STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Marko Grba Sing o filmu Rampart

Marko Grba Sing govori o filmu Rampart, igrici Heroji 3, snovima, Banjici i najavljuje projekcije u Dvorani Kulturnog centra Beograda

22. December 2021

Dokumentarni film Rampart Marka Grbe Singa prikazan je na ovogodišnjem, 27. Festivalu autorskog filma u selekciji Hrabri Balkan. Uoči kratke bioskopske distribucije u Dvorani Kulturnog centra Beograda, razgovarali smo sa Markom o ovom ostvarenju koje nam na suptilan, a istovremeno snažan način daje sliku svakodnevice tokom 1998. i 1999. godine u kontrastu sa današnjicom, a sve kroz prizmu porodičnog stana… Odatle i počinjemo razgovor za Oblakoder magazin.

Marko, znamo da je tvoja porodica gledala jednu od ranijih verzija filma, tokom montaže… Kakvi su im utisci posle premijere? Čini mi se kao da je trenutak u kom su izašli pred publiku na premijeri bio veoma emotivan. Kakvi su tvoji utisci posle premijere? 

Bilo je jako lepo i emotivno. To su neke slike koje niko od nas nije gledao skoro dvadeset godina. Mislim da se u sali stvorila jedinstvena energija. Namerno sam seo u poslednji red da bih mogao da posmatram reakcije, a i da bih skinuo pritisak sa sebe. Jako mi je drago što ovaj film funkcioniše univerzalno iako je priča jako lična. 

Naravno, ovo pitanje sam postavila jer u filmu Rampart koristiš dokumentaristički materijal koji su snimali članovi tvoje porodice ‘98 i ‘99 godine, a na kojima tebe vidimo kao jednog od junaka… Kako si te snimke doveo u vezu sa praznim stanom i kadrovima koji su snimani za potrebe filma? Sam prostor stana možemo dovesti u vezu sa nazivom filma Rampart. Za one koji nisu još videli film, objasni naziv i otkrij nam simboliku. 

Ideja za film je zapravo nastala u porodičnom stanu na Banjici, u kom sam živeo od 1994. do 2015. godine. Jedno od prvih sećanja iz njega (nije u filmu) je finale svetskog prvenstva u fudbalu 1994. kada je Roberto Bađo promašio penal i Brazil postao svetski prvak. Svi smo navijali za Brazil i skočili a Meki (pas koji se pojavljuje u filmu) je bio štene i uplašio se i počeo da laje. U poslednjoj fazi, kada je stan već bio prazan i spreman za prodaju, često sam dolazio tamo i razmišljao kako da mu se odužim i na koji način da ga nikad ne zaboravimo. Onda sam došao do zaključka da treba da napravim film u kojem ću snimiti svaku od praznih soba i povezati je sa nekim arhivskim materijalom, sećanjem iz detinjstva. Nakon toga sam počeo da skupljam materijal vezan za detinjstvo, uglavnom na VHSu i uglavnom sniman dekinom kamerom.

Naslov filma je engleska reč koja ima dvostruko značenje, kao imenica i kao glagol. To vrlo jasno objašnjavam na samom početku filma. Rampart je neka vrsta bedema, zidina, ali isto tako znači i utvrditi se, fortifikovati se. Prazan stan u kojem smo živeli preko dvadeset godina je upravo to – bedem koji štiti sećanja od zaborava. 

Koliko je dokumentarističkog materijala bilo? Kako si odabrao šta ćeš ubaciti u film? 

Bilo je nekoliko desetina VHS kaseta na kojima nije samo porodična arhiva. Tu su i serije i kvizovi sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih (Dosije X, Simpsonovi, Kešolovac, Zlatna žica itd). Pregledali smo sve kasete i odvojili samo arhivu, a onda gledali kako da delove te arhive učinimo univerzalnim. Problem sa porodičnim snimcima je što su često zanimljivi samo porodici, a ne i publici, pa smo bili poprilično nemilosrdni prema materijalu – sve što nije služilo celini filma je moralo da bude izbačeno.

Muzika u filmu je odlično odabrana. Moja generacija je bila premlada i mahom se ne sećamo Heroja 3, ali očigledno je ta igrica na vas ostavila veliki utisak. Kakva je to igrica i, još bitnije, kakav je bio tvoj doživljaj Heroja? 

Više ne igram igrice, ali tada sam igrao sve i svašta. Najdraže su Monkey Island serijal, Abe’s Odyssey, Crash Bandicoot 1,2,3  a od strateških igara Heroji 3 i Age of Empires. Heroji 3 su ubačeni u film preko jedne od pesama iz igrice, koja je meni bila jako nostalgična i setna. Igricu je poprilično jednostavno opisati – sa herojem na konju koji skuplja vojsku oko sebe ideš po mapi i osvajaš rudnike i gradove. Međutim taktički je jako zahtevna, jer stalno moraš da balansiraš između snage heroja i raspoloživih resursa.

I sama sam se u jednoj dokumentarnoj emisiji bavila sećajima na period bombardovanja onih koji su bili u vrtiću ili na početku osnove škole. Kakva su tvoja sećanja (koja nismo bili u prilici da vidimo u filmu)? Moji sagovornici su rekli da im je taj period ostao u sećanju kao bezbrižan, pun zabave i igre. Čak i u skloništima. 

Joj, pojma nemam. Dok je trajalo to zajedništvo u kući, bilo je okej. Ali onda se jedan po jedan član porodice sklanjao i skrivao od mobilizacije i postalo je jako napeto. Ne znam šta da mislim o tim bezbrižnim sećanjima, verujem da je nekom bilo super. Mislim da bi meni bilo super da sam bio 6-7 godina stariji i da sam mogao da pijem pivo sa ekipom iz kraja. Ne bi me verovatno doticalo nimalo. Ali opet, malo bi mi bilo neukusno da o takvim tragičnim momentima pričam kao o najbezbrižnijim u životu. Možda je to neki mehanizam odbrane. Svakako je tadašnja vlast morala da učini sve da do toga ne dođe, ali nije – činila je sve naopako.

Uveo si u film i temu sna, preneo si nam svoja snoviđenja… U nekim trenucima se čini kao da je i sam prostor stana i Banjice san. Je li to bila namera? 

Hvala ti na ovom pitanju. Snovi jesu nešto što me zanima. Zapravo je ceo taj segment sadašnjosti dosta snolik, dok je prošlost mnogo burnija i realističnija. Ideja je bila da stan izgleda kao živ organizam koji odumire, ispušta sećanja iz sebe i gasi se. Završio je sa svojom funkcijom i započinje neki novi život, s nekom novom porodicom.

Film je domaću imao premijeru na Festivalu autorskog filma. Šta ovaj festival znači za tebe? 

Taj festival je jedno od najznačajnijih mesta u Srbiji na kojima se okupljaju filmski profesionalci i entuzijasti. Verovatno i najznačajnije. Još pre studija režije išao sam redovno na FAF i gledao jako puno filmova, nekad i po pet dnevno. 

Nekad mi se učini kao da pažnju dokumentarnom filmu posvećujemo samo tokom Beldocsa, čiji si umetnički direktor. Da li se nešto menja u odnosu prema dokumentarnom filmu, koji kao po nekom starom pravilu koje se stalno ponavlja, a retko promišlja, ima manje publike u odnosu na igrani? 

Tačno je da ima manje publike, nažalost. Mislim da je problem i u percepiji dokumentarnog filma kod šire publike. Tokom Beldoksa pokušavamo da gledaoce upoznamo sa raznovrsnošću dokumentarnog filma i svega što on pruža. Bojim se da je ustaljeni stereotip o dokumentarnom filmu da to mora da bude nešto nalik TV emisiji sa intervjuima reportažnog tipa. Međutim, dokumentarni film ima mnogo podvrsta i nekada jako sliči na igrani, po strukturi. 

U svojim filmovima si se do sada bavio raznim temama… Postoji li neka opsesivna, o kojoj stalno razmišljaš i kojoj se stalno vraćaš? 

Mislim da je protok vremena nešto što spaja sve moje prethodne filmove. Odnos prema bliskoj ili dalekoj prošlosti, promene koje vreme sa sobom nosi – isti prostori u različitim vremenskim periodima. Ljudi iz daleke prošlosti aktuelizovani u sadašnjosti. To je prvo što mi pada na pamet. Abdul & Hamza (2015) je film o dvojici Somalijaca koji prolaze kroz Srbiju na putu ka zapadnoj Evropi i nakon što oni odu, reditelj obilazi mesta na kojima su oni bili. Zvezde Gaomeigua (2017) je film u kojem se mitovi i legende nacionalne manjine na jugozapadu Kine aktuelizuju u sadašnjosti. Dakle, uvek sukob dva vremenska toka – nekad i sad. Tako je i u Rampartu.

Kakav je dalji put Ramparta? Film je imao premijeru na filmskom festivalu u Lokarnu. 

Film će imati kratku distribuciju u Dvorani kulturnog centra od 22. do 25. decembra. Nakon toga ćemo se potruditi da ga prikažemo u što više gradova po Srbiji. Što se tiče inostranstva – prezadovoljni smo festivalskim premijerama (Locarno, Viennale, Torino). Čekamo severnoameričku premijeru. 

Možda je glupo pitati autora odmah posle premijere filma, ali – imaš li ideju za sledeći projekat? Čime bi voleo da se baviš, gde bi voleo da snimaš i koga? 

Spremam igrani film koji je u ranoj fazi razvoja. Ne bih još mnogo otkrivao, ali je pre svega film o mom deki Mahinderu Singhu. On je sik iz Pandžaba koji je rođen na malajskom poluostrvu (današnja Malezija), došao u London na studije i tu upoznao moju baku Gordanu (Grba). Otud ovo prezime za koje mnogi misle da sam izmislio ili dodao umetnički potpis. Prezime je stvarno, nije šala (smeh). Film će se baviti rekonstrukcijom njegovog života, ali je sve smešteno u sadašnjost i izmešteno iz pedesetih godina prošlog veka u dvehiljadedvadesete. 

Naslovna fotografija: Lična arhiva

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *