperimentišete, nudite svoje ideje, ali i gde učite od svojih učenika i radite na sebi kako biste njima bili bolji profesor. Spoznaja da ste nekoga inspirisali, motivisali i naučili nešto je jedna od najlepših koje možete da imate. Vi tako svojim radom stvarate individue koje će biti u stanju da divergentno razmišljaju i da menjaju društvo kako bi  sutra bilo po njihovoj meri. Kada sam pre tri godine došla na svoje radno mesto, rekli su mi da nema dece zainteresovane za moj instrument. U potrazi za učenicima sa trubom u ruci sam obišla sva odeljenja  svih osnovnih škola u Vršcu. Danas imam deset učenika i mislim da to nije loše za početak.

Kakva je situacija na sceni kada se održavaju džem sešni? Ima li borbe oko bine ili je pak nezainteresovanost ljudi veća?M

Džem sešni su prilika da se muzičari okupe i pokažu šta znaju. Interesovanje za ovakav vid nastupa je među džez muzičarima veliko, a sešni se ovih dana održavaju u kulturnom centru Kvaka 22 i u klubu Strogi centar. Ima i sve više publike koja dolazi da čuje ovakve svirke.

Pored džeza, koju muziku voliš da čuješ?M

Baš svašta! Volim hip hop, rokenrol, bluz, metal, klasiku, elektronsku muziku.  

Kada si neraspoložena, u kojoj numeri tražiš spas?M

Iron sky – Paolo Nuttini

A kada si raspoložena?M

Confessions to my unborn daughter – Ambrose Akimunsire

Pored proba, nastupa i predavanja u školi, kako izgleda tvoj sasvim običan dan?a

Kada ne predajem u Vršcu (tamo sam po ceo dan), moj dan u Beogradu izgleda ovako: rad u orkestru od 8 ujutru do 1 popodne, zatim šetnja ili odlazak na hipodrom u pauzi. Popodne je rezervisano za rad na muzici i za privatne učenike a veče za svirku ili za druženje sa prijateljima.

Autorka: Teodora Janković

Leave a reply