fbpx

Marko Đorđević: Jedan od najdražih delova pravljenja filma je mogućnost igranja

Debitantski film Marka Đorđevića „Moj jutarnji smeh“ premijerno je prikazan na 25. Festivalu autorskog filma, a nedavno je ovim filmom otvoreno i 6. izdanje Pančevo film festivala. Sa Markom smo razgovarali  o filmu, procesu razvoja ideje, svakodnevici iz koje crpi inspiraciju i značaju uspeha.

7. December 2019

Debitantski film Marka Đorđevića „Moj jutarnji smeh“ premijerno je prikazan na 25. Festivalu autorskog filma, a nedavno je ovim filmom otvoreno i 6. izdanje Pančevo film festivala. Ovo duhovito, jednostavno i iskreno ostvarenje ostvarilo je sjajnu komunikaciju sa publikom i osvojilo Gran-pri „Aleksandar Saša Petrović” za najbolji film glavnog takmičarskog programa.

„Moj jutarnji smeh“ je priča o zakasnelom odrastanju tridesetogodišnjaka Dejana koji konačno gubi nevinost. Sve to, u širem smislu, govori o jednoj generaciji koja je odrastala „pod staklenim zvonom“ i čiji su roditelji  pokušavali da sačuvaju decu od surove realnosti. Sa Markom smo razgovarali  o filmu, procesu razvoja ideje, svakodnevici iz koje crpi inspiraciju i značaju uspeha.

Kako se rodila ideja za film i koliko se krajnji rezultat razlikuje od početne zamisli?

Pre ovog filma snimali smo jedan od koga smo odustali, jer je bio previše ciničan i to nam se nije svidelo. Shvatio sam da su ličniji filmovi ono što umem da radim i tako je sve krenulo. Inspiraciju za uvodnu scenu u kojoj otac pojede palačinke, a sin od besa slomi staklo dobio sam neposredno iz života. Mada se to nije desilo konkretno meni mogao sam da je razumem i to mi je poslužilo kao smernica za film o nezadovoljstvu i besu mladog čoveka. Onda sam krenuo da preturam po sopstvenim sećanjima i da osluškujem ljude oko sebe. Jedna ili dve scene iz filma su autobiografske, ostalo su iskustva ljudi koji su mi slični po senzibilitetu. U početku sam imao osećaj i atmosferu, ali ne i jasnu priču. Scenario nije bio definisan do kraja u smislu strukture, imali smo deset scena koje smo ređali, što je na kraju profunkcionisalo. Takođe, direktor fotografije Stefan Milosavljević  koji je  veoma talentovan imao je dovoljno hrabrosti da rizikuje i eksperimentiše sa fotografijom do te mere da nismo imali showreel, odnosno kadrove koje bismo mogli da pokažemo u procesu nastanka.

Film je snimljen sa dosta skromnim sredstvima, a u samom pristupu se oseća da nije prilagođavan različitim uslovima koji današnjin načini finansiranja  zahtevaju. Kako si se odlučio za ovakav način rada i koliko je to podsticajno, a koliko ograničavajuće za tebe?

Od početka sam želeo da snimim film bez svih tih fondova, jer mi je to delovalo kao veliko gubljenje vremena, bitnije mi je bilo da se posvetim scenariju. Ne sviđa mi se striktno definisanje onoga što radim, jer prosto nemam tu vrstu senzibiliteta, više radim intuitivno, a kada pokušam da racionališem dobijem lošije rezuletate. Dosta toga nisam mogao da objasnim pre nego što je film bio završen, tako da verovatno ne bih ni uspeo da obezbedim sredstva. Iz tog razloga film sam prilagodio uslovima, tako da imam mali broj scena i lokacija što je bila značajna vežba za mene jer mi je to otvorilo prostor da iznalazim različita kreativna rešenja. Tako da mi je u ovom slučaju drago što nisam imao sredstva, naravno u buduće bih voleo da radim u boljim uslovima.

Nebojša Glogovac je ostvario svoju poslednju ulogu u filmu „Moj jutarnji osmeh”

Film karakterišu dugi, statični kadrovi i razrađen mizanscen. Zatim, pošto akteri često izlaze iz kadra kod publike sa podstiče isčekivanje i sami tim učešće u narativu i bliskost sa junacima. Kako si se odlučio za ovaj nekovencionalan pristup?

Smatram da kada snimaš scene iz života to i dalje treba da bude neki izmaštan svet. Statični kadrovi su provokativni, a ovo je film o unutrašnjoj atmosferi, besu, i teskobi glavnog junaka. Nevešto ispričane replike bi u krupnom planu imale sasvim drugačije značenje.

U rediteljskoj eksplikaciji naveo si da je film zapravo metafora koja govori o generaciji ljudi koje roditelji drže pod staklenim zvonom i koji se ne suočavaju sa životom. Da li bi nam rekao nešto više o tome?

Imam osećaj da je moja generacija razmažena i nekako neotporna na život. Svidelo mi se da pravim film o tome jer mislim da je cela moja generacija obeležena tim zaštitničkim odnosom roditelja prema deci. Oni su bili mladi u relativno mirnom vremenu, ali nas su odgajali u haosu i u toj potrebi da nas zaštite se desio jaz.

Kako si došao na ideju da se poigravaš se sa društveno usađenim konceptom nevinosti kod muškaraca i žena?

To mi je od početka delovalo intresantno, mislim da je važno da se i muško gubljenje nevinosti prikaže kao stresna stvar, sve to proističe iz realnih životnih okolnosti.

Koji su tvoji filmski uzori i ostali autori koji su uticali na tvoju poetiku?

U filmskom smislu to je Pol Tomas Anderson, iako se ne bi reklo na prvi pogled, to je čovek koji me najviše inspiriše. Zatim knjigu „Moje borbe“ autora Karl Uvea Knausgora sam opsesivno čitao, to je priča u osam tomova o životu i unutrašnjem besu.

Šta za tebe predstavlja činjenica da si svoj debitantski film većinski snimio u rodnom kraju?

Malo mi je neprijatno da snimam tamo, ali to mi takođe stvara neku vrstu uzbuđenja. Okruženje je veoma inspirativno i čini mi se da mogu dosta toga da ukradem od realnosti. Mislim na razne zvukove i detalje koji su mi posebno dragi i upravo ta mogućnost igranja je za mene jedan od najdražih delova pravljenja filma.

Da li trenutno radiš na nekom projektu?

Radim na filmu koji je na neki način nastavak ovoga, ali dosta pozitivniji. Priča se takođe dešava u unutrašnjosti, s tim što bih u ovom slučaju voleo da se poigravam sa prostorom, odnosno da od više gradova napravim jedan. Atmosfera u tim gradovima je za mene dosta slična, tako da će postojati večernja šetnja glavnog junaka koja počinje u Kragujevcu, a nastavlja se u Kraljevu i slično. Dosta mi je lakše trenutno jer više ne osećam svojevrstan grč i sumnju u sebe. Nisam bio siguran da ovo što radim vredi, pogotovo posle festivalskih odbijanja. Mada su svi moji saradnici verovali u naš film nisam bio siguran da li sam uspeo da ih prevarim pošto smo takođe i prijatelji. Komunikacija koju je film ostvario sa publikom mi mnogo znači i mislim da nikad neću imati sličnu sumnju, ma koliko moji budući filmovi bili uspešni. Nagrada mi takođe otvara mnoga vrata, ali najbitnije za mene je činjenica da mogu da pravim filmove koje će druge ljude intresovati.

 

Autorka:  Ivona Đurić

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *