Marko Mihailović: Od krucijalne je važnosti da se zalažemo za slobodu i jednakost svih

Sa Markom Mihailovićem, jednim od organizatora Prajda, o položaju LGBT+ zajednice i problemima sa kojima se ona suočava

13. September 2021

Marko Mihailović po prvi put je učestvovao u organizaciji Prajda u Beogradu 2016. godine kao volonter. Od tada do danas, njegova uloga u organizovanju ovog događaja se povećala, i, iako kaže da je nešto najluđe što je ikada uradio bilo upravo organizovanje Prajda, s radošću najavljuje predstojeći događaj koji će se odigrati u subotu, 18. septembra.

Za Marka je od krucijalne važnosti zalaganje za slobodu i jednakost svih, a smatra da stanje u društvu trenutno dovodi do pada demokratičnosti i slobode medija, kao i da su u tom istom društvu govor mržnje i nasilje prilično zastupljeni, iako se nada da je vreme nasilja na Prajdu prošlo.

Od ponedeljka, 13. septembra, pa sve do kraja tekuće nedelje, obeležava se Nedelja ponosa, a ovaj događaj bio je povod da sa Markom razgovaramo o ovogodišnjem programu i očekivanjima koje ima, ali i, još važnije, o položaju pripadnika LGBT+ zajednice, problemima sa kojima se oni svakodnevno suočavaju i Zakonu o istopolnim zajednicama koji građanima, kako Marko navodi, nije objašnjen na pravi način.

Foto: Miloš Nadaždin

Prvi pokušaj održavanja Prajda dogodio se pre 20 godina. Šta smatraš da se promenilo od tada do danas?

Najbitnija promena koja se dogodila od 2001. godine kada je pokušan Prajd je stanje u društvu, mada moram da napomenem da, kada je reč o svim promenama koje su se dešavale, one su prilično fokusirane na Beograd. Nažalost, u odnosu na Beograd, imam osećaj da se Srbija bori sa skoro sličnim nivoom homofobije kao i te 2001. godine, osim par razlika. U nekim serijama domaće produkcije i filmovima pojavili su se neki LGBT likovi koji po prvi put u poslednjih 4-5 godina nisu stereotipi i ne naslanjaju se na stereotipe o LGBT zajednici, već imaju neke dublje karaktere. Takođe, možemo da primetimo poboljšanje u medijima jer je nekada bilo mnogo više senzacionalističkih tekstova u kojima je naša zajednica i satanizovana i predstavljena na što šokantnije moguće načine, a danas se izveštavanje u medijima kreće ka neutralnom, što jeste put ka poboljšanju. Postoje čak i neki mediji gde se izveštava objektivno, što je ranije bilo praktično nezamislivo.

Beograd je ostao centar LGBT+ dešavanja, ne samo u Srbiji, već i u regionu, ali je tužno što, osim Beograda i eventualno Novog Sada, ne postoji nijedno bezbedno mesto za LGBT zajednicu u Srbiji, ne postoji organizacija van Šapca, Beograda i Novog Sada koja se bavi našom zajednicom i to je veliki problem. Naravno, ljudi iz same zajednice i dalje nisu dovoljno osnaženi da se autuju, odnosno da javno govore o svojim identitetima, seksualnim i rodnim, i to je nešto na čemu treba raditi. Nažalost, to nije samo posao nevladinih organizacija nego je, pre svega, posao vlasti da se bavi položajem sopstvenih građana i građanki, ali ja mislim da oni to ne rade dovoljno dobro i da ne postoji stvarna politička želja da se poboljša ne samo položaj LGBT+ osoba u ovom društvu, već i njihova percepcija.

Na pitanje koja je najluđa stvar koju si do sad uradio, odgovorio si da je to organizovanje Prajda, pa ipak, nastavio si da ga organizuješ?

Ja sam deo organizacije Prajda na ovaj ili onaj način od 2016. godine jer, pre svega, verujem da je Prajd dobar alat za podizanje vidljivosti, ali isto tako mislim da i dalje nismo otišli od toga da je Prajd jedna forma protesta, niti mislim da ćemo ikada otići. Naravno, u poslednjih par godina se dosta povećao broj događaja zabavnog karaktera, poput koncerata, žurki, nastupa, popularnih zvezda zato što mislimo da je to jedan dobar način da se približimo generalnoj populaciji, i svake godine je Prajd sve veći. Naravno, ove godine to baš i nije situacija zbog epidemije, ali čeka nas Euro Pride već sledeće godine, već smo počeli da pravimo ozbiljne i veoma ambiciozne planove i počeli smo da ostvarujemo saradnje i sa velikim kompanijama i sa nekim drugim partnerima koji će nam stvarno omogućiti da taj Prajd bude mnogo, mnogo veći od svega što je do sad bilo. Za mene je i dalje najupečatljivija godina bila 2019. kada smo radili u punom kapacitetu. Tada smo imali 82 događaja za 7 dana. Uraditi to, i na sve to organizovati koncert posle Prajda, a onda 5 dana posle toga ići i izboriti se da osvojimo Euro Pride je jako teško, ja sam se oporavljao 2 meseca, ali moram da napomenem da ovo ne radim samo ja, već su uključene mnoge organizacije, kao i individue.

Najviše sam zahvalan volonterima jer sam i ja sam počeo kao volonter i svi mi verujemo u ovaj projekat. Uvek mi ispuni srce kada vidim mlade ljude koji se i nesebično i neustrašivo priključuju u želji da poboljšaju ovu zemlju. Najviše me boli to što se mi u društvu često među desničarima i protivnicima naše zajednice opisujemo kao neko ko je protiv Srbije, a ja mislim da je baš suprotno. Da smo mi definitivno među grupom ljudi koja najviše radi za ovu zemlju zato što se trudimo da unapredimo ne samo pravnu regulativu, nego i da gurnemo društvo ka jednom pravcu prihvatanja i razumevanja. Mislim da je to ono što će doprineti našoj zemlji mnogo više nego širenje mržnje, zabluda, laži, predrasuda i netrpeljivosti.

Pomenuo si i bezbedne prostore. I Prajd info centar je nastao sa tom idejom da bude bezbedan prostor. Kakav je tvoj utisak, da li se osećaš bezbedno i kada nisi ovde ili se osećaš nebezbedno zbog napada na centar koji se dešavaju?

Prajd info centar smo započeli kao jednu pilot ideju 2017. godine kada smo otvorili prvu verziju u ulici Kralja Milana broj 8. Otvorili smo ga samo na mesec dana jer je ideja bila da otvorimo tačku informisanja pred Prajd gde će građani moći da se informišu, ali gde će isto tako zajednica moći da dođe po odgovore na sva pitanja, čime bismo joj se približili i fizički na taj način. Ja sam iskreno mislio da će ga polomiti za 3 do 5 dana, međutim, desilo se nešto što je za mene bilo neočekivano, a to je da smo dnevno imali i po 100 posetilaca i da smo, zapravo, shvatili da je to jedan odličan projekat, tako da smo sledeće godine našli malo veći prostor u Kralja Milana broj 20, gde smo i dan – danas i mislim da je to suštinski uradilo jedan veliki posao. Ne samo što smo otvorili još jedno sigurno mesto za LGBT+ zajednicu, nego zato što je to mesto koje je u centralnoj beogradskoj ulici, veoma vidljivo, veoma je jasno da je mesto za LGBT+ zajednicu, tj. da je ovo tačka gde ljudi mogu da dođu da se informišu i rainbow zastava svaki dan viori, mislim da je to isto dosta uradilo na senzibilizaciji građana, zato što im više nije strano da nas vide, da vide naše, nazovimo to, simbolima, i mislim da je to jedan od naših najznačajnijih projekata.

Kada govorimo o bezbednosti, Pride info Centar je napadan 11 puta od 2018. godine. Iako to nisu incidenti gde je neko bio povređen, obeshrabruje činjenica da nijednom niko nije bio priveden, procesuiran ili osuđen. Ja lično mislim da sam prilično privilegovan zbog toga što sam imao podršku porodice, tako da nikada nisam razvio neki osećaj straha i sramote zbog svoje seksualnosti, ali nažalost, mislim da to nije sudbina koju deli većina ljudi iz moje zajednice. Jako je teško da se adaptirate i da se uključite u drušvo i te neke mainstream tokove kada nemate podršku od detinjstva, a većina nas se suočava sa najbrutalnijim uvredama i maltretiranjima, pa i fizičkim nasiljem od ranog detinjstva. U takvoj situaciji potrebno je mnogo volje, snage i vere u sebe da svu tu agoniju preživite i formirate se u jednu funkcionalnu osobu, tako da ja biram da ne razmišljam o bezbednosti, biram da sebe vidim kao jednakog sa drugima, iako znam da to nije istina, iako mi praksa govori da to nije istina, ne osećam nikada strah, ali ne mogu da kažem da nisam svestan da je moguće da ću jednog dana, posebno zbog javnog zagovaranja o ovoj temi koja je i dalje vrlo kontroverzna, zbog toga trpeti posledice, ali sam spreman. Nadam se da do toga neće doći, naravno, ali ako dođe, mislim da me to neće ometi i da neće promeniti moj stav da je od krucijalne važnosti da se zalažemo za slobodu i jednakost svih.

Pomenuo si da ste 2019. godine organizovali veliki broj događaja, i sada je tako. Da li misliš da su institucije sada možda otvorenije za saradnju?

Mislim da među institucijama definitivno postoji napredak, mene više brine što, osim kulturnih institucija, one institucije koje su nama najvažnije – a to su Vlada i parlament, svoju podršku pružaju samo deklarativno. Mislim da prilično fale konkretni koraci koji bi doveli do konkretnih rešenja. Naravno, pozicija LGBT+ osoba nije posao koji se radi godinu dana, to je nešto na čemu kontinuirano mora da se radi, ali mi deluje da politička volja prosto nije tu, da je mnogo važniji PR i kako to deluje Evropi, a da se zanemaruje kako ljudi iz moje zajednice zapravo žive i koji su njihovi problemi i da institucije ne nude konkretne korake kako bi se užasno stanje u kome se većina pripadnika LGBT+ zajednice nalazi poboljšalo.

Možemo reći da je primer toga i Zakon o istopolnim zajednicama?

To je bio i ostao jedan od ključnih zahteva beogradskog Prajda od kada se on radi, postojao je akcioni plan Vlade Republike Srbije, a po pitanju toga ništa nije urađeno. Kada se u februaru 2021. godine krenulo sa procesom donošenja ovog Zakona, nama su vlasti govorile da bi sve trebalo da bude gotovo do aprila, ali smo naleteli na niz prepreka, poput one da za polazni model Zakona nije uzet model na kome su organizacije civilnog društva radile kontinuirano 10 godina, koji je bio u potpunosti usaglašen ne samo sa evropskim standardima, već, još važnije, sa zakonima Republike Srbije. Umesto toga, uzet je jedan katastrofalno loš model koji je uradila Zorica Mršević, zajedno sa još nekoliko saradnika, a koji je copy/paste varijanta crnogorskog zakona, zajedno sa nekim zakonima iz Titovog vremena.

Sve u svemu, u pitanju je jedan gramatički neispravan tekst, jedan zakonski neprimenjiv tekst, potrošili smo mnogo vremena da dođemo do nekog polaznog modela koji bi zapravo nešto radio u pravnom smislu, pa su se onda neki argumenti odbijali bez ikakvog obrazloženja, pa se čekalo mišljenje Saveta Evrope, da bi se na kraju sve svelo na to da su njihovi saveti bili isti oni koje smo mi davali, i onda je 1. maja predsednik izneo jednu netačnu tvrdnju, da je ovaj model zakona neustavan i od tog trenutka se sve zaustavilo, promenila se i retorika. Nestali su svi ti akteri iz državnih institucija, ta tema se praktično opet stavila u fioku i mi sada, osim tračeva, ne znamo šta će biti. Ja se stvarno nadam da će ova Vlada čija je predsednica out lezbejka koja ima partnerku sa kojom ima dete uraditi nešto konkretno, poput donošenja ovog Zakona, kojim se regulišu samo osnovna pitanja koja se tiču zajedničkog života o istopolnim zajednicama. Nažalost, ovaj Zakon se ne bavi ni usvajanjima, ni nekim drugim problemima sa kojima se naša zajednica suočava, ali mislim da je kristalni prikaz volje ove vlasti u tome da ovu Vladu vodi jedna lezbejka sa partnerkom koja nije dala nijedan jedini komentar, niti je objasnila građanima za čije interese ona radi, zašto je ovaj Zakon važan. Za mene je to jedan veliki poraz i stvarno se nadam da će se to promeniti.

Kako onda tumačiš njeno pojavljivanje na prethodnom Prajdu?

Mislim da je to što je dolazila na Prajd dobar potez, ali mi je žao što je to prakično jedini potez za ovu zajednicu koji je ona uradila. Naravno, sa njenim imenovanjem, prvo za ministarku, a onda predsednicu Vlade, svakako je inherentno došlo do povećanja vidljivosti naše zajednice, ali, osim toga, izostali su drugi konkretni koraci koji bi doprineli normalizaciji našeg postojanja.

A da li smatraš da su protesti najefikasniji vid borbe?

Protesti nisu efikasan vid borbe, oni su efikasan vid skretanja pažnje na probleme. Nije posao građana da menjaju Zakone, to je posao predstavnika i predstavnica vlasti, institucija i ostalih ljudi koji primaju plate od poreza koji mi, građani i građanke, plaćamo. Količina nezadovoljstva u ovom društvu je toliko velika da mislim da više čak ni protesti nemaju toliku snagu zato što su kontroverze, problemi i netransparentnost i nedostupnost vlasti građanima eskalirale do mere da naša demokratija opada, da je sloboda medija drastično opala, kao i sloboda govora i da su vlasti ne samo potpuno gluve i neme na kritike, nego je svaka kritika percipirana kao napad i ljudi koji se drznu da daju svoje mišljenje bivaju targetirani prvo od strane tabloida, a onda i od strane raznih paraorganizacija.

Da bi jedno društvo funkcionisalo, ono mora da ima neki sistem kontrole vlasti. Mediji su tu da kontrolišu vlast, a ne da kontrolišu narod. Mislim da je to nešto što se u našoj zemlji i našoj kulturi nikada nije dovoljno razumelo. Mislim da je ovde razumevanje demokratije, pre svega, na niskom nivou, a onda je na još nižem nivou razumevanje toga šta vlast treba da radi i ko njih treba da kontroliše.

Pomenuo si razliku između Beograda i ostatka države, a kako se pozicionira beogradski Prajd u odnosu na druge države u kojima se Prajd organizuje?

U odnosu na region, beogradski Prajd i Nedelja ponosa u Beogradu je daleko najveća. Mislim da je naša organizacija možda i najozbiljnija jer imamo najviše kapaciteta i uslova, ali je za mene poražavajuće da je Beograd jedini grad u regionu, pored Sarajeva, sa ovolikim pristustvom policije. Iako nismo imali incidente na Prajdu od 2014. godine, ulice se i dalje zatvaraju, širina tih zatvaranja je, što se mene tiče, neopravdano velika i nas to mnogo koči. Mislim da građani ne znaju da to ne zavisi od nas, tu odluku donosi isključivo Ministarstvo unutrašnjih poslova i organi koji se bave bezbednošću, ali mislim da se kod građana stvara ogromna averzija i prema Prajdu i prema našoj zajednici kada vi preko vikenda praktično ne možete da koristite svoj grad zato što se Prajd dešava.

Mi svake godine insistriramo da do toga ne dolazi, ali videćemo šta će biti ove godine. Ja se stvarno nadam da je vreme nasilja na Prajdu prošlo i biram da verujem da će jednog dana na Prajd dolaziti mnogo više ljudi. I dalje postoji veliki strah, i mislim da bi u Beogradu, koji broji preko 2 miliona ljudi, posećenost morala da bude dosta veća. Gde su svi ti ljudi koji veruju u slobodu i demokratiju? Gde? Na Prajdu nisu. Gde su svi ti ljudi koji veruju u važnost jednakosti?

Da li misliš da im je možda teško da se poistovete sa LGBT+ zajednicom zato što je njima predstavljeno da to nisu ljudi sa kojima oni dele iste vrednosti, već se u prvi plan uvek stavlja njihova seksualnost?

Ne bih baš rekao da se nigde ne pominje za šta se Prajd bori, ali mislim da ne postoji neka objektivna slika oko toga šta sve Prajd predstavlja i za šta se sve zalažemo. Što se nas tiče, uvek smo se trudili da ostanemo politički neutralni i da naše poruke, zahtevi i principi budu opšti, tako da apsolutno svako može da se pridruži.

Isto mi je važno da napomenem da su se organizacije okupljene oko Prajda uvek solidarisale sa drugim pokretima, posebno onim koji se, na primer, bave nasiljem nad ženama, pravima radnika i drugim društvenim problemima koji u ovoj zemlji postoje. Stvarno se nadam da će doći vreme kada će ljudi razumeti da je jako važno da se solidarišu i sa našom zajednicom ne da bi nama bilo bolje, nego da bi se ovo društvo gurnulo napred i da bismo se brinuli jedni o drugima. Mislim da je solidarnost nešto što može sve da nas spase.

Šta ti smatraš najvećim problemima koje pripadnici LGBT+ zajednice imaju?

Mi se suočavamo sa istim problemima kao i svi drugi ljudi u Srbiji: siromaštvo, nezaposlenost, nefunkcionalni sistem i institucije… Na sve to, imamo i dodatni set problema zbog netrpeljivost prema našoj zajednici koja proizilazi iz nerazumevanja naše, nazovimo to, različitosti, suočavamo se sa nasiljem, govorom mržnje, pravnom nejednakošću, iz koje dolazi i potreba za Zakonom o istopolnim zajednicama. Činjenica je da istopolne zajednice postoje, činjenica je da su one uvek postojale, a isto tako je činjenica da sa pravne strane ne postoji mogućnost da regulišemo neke osnovne stvari poput nasleđivanja, prava na posetu u bolnicama i drugo.

Postoji ta priča među protivnicima ovog Zakona da sve to može da se reši na drugi način. To nije istina. Vi možete da odete kod notara i advokata i da sklopite razne neke ugovore gde ćete rešiti deo nasledstva, ali to, prvo, košta preko 2000 evra, a drugo, vi ne možete obavezni deo da regulišete na taj način i možete da dođete u situaciju da sa nekim kupite zajednički stan, da delite život i da porodica koja je hipotetički odbacila jednog od partnera koji je preminuo, ima pravo nasleđivanja. To su stvari koje se mogu regulisati vrlo jednostavno, ali građanima nije objašnjeno da je Zakon zbog toga važan. Koliko god mi o tome pričali, domet naših reči je veoma ograničen. Mislim da bi to trebalo da radi vlast. Nasilje i govor mržnje prolaze neprijavljeno iz straha od sekundarne viktimizacije, a procesi često budu neadekvatno procesuirani. Čak i među našom zajednicom ne postoje ljudi koji su spremni da javno istupe i ispričaju svoju priču iz straha.

A šta misliš, da li je LGBT+ zajednica razjedinjena ili koherentna?

Moram da budem iskren, meni nisu jasne te podele. Mi nismo stranka, ljudi koji su deo LGBT+ stranke ne dele ista mišljenja – ima tu i levičara i desničara i ljudi koji su nacionalisti i ljudi koji su globalisti, dakle zastupljen je širok spektar ljudi. To što ljudi misle da LGBT+ zajednica treba da funkcioniše kao stranka, sekta ili organizacija je fundamentalno pogrešno zato što, kao što među svim ljudima postoje varijeteti, tako postoje i kod nas, ne postoji nikakva razlika.

Ako govorimo o LGBT+ aktivistima, tu možemo da pričamo o sjedinjavanju ili ne, a što se mene tiče, jedino su 2 ili 3 organizacije problem i to su organizacije koje ne dele naše vrednosti. Ponavljam, naše vrednosti su prilično opšte. Ako neko bira da diskriminiše i da širi mržnju, a da to radi pod okvirom LGBT+ aktivizma, mi sa tim organizacijama nemamo šta da radimo. Naše vrednosti su jasne i oko njih nikada nećemo praviti kompromis.

Šta očekuješ od ovogodišnjeg Prajda?

Očekujem ozbiljnu pripremu za ono što nam tek sledi, a to je Euro Pride 2022. godine koji će se desiti od 12. do 18. septembra. To je velika prilika da se privuče pažnja Evrope i sveta na probleme koje trpe ljudi iz LGBT zajednice širom Balkana, ne samo u Srbiji, ali isto tako i prilika da se malo popravi imidž Srbije i Beograda u svetu, kao i da dođu turisti.

Ja bih jako voleo da sledeće godine na događaj koji planiramo ne dođe samo LGBT+ zajednica, nego svi građani zato što ćemo se potruditi da napravimo stvarno dobru priču. Naravno da pored događaja koji će biti fokusirani na ljudska prava spremamo i dobar zabavni program, tako da se nadam da će ovo biti neki novi početak za LGBT+ zajednicu u Srbiji i na Zapadnom Balkanu.

Naslovna fotografija: Miloš Nadaždin
Ostale fotografije: privatna arhiva

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!