Marko Grabež – gluma u službi emancipacije

Marko Grabež: Gluma je vrsta adrenalina koju proizvodi kratak vremenski okvir u kojem nešto mora da se snimi

17. September 2018

„To je vrsta adrenalina koju proizvodi kratak vremenski okvir u kojem nešto mora da se snimi, kada je u pitanju komplikovana scena, kada od tog trenutka zavisi cela ekipa – ako to odradiš kako valja, taj nivo adrenalina je neprocenjiv.“

Kada i na koji način si došao do ideje da želiš da postaneš glumac?

Razočaraću te jer iza toga ne stoji nikakva posebna ili zanimljiva priča. To se dogodilo po standardnom protokolu. Već početkom osnovne škole upisao sam se u školu glume, odnosno roditelji su me upisali jer je prepoznata moja želja već u tom dobu da se oprobam u glumi. Proveo sam par godina u Dadovu, a potom sam se, zajedno sa drugarom, prebacio u studio glume Sandre Rodić u Petu beogradsku gimaziju. Tu sam proveo dosta vremena, odomaćio se i upoznao dosta prijatelja sa kojima sam naknadno upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

Da li si baš tada shvatio da želiš na FDU?

Mislim da baš u našim godinama, 25-oj ili 26-oj, dolazi do nekakve identiteske krize, zbog koje ja sada vraćam film i ne verujem da sam jednu takvu odluku kao što je odabir fakulteta doneo tako olako, tako inertno. Čak i sada razmišljam o tome da li je ona ispravna, da li time zaista želim da se bavim. Prema tome, možda i nije najbolji trenutak da ti pričam o odlukama (smeh). Sada sam u periodu u kojem je potrebno da pristanem na sebe i svoju profesiju i da postanem profesionalniji.  Zanimljivo je i to da sve vreme bavljenja glumom, sve što radimo – dela koja stvaramo, ljude koje upoznajemo i mesta na kojima se krećemo vode ka tome da gluma postane naša profesija, dok odluka za tako nešto možda još nije doneta.

Tako je tipično da u ranim godinama roditelji decu upisuju na sport, muzičku školu ili školu glume, zar ne?

Naravno,  mene su moji roditelji odmah upisali na sve – košarku, muzičku školu i glumu, a ja sam vremnom sva tri baš zavoleo. Da se nadovežem na prethodnu priču, dugo vremena sam bio siguran da ću biti košarkaš jer sam u tome najviše uživao, iako mi nije išlo baš najbolje. Glumu sam shvatao kao hobi, i sve do prvog razreda srednje škole me je držala ta ideja. Nakon toga, znaš i sam kako je – u gimnaziji se stvari malo promene, potrebe se promene, pa sam tada prestao da treniram. To možda i jeste pravo vreme da se raskrsti sa sportskim ambicijama jer ukoliko se nastavi, mora se nastaviti ozbiljno.

Što se muzike tiče, prvih nekoliko godina muzičke škole svirao sam klavir. To mi uopšte nije prijalo kao obaveza, štaviše, bilo je mučno, pa sam se ubrzo i ispisao. Međutim, izrazio sam želju da sviram gitaru pa sam tako završio kod Točka (Radomir Mihajlović Točak prim. aut.) na čije sam časove išao dve dogine, ali i to sam počeo da doživljavam kao obavezu. Danas se najviše jedem upravo zbog toga što shvatam koliko je pogrešno vreme bilo da se uči od njega. Sada bih umeo da ga slušam. Stoga, da se vratim na početak – muziku sam zapravo zavoleo tek onda kada mi nije predstavljala obavezu, kada sam sa drugarom pokrenuo bend.

Reci mi nešto više o tome, o “CheGuerillaz”-ima

CheGuerillaz-e smo oformili 2008. ili 2009. početkom gimnazije. Skupili smo se na nekoj žurki, a počeli smo sa obradama na koje se ne bih preterano osvrtao jer su blamantne (smeh). Prema tome, pričao bih o našim autorskim dub i reggae stvarima, sa kojima smo izašli pred publiku na Paliluskoj olimpijadi kulture, organizovanoj upravo u Petoj gimnaziji i pobedili, prvo revijalno, a zatim i odlukom žirija. To nam je dalo vetar u leđa, pa smo počeli da nastupamo. Ljudi koji su dolazili na koncerte govorili su da smo slali nešto fino sa bine, neku dobru energiju i da su se lepo provodili. Ne znam kako smo se raspali, možda smo i izabrali nekakav kalup, dosta zatvoren, u kojem nije bilo prostora za neke veće slobode, te nas je to verovatno gušilo. Jer kada se žanrovski odrediš, u našem slučaju reggae žanr, onda i muzika i tekstovi počinju da liče i da se ponavljaju, dok smo se mi neumitno menjali, rasli i razvijali. Muzika je ostala na tom nekom srednjoškolskom nivou i prirodno je bilo da se Cheguerillaz-i ugase.

Vratimo se na glumu – to je vokacija koja sa sobom nosi određenu slavu, prepoznavanja, interakciju sa nepoznatim ljudima. Koliko svega toga ima trenutno u tvom životu?

Srećom, ne toliko. To je deo profesije na koji najteže pristajem, koji zahteva najviše hrabrosti i koji me iskreno najviše plaši. Naravno, bilo je primera, poput onog sa nekog festivala, koji je naravno trajao cele noći i tek kada je svanulo, neki tip mi je pišao i viknuo: “Hej, evo ga Čabrinović iz „Mlade Bosne”, hajde da se slikamo!” Sećam se da sam pomislio: „Samo nemoj sada, nakon cele neprospavane noći.“ Jedno dosta neprijatno iskustvo.

Pominješ „Branio sam Mladu Bosnu“. To verovatno znači da momente prepoznavanja i slave striktno vezujemo za televizuju ili bioskop, ne i za pozorište. Misliš li da postoji takva podela i među glumcima? Postoje li isključivo pozorišni glumci kod nas?

Hm, postoje. Naravno da će, ukoliko vredi, glumac isplivati na televiziju ili bioskopsko platno. Doduše, u najvećem broju slučajeva, publika tek tad uperi prstom i kaže: „Hej, evo ga neki novi, dobri glumac“, međutim taj glumac se možda dugi niz godina kalio u pozorištu i tek se tad prvi put pojavio na televiziji.

Izaberi jednu svoju ulogu i reci mi zašto si baš nju izabrao?

Teško pitanje! Možda prva, a za sad i jedina televizijska uloga Nedeljka Čabrinovića u „Mladoj Bosni“. To je nekako bilo pravo vreme za mene da dobijem prostor na televiziji i pravo vreme da se tako nešto snimi, te sam punim srcem ušao u projekat. Anarhizam koji je predstavljen kroz lik Čabrinovića je nešto sa čime sam mogao da se poistovetim u tom trenutku i u tim godinama, što je pričinjavalo dodatno zadovoljstvo.

Kako izgleda glumački posao pre nego se kamera upali, kako se uopšte stiže na set jednog ovakvog projekta?

Određeni ljudi te kontaktiraju i sa tobom prođu kroz detalje – uloga, honorar, broj snimajućih dana. Ja sam imao oko trideset snimajućih dana na ovom projektu. Što se tiče uloge, pojaviš se na kastingu na kojem tumačiš razne likove. Naravno, ne pitaš se ti puno, eventualno navijaš da ti dodele lika kojeg simpatišeš jer si pročitao scenario. Tako je i bolje, jer ti nisi objektivan u rasuđivanju kojeg bi lika najbolje izneo. Postoje slučajevi u kojima je glumac i producent, te on raspolaže svim resursima i može sebi da „dodeli“ neku ulogu, ali to je retko.

Da li je pozorište logičan nastavak puta za mladog glumca nakon akademije?

Da, naravno. Mi na fakultetu zapravo učimo pozorišnu glumu. Mada i pre fakulteta, glumački studio te takođe sprema za pozornicu, uči te pozorišnom izrazu. Svi smo mi zapravo pozorišni glumci koji usput, vremenom, kroz studentske filmove, projekte i slično, steknu iskustvo za nastup pred kamerama.

Da li imaš ikakvu predstavu o tome kako izgleda materijal, odnosno proizvod koji se predstavlja publici? U kojoj meri se on razlikuje od tvojih očekivanja i predviđanja?

Nemam nikakvu predstavu o tome, ja odradim svoj posao i tu se moja involviranost u projekat završava. Naravno, postoje slučajevi u kojima ti reditelj otkriva svoje detalje i planove, ali to nije nikakvo pravilo. Ukratko – ako je film dobar, sve je dobro, svi smo zadovoljni. Cela ekipa vrlo jednostavno funksioniše – ako je proizvod dobar, nije bitno šta se dešavalo na samom snimanju. Sa druge strane, ako proizvod ne poentira, onda se ceo proces preispituje, traže se mesta i odgovorni za eventualne greške.

Hajde da skliznemo u klišee – ko su tvoji omiljeni glumci, domaći i strani?

Filip Simor Hofman! Ono što je impresivno u njegovom slučaju jeste to da je jedan od najvećih i najuticajnijih glumaca, a da nikada nije kompromitovao svoj privatni život i svoje najbliže. Divan pokazatelj da medijska pažnja nije neophodna za ovaj posao, bar ne u toj meri u kojoj nam se podmeće.

Što se domaćeg glumišta tiče, to je Bojan Žirović. Po mom mišljenju, on je najautentičniji glumac kod nas. On bi mogao biti domaći pandan mom prethodnom odgovoru.

Pozorište ili film? (samo zato što smo ovaj kliše zaista mogli da preskočimo)

(smeh) Pitao me je drugar dok smo pričali o ovom intervjuu da li ćeš mi postaviti to pitanje. Da odgovorim u istom maniru značilo bi da ti dam jedan Dživdžan zbori glumački odgovor – i jedno i drugo! Tad sam odlučio ili da ti odgovorim – reklame ili odmah da odaberem film jer je bolje plaćen. (smeh) Šalu na stranu još uvek nisam došao do tog zaključka. Rekao bih ti pozorište, jer tu, naravno, vlada taj živi momenat, sve je SADA, nema ponavljanja, ali ne bih nikako potcenio ni uzbudljivost koju nosi gluma pred kamerama. Naravno, na setu osamdeset posto vremena može da bude jako dosadno. Čekaš na ulogu, čekaš dok drugi ljudi rade svoj posao. Međutim, ako u preostalih dvadeset posto ti doživiš ono zbog čega si glumac, e takav osećaj nisam nikada imao u pozorištu. To je vrsta adrenalina koju proizvodi kratak vremenski okvir u kojem nešto mora da se snimi, kada je u pitanju komplikovana scena, kada od tog trenutka zavisi cela ekipa – ako to odradiš kako valja, taj nivo adrenalina je neprocenjiv. Sada je logično da odaberem film, ali eto – upao sam u Dživdžan, neka bude – oba! (smeh)

Bežimo od klišea – primećujemo da je tehnika razbijanja četvrtog zida jako popularna, bar što se naše generacije tiče. Gde ti, kao neko ko ima bolji uvid u misli reditelja, vidiš razlog tome?

Radi ovog odgovora voleo bih da se vratimo unazad, da popričamo o tome koliko se zapravo malo, na našim fakultetima, obrađuje takva vrsta teatra, koja nije vezana za polje realizma. Upravo zbog toga nam razbijanje četvrtog zida deluje kao egzibicija, a zapravo je jedno od osnovnih oružija post-dramskog teatra. To je samo jedan od alata kojim se reditelj, odnosno glumci služe. Moje mišljenje, a slažem se sa tobom, zašto je to toliko popularno jeste jer ti dozvoljava da se okreneš sebi i učestvuješ, kao publika. Nije sve u praćenju narativa već neko komunicira sa tobom, ti komuniciraš sa sobom, ne pratiš pomno šta se pred tobom odigrava. Odgledavši Ajnštajnove snove ( Markova predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta prim. aut.) jedan drugar mi je rekao da nije uspeo da isprati sve što se tiče narativa. Ja mislim da je to i bio cilj. Da se publika malo i zbuni. Zbunjena publika odustaje od narativa, počinje da primećuje neke druge stvari u toj posebnoj atmosferi. Okreće se sebi i svojim snovima i mrakovima.

Na koji način novac utiče na glumačku profesiju i glumački život?

Nedvosmisleno – u velikoj smo meri ograničeno novcem. Ideje zavise od novca. Jako je puno talentovanih reditelja, scenarista, glumaca, ali su ipak svi oni uslovljeni time. Mnogo novca u zemlji odlazi na određeni komercijalni materijal, što je i normalno, ali s problemom manjka novca u tim okvirima, ne ostaje mesta za neki autorski film, na primer. Tužno je to što svako stvaranje ideje za film polazi od pitanja budžeta. Glumac navodno ne pati od ovih boljki, prezentovani smo sa materijalom i mi taj posao odrađujemo na najbolji mogući način kakav god da je on. Sa druge strane, ako svoj posao shvatam u oviru jednog kolektiva, onda i te kako patim – nema dovoljno dobrog materijala u kojem bih ja želeo da učestvujem i da budem ponosan na to što radim.
Dva su puta, oba potpuno validna – prihvatiti veliki honorar i raditi na scenariju koji ti se možda i ne dopada (obavljajući svoj posao na najbolji mogući način) ili stati iza nekog projekta, idejno i srcem, za šta nažalost nema toliko prilika, a samim tim i novca.

Za kraj nam reci sa kime sarađuješ, koji su ti trenutni angažmani i gde možemo da te pogledamo?

Igrom slučaja, u dosadašnjoj karijeri, imao sam prilike da sarađujem sa vrlo poznatim rediteljima i piscima. Počevši od Miloša Lolića, Ivice Buljana, Slobodana Unkovskog, preko Milene Marković i rada na njenom tekstu, Olega Novkovića i rada na njegovom filmu, scenariju Srđana Koljevića i tako dalje. Na te stvari sam neverovatno ponosan.  Drago mi je i prija mi što ovakva imena žele saradnju sa mnom i što sam im potreban. Zahvalan sam što sam imao priliku da učim od njih.

Napomenuo bih autorski projekat To feel or not to feel, koji je ujedno bio i moj završni rad na master studijama. U saradnji sa dramaturgom Dimitrijem Kokanovim i koreografkinjom Majom Kalafatić, imali smo za cilj spajanje Šeksprovog Hamleta, Hamletmašine Hajnera Milera, kao i nekoliko eseja vezanih za temu emocionalnog pamćenja. Predstava je trodelne strukture. U prvom delu predstavljen je tradicionalni glumački okvir, dok se kroz drugi deo problematizuje i analizira prvi. Treći deo je performativnog karaktera i oslanja se isključivo na pokret. Dogovor je bio da se potrudimo i nađemo zajedničku tačku, a ona je – emancipacija od roditelja. Da je Hamlet emancipovan, njega problemi koji ga muče ne bi mučili u tolikoj meri. Vezan je za roditelje, ja sam vezan za roditelje. Tražili smo tu zajedničku žicu i, čini mi se, pogodili.
Premijera je bila na Dorćol Platzu. Reprizno izvođenje je bilo u Ateljeu 212, a sada, pošto je to nezavistan projekat, sve je na meni i Dimitriju, da vidimo hoću li još negde izvoditi ovu predstavu.

Sledeća je predstava Kafa i cigarete koju izvodimo u Ateljeu. To je jedna od prvih predstava u kojima sam učestvovao i jedna je od najgledanijih u tom pozorištu. Ona jako dobro komunicira sa publikom. Što se tiče komičnog aspekta, u njoj imam prostora da učim i da se razvijam u tom smeru (da radim na tajmingu i plasiranju određenih elemenata). Za sada predstava broji preko šezdeset izvođenja.

Ajnštajnovi snovi, Slobodana Unkovskog, predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta koja je sačinjena od velike glumačke ekipe starije, srednje i mlađe generacije, a što mi predstavlja posebno zadovoljstvo. To je jedna fenomenalna predstava sa scenskog aspekta, a ranije smo je pominjali u kontekstu meta-teatra.

Predstava koju bih posebno istakao jeste Urebesna tama Volframa Loca, u režiji Jovane Tomić, koju isto igram u Ateljeu. Rađena je po motivima romana Jozefa Konrada, Srce tame, kao i po motivima Kopolinog masterpiece-a Apokalipsa sada. Kroz predstavu se jako vešto prožimaju socijalne i lične teme. Uživam svaki put kad je igram uprkos tome što je komplikovana i zahtevna za glumca. Glumci su konstantno na sceni i u pokretu. Sve igramo zajedno uz poneki monolog svakog od nas.

Dalje je duo-drama sa Branislavom Lečićem koja nosi naziv Crvena, u režiji Danila Marunovića i to mi je prva i jedina duo-drama. Neverovatna prilika za mladog glumca da nauči i da profesionalno raste. Lečić je sjajan partner.

Najzabavnije za kraj – studentska predstava Ukalupljivanje – tragedija loptanja u Srba je komedija koju izdvajam od svega što sam radio jer je ne doživljavam kao posao već kao neki vid psihoterapije. To je autorski projekat i svi upleteni u to doživljavamo je kao nešto naše. Osećamo se kao ekipa iz Mighty Bush-a, Monty Python-a ili Books of Knjiga. Ukratko, kao ekipe koja se ozbiljno šali. U toj predstavi radimo neke stvari najviše za sebe. Svi imamo neverovatnu slobodu i to nekad ode do neslućenih razmera, a tada na sceni uradimo nešto što nema apsolutno nikakvog smisla. Odradimo nešto što uopšte nije smešno niti privlačno. Naš dragi reditelj, Maksim Milošević, davno je prestao da se brine da li prelazimo granice ili ne, jer je evidentno da ih prelazimo u svakom trenutku. Ovo je predstava u kojoj mera nije merna jedinica. Predstava može da se pogleda u Ustanovi kulture Vuk Stefanović Karadžić, a zanimljivo je i to što često gostujemo sa njom po Srbiji.

Autor teksta: Jakša Marojević

Fotografije: Jelena Janković

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *