Ukoliko vam se kroz glavu neprestano motaju misteriozne reči iz pesama benda KOIKOI ili željno iščekujete njihov naredni koncert, pravo je vreme da pročitate intervju sa mladim glumcem, vokalom i gitaristom ovog benda, Markom Grabežom.
Gluma i muzika za Marka čine savršenu kombinaciju jer je, kako kaže, zbog muzike otvoreniji na pozorišnoj sceni, dok mu pozorište donosi britkost na svirkama. Nakon prvog albuma Pozivi u stranu, bend je privukao pažnju autentičnim zvukom, te je usledila i prva turneja, a Marko nam govori da turneje ipak nisu kao na filmu i da je najbitnije imati člana više. Neobičan spoj etno i rok zvuka karakteriše ovaj album, a sve je nastalo iz jam sešna i svako je autor onoga što radi u bendu, bilo da je to vokalno izražavanje ili sviranje instrumenata.
Na glumačkom polju Marko se oprobao u brojnim ulogama kako na filmu, tako i u pozorištu. Kroz njegovu poslednju ulogu Efendi Mite, kog tumači u filmu Nečista Krv – greh predaka, upoznjemo se sa osećajnim i emotivnim mladićem, a Marko nam govori kako je prokletstvo srpske kinematografije i produkcije to što je uloga koju ćeš dobiti često određena time kako te vide i kako misle da se ponašaš i izgledaš. Za potrebe ovog filma išao je na časove jahanja, dok se kroz ostale uloge često i preispitivao, kako na ličnom nivou, tako i na profesionalnom.
Sa Markom Grabežom razgovarali smo o osećaju odgovornosti, stvaranju muzike i pisanju tekstova, omiljenoj pesmi sa prvog albuma i beogradskoj publici.
Kako su tekle pripreme za tvoju poslenju ulogu Efendi Mite u filmu Nečista Krv – greh predaka? Šta ti je bilo najizazovnije?
Marko Grabež: Ono što je najzanimljivije za pomenuti jeste to da smo išli na jahanje svaki drugi dan. To je bio baš predivan period. Naučio sam, koliko – toliko, da jašem. Međutim, prva stvar koju te nauče je da nikada ne znaš da jašeš. Bilo je divno iskustvo, zapravo postoji ceo tretman. Instruktorka Marina nas je sjajno vodila i pokazivala kako da priđeš konju, da ga nahraniš, namestiš sedlo, ceo taj ritual, dok ne izađemo na poljanu. Najlepši momenat mi je bio kada sam jahao kroz šumu, tada osetiš tu slobodu da sam upravljaš konjem.
Kako si savladao vranjanski naglasak?
Kada je o akcentu reč, radili smo sa mojom profesorkom sa FDU-a, Dijanom Marojević. Mnogo nam je pomogla, kao i uvek. Akcenat u filmu je nekako stilizovan, nije to taj pravi vranjanski zato što je to epoha, nisu govorili kao što govore danas. Taj izvorni vranjanski je dosta težak, tako da je namera reditelja i produkcije bila da se uhvati atmosfera, da se vodi računa o kratkim akcentima. To i diktira ritam celog filma.
Na koji način si ti doživeo lik Efendi Mite, s obzirom da se dosta razlikuje od ostalih muških likova u filmu – brižan je, osećajan, poštuje žene?
Meni je drag zato što je negde i pokazatelj da nije sve tako crno – belo. On malo iskače, to je incident za tadašnjeg muškarca, ali dobro je da postoji figura koja samo ima malo više empatije. Glavna razlika u odnosu na druge muške likove je u pokazivanju emocija. I Hadži Trifun i Jovča nose mnogo bola i razumevanja, ali su naučeni da to sakriju. Efendi Mita ima slobodu da pokaže kad je slomljen, kad nekoga voli i kad o nekom brine.
Koliko se ta uloga poklapa sa tvojim senzibilitetom? Da li te ljudi iz filmske industrije možda doživljavaju tako, pa te na taj način povezuju sa potencijalnom ulogom?
Sigurno da me ljudi vide tako. Koliko je divno, toliko je i prokletstvo srpske kinematografije i produkcije, jer često onako kako te vide i kako misle da se ponašaš i izgledaš, to ti je i uloga. Možda jer smatraju da je rizik da eksperimentišu ili da idu iz kontre. Mislim da mnogo veći uspeh film ili serija može da doživi ako pokušaš da pristupiš malo i van prve lopte kastovanja. To ovde nije bio slučaj jer je postojao kasting i mislim da sam ga ja odradio dobro, te da je to bio razlog, ali sigurno da je faktor to i kako izgledaš. Što bi se reklo – svilen.
Pa jesi li svilen ili te samo tako drugi vide?
Uh…Verovatno to kako me vide, to ja i jesam, ali se ti kao čovek konstantno boriš da si složeniji. Onda želiš da budeš malo tough. U stvari ne, šta većina vidi to si, jer to emituješ prema drugima.
U predstavi Ukalupljivanje – tragedija loptanja u Srba, igraš jako zanimljiv lik, tačnije ženski lik, Zorku. Jednom prilikom si izjavio da ti je to jedna od dražih uloga, zbog čega?
Ono što je meni uvek zanimljivo u toj predstavi je što nije primarno šta ko igra. Nekada počinje predstava, a ja sam u fazonu šta ja igram. To što mi pravimo postalo je veće od načela uloge, radnje,.. Nekada predstava sklizne, pa nastane haos, ali meni se sviđa što konstantno pomeramo zadatosti i okvire na koje su ljudi navikli u pozorištu. Čak i kad preteramo, a preterujemo konstantno. Nije toliko bitan lik ili radnja, koliko naša međusobna komunikacija i radost što smo tu i što smo deo tog ludila. Predstava može da uradi sve što je antipozorišno, a da ostane tu gde jeste. To mene uvek raduje.
Predstava je interesantna jer često provučete i aktuelna društvena dešavanja, kako se odlučite kada je vreme za to i na koji način ih dozirate?
Kada govorimo o tim aktuelnostima, moramo da budemo oprezni. Kada se neka predstava ili emisija stalno bavi dnevnim dešavanjima to te toliko pojede, toga toliko ima, da nekada zna da ti se smuči, tako da smo malo sa time olabavili. Sve vreme gledaš i čitaš o aktuelnostima, onda još dođeš i u pozorište gde se obrađuju iste teme. Nema kraja tome. Baš kad je neki punch, onda je super.
Predstava Čitač koju igraš u BDP-u, govori o preispitivanju i odgovornosti. Da li si i ti kroz predstavu preispitivao neke lične stavove ili svoj osećaj odgovornosti prema poslu?
Lični osećaj odgovornosti sam imao baš iz tog razloga jer dugo nisam radio u pozorištu pre Čitača. Imao sam neku prelomnu fazu u sagledavanju svog posla i mog odnosa prema radu. Nekako mi je taj proces došao u pravom trenutku, da sam celim svojim bićem mogao da budem prisutan. Prođu te dečje bolesti, dođe trenutak da sebi kažeš: „E, sada je vreme da se u potpunosti posvetim nečemu“. Dok god radiš nešto na pola, to je dosta mučnije nego da se full involviraš. Ne možeš posle da ispravljaš stvari, mora u toku procesa. Korona nas je zakucala, nema šta drugo, ‘ajde ono all in. To je apsolutno bio savršen setting u pravom trenutku.
Da li je u tom trenutku bilo dvoumljenja oko toga da li da se posvetiš više glumi ili bendu?
Te lomnjave i dileme su bile pre par godina, kada je bend bio u začetku i kada ni ja nisam znao gde ću i šta ću. Kada sam to prelomio, ovo sada je egzekucija i organizacija vremena. Nemam više u glavi dilemu šta želim i kojim putem treba da idem. Mislim da sve može da se uklopi. Sada sam zatrpan obavezama nikad jače, ali mnogo bolje organizujem svoje vreme nego ranije. Bend ima svoj prostor, gluma ima svoj prostor. Nekada se oni spoje, to je onda malo problem, ali u zavisnosti od situacije biraš prioritet. Nije ni on uvek isti. Nije bend hobi, ali nije ni jedina stvar kojom se bavimo. Do sada bend nije trpeo ni zbog čega. Toliko smo svi popaljeni na to, da koristimo svaki trenutak da bend radi, da svira.
Prošle godine si u jednom intervjuu izjavio da si u glumu siguran, a da si u muzici još uvek početnik. Da li se to promenio, nakon novog albuma i brojnih nastupa koje ste imali ove godine?
Ja i dalje mislim da ne znam dobro da sviram gitaru. Znam da komuniciram kroz taj instrument i da prenesem ono što osećam. Tehnika, znanje i prostor koji gitara nosi, a da nije to sviranje na jednoj žici, je kompleksno. Nemam herca da kažem: ja sam gitarista, otuda ta neka nesigurnost. Takođe, ne vežbam koliko bi trebalo. KOIKOI je takav bend da nema potrebe za tolikim tehinčkim znanjem, nema mesta za preveliki gitarski skil, nekako se baziramo na atmosferi, minimalizmu, da se napravi što snažnija atmosfera. Naravno, napredovao sam u međuvremenu kroz koncerte u odnosu na prošlu godinu kad niko nije mogao da nastupa. Nakon turneje pogotovo dobiješ malo više u nogama, prstima, sve je do kilometraže.
Kako gledaš na to da neki bendovi biraju da ostanu poznati malom krugu ljudi kako bi se zadržali u tom čuvenom alternativnom krugu?
Mislim da ne treba da budemo lenji i da se ne trudimo oko toga da nas što više ljudi sluša, to je ona zamka, ako sam alternativa, jasno je što me ne sluša više ljudi. Nije okej, moramo da se trudimo da nas sluša što veći broj ljudi. Ima do toga da stvarno nema medijskog prostora i mogućnosti, ali ne bih da kukam. Sami moramo da se potrudimo da taj svoj proizvod plasiramo što bolje. Mi smo propustili voz klinačkog benda. Bend smo oformili ipak malo stariji. Ako smo se u 27. godini skupili, onda nema vremena za gubljenje.
Da li je slušalačka i gledalačka publika možda malo razmažena?
Kada imaš toliko sadržaja koji je svima dostupan i dolazi iz celog sveta, ti si razmazio i oko i uho. Zašto bi onda slušao nešto domaće ako nije na tom nivou? Ljudi su se razmazili sa razlogom i onda je cilj nas ovde da dođemo do tog nivoa, koliko – toliko.
Pomenuo si i da na sceni nikada ne bi voleo da stojiš ti, privatno. Koliko je za jednog umetnika bitno da sačuva nešto svoje lično, a da opet publiku ne uskrati za iskrenost?
Lično uvek prikazuješ, inače nema identifikacije publike, videće da nisi iskren. Mislim da je to dovoljna doza davanja sebe, ja ne bih ništa van toga. Kada siđem sa scene, ja želim da sačuvam sebe. To više ima veze sa eksponiranjem ili eksploatacijom koja je u javnom prostoru. Muzički ili pozorišni nastup, to je neka vrsta igre unutar zadatih okvira i tada možeš da daš sebe, ali ako nema te igre, ti se izlažeš privatno i onda je anksioznost na nivou. Nije ideja da ja ne dam ništa svoje na sceni, već da je sama scena prostor gde ja mogu sve svoje lično da iskalim kroz lik ili svirku. Ti uvek imaš neki lik, to ne znači da si neiskren.
KOIKOI tekstovi su veoma autentični i sadrže različite etno i mitološke motive, a pored toga, muzika je rok. Kako je došlo do spoja tog etno – rok zvuka?
Mešavina etna i rokenrola – Bijelo dugme. Mi sviramo ono što nas radi. Ne možeš da pobegneš od toga, ako te to iskreno vozi. Kod etno motiva uvek osetiš nameru kada neki bend tendenciozno gazi po tome. Ako već imamo to u krvi i crpimo nešto što je samo sa ovih prostora, onda se sa time treba i poigrati. Posebno kad dođe do toga da ljudi to prepoznaju kao naš izraz. Zapravo, ne znam šta je naš izraz, to je izašlo sad, pa ćemo videti na drugom albumu šta ćemo.
A kako nastaju tako misteriozni tekstovi i pesme?
Tekstove pišemo Ika i ja, ali niko nikad nije došao sa gotovom pesmom. Ika je, na primer, došla sa tekstom za Krinolinu i onda smo melodije na licu mesta pravili. Mene jako raduje što KOIKOI sve radi na probi, sve nastaje iz jam sešna. Jedino što od kuće možeš da doneseš je lyrics, imaš melodiju tog lyrics-a za pevanje ili neki svoj rif, to su sve delovi koje ti sviraš. Nikada nema onoga: e sad ti sviraš ovo, ti ćeš ovo da pevaš… Svako je u tom smislu autor svog instrumenta.
Koja je tvoja najdraža pesma sa albuma?
Menja se to konstantno, ali trenutno mi je najdraža Kada ostari dan. To je moj lyrics, znam odakle sam ga vukao, odakle je ta emocija došla, pa je nekako i normalno da sam posebno vezan za tu pesmu. Nismo imali tekst do samog snimanja, meni dosta sporo ide pisanje pesama. Instrumental je već bio snimljen, a ja tekst još uvek nisam imao. Svi su bili u fazonu da ti pomognem, da ti pomognem, a ja ono tvrdoglavo, sujetno, ne dam na svoj lyrics, a nemam ništa. Jednu noć je samo izleteo tekst, bez mnogo korekcija, i jako mi se dopao. Dopao se i bendu.
Kada stvarate, da li snimate za lajv ili studijski?
Za lajv. Mislim da svi bendovi treba da sviraju za lajv. Ako si bend, moraš na probi da radiš za lajv. Ako sediš kod kuće sa ortakom, programirate muziku, to je verovatno onda više namenjeno studijskom snimku. Ti, čak, ako si bend, tokom snimanja albuma u studiju moraš da adaptiraš muziku za studio. Uvek se u studiju nešto doradi i dopuni da bude bolje za taj format. Lajv je priča za sebe. Najbolji kompliment je kad ti ljudi kazu da su slušali album, ali da im mnogo bolje zvučimo uživo.
Ovoga leta ste imali prvu turneju, kakvi su utisci?
Svi su nam govorili: prva turneja se ne zaboravlja, nijedna neće biti kao prva. Iz kombija u klub, pa u sobu, ustaješ ujutru, voziš…ništa spektakularno, kao sa filmova, ali sav taj hajp da ti se turneja najzad dešava je tu. Svi to sanjaju – turneju sa bendom. U stvarnosti je to dosta iscrpljujuće. Ceo osećaj sumiram već tri meseca, i i dalje sam prepun utisaka. To je i test za bend, da li ćete se slagati… Funkcionisali smo savršeno. Išao je i Strahinja Blažić, naš prijatelj i moj kolega glumac, sa njim sam bio u bendu ranije, tako da je on na turneji bio peti član benda, koji je, na neki način, i najbitniji. Glavna stvar na turneji je imati člana više, nekoga ko je sa druge strane, ko pomaže oko vožnje, mercha, tona na bini, a i dobro je za atmosferu da ne budu samo članovi benda.
Koliko ti muzika pomaže na pozorišnoj sceni i obrnuto? Koliko se te dve profesije zapravo preklapaju?
Pomaže mi jedno u drugom, i obrnuto. Kako sam počeo da sviram, mislim da sam iskreniji na pozorišnoj sceni. Glumačka scena ima mnogo više konvencija, normi, a rokenrol scena ti omogućava da brže dođeš do potpune prepuštenosti. Pozorišna scena ti daje britkost, strukture, kako da uhvatiš pažnji ljudi, što mi mnogo znači i koristi dok sviram.
Da li postoji razlika između beogradske publike i nastupa van glavnog grada?
Sa Beogradom imaš najveću tremu, svi uvek znaju malo više o tebi nego što je sama muzika. To je lokalni kontekst. Svi imamo stav o svima. Uvek su neka očekivanja i sa naše strane i sa strane publike. Kada odemo negde van Beograda, stvarno je nekako olakšavajuće, brže se pustiš jer te manje ljudi poznaje.
Šta možemo da očekujemo na glumačkoj, a sta na muzičkoj sceni u budućnosti?
Trenutno spremam pozorišnu predstavu u Ateljeu 212, čiji sam od skoro član. U pitanju je komad Nine Rejn pod imenom Consent (Pristanak) u režiji Nebojše Bradića. Premijera je zakazana za početak novembra. Priča prati grupu prijatelja, mahom advokata, koji se susreću sa jednim slučajem silovanja i tumače ga sa različitih tački gledišta. Mislim da je jako zanimljiv i aktuelan komad i da je dobar trenutak da se takav komad prikaže kod nas. Pored toga, spremam se za ulogu u novom filmu rediteljke Maje Miloš, koji će krenuti sa snimanjem u januaru. Krenuo sam u teretanu zbog uloge. Imam nekoliko meseci da nešto probam da promenim na sebi, tako da idemo, samo jako!
Kada je o bendu reč, za vikend su najavljene dve svirke. U petak, 8.oktobra, sviramo u Zrenjaninu u klubu Mitraljez, a u subotu, 9.oktobra, u novonastalom klubu Solidgrad u Subotici. U pitanju je industrijski prostor, koji je iskorišćen za potrebe svih vrsta umetnosti. Divna grupa ljudi je pokrenula tu priču i radujemo se što na samom početku njihovog rada možemo da zasviramo u Solidgradu.
Takođe, dobili smo poziv na Europavox showcase festival, koji će biti održan 26. i 27. novembra u Beču. U pitanju je organizacija koja pokriva više zemalja Evrope. Prvi showcase u sklopu Europavoxaa na kom smo nastupali bio je u Zagrebu pre dve nedelje. Stvarno smo odlično odsvirali taj koncert i odmah dobili poziv i za naredni u Beču. Jedva čekamo Beč, jer će nam to biti prva svirka van regiona.
Fotografije: Artinjan Artinović
0 Comments