STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Marko Panajotović: Biram drugačiji pristup pozorištu

Sa Markom Panajotovićem o Reflektor teatru, glumi, medicini i slobodi
Piše: Marija Milić

11. November 2021

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Spoj medicine i glume, na prvi pogled, za mnoge, nema velike povezanosti. Međutim, za Marka Panajotovića, ove dve profesije idealno su se poklopile i kako kaže, jedna drugu dopunjuju. Škola glume mu je donela slobodnu i sposobnost da govori o stvarima koje ga interesuju i koje smatra važnim za čitavu zajednicu. Tako je, nakon više godina pohađanja škole glume, došlo i do prve ozbiljnije uloge u predstavi Muškarčine, Reflektor teatra. Ovo neformalno pozorište svoje predstave stvara kroz radionice u okviru kojih se razvijaju teme, ideje i tekstovi. Ovaj način rada pruža mogućnost mladima, koji su uključeni u ceo proces, da o raznim temama otvoreno diskutuju i kritikuju, a kasnije kroz predstave to rade i u interakciji sa publikom.

Sa Markom smo razgovarali o predstavama i načinu rada Reflektor teatra, njegovim ulogama u pozorištu, ali i na filmu, kao i o mogućnostima, prednostima i nedostacima neformalnog pozorišta.

Autor fotografije: Vukašin Delević

Kada si počeo da se interseuješ za glumu? Šta te je privuklo javnim nastupima?

Počeo sam da se zanimam za glumu tako što sam išao u francusko zabavište, bila je organizovana neka predstava kada sam imao oko tri-četiri godine, verovatno za Novu godinu. Po svaku cenu sam hteo da pevam Frère Jacques, pa sam tu pesmicu i izveo, a sećam se da sam bio obučen u neko malo odelo. Tada je počela moja glumačka karijera. (smeh) Kasnije se to zabavište zatvorilo, a ja krenuo u drugi vrtić, koji i nisam tako voleo. Nakon toga, krenuo sam u osnovnu školu Ribnikar, tu sam učestvovao u svim predstavicama. Jednog dana je došla Diana Kržanić Tepavac – glumica, da nam održi glumačku radionicu. Tako sam se i zainteresovao za njenu školu glume. Mogu da kažem da sam bio povučen klinac, nisam bio glasan kao ostali dečaci. Želeo sam da naučim kako da moj glas najbolje dopre do drugih. To mi je jako pomoglo. Zapravo je to i bio moj cilj. Ne da postanem popularan, što većina dece tog uzrasta želi, već da nađem najbolji način da se razvijam i istražujem sebe. Da to bude mesto za igru, da možeš da kažeš sve što ti je na umu u jednom prostoru, imaš potpunu slobodu za nešto, a to nešto ostane zauvek u tom jednom prostoru.

Šta se dešava nakon školice glume, nastavljaš tim putem?

Bio sam u toj školici sedam godina. Velike pantalone su zapravo krenule 2012. kada je bila audicija za predstavu Muškarčine. A sve to oko glume uzima veliki mah sa filmom Pored mene. Eto, na kraju, ja završih i kao direktor Reflektor teatra. Sve ovo nadopunjuje i moje bavljenje medicinom.

Da se zadržimo na predstavi Muškarčine, vi, odnosno taj prvi sastav, bili ste i ko-autori predstave. Kako je to izgledalo?

Oduvek sam želeo da imam neku ekipu koja bi se sastajala i razmišljala koji su to problemi sa kojima se suočavamo svakodnevno. Na Muškarčinama smo pričali o iskustvima koje smo imali kao mladi muškarci. Odnosno, šta se smatra pod time mladi muškarac, šta se od nas očekuje da budemo. Došli smo do zaključka da treba da budemo ono što želimo, a da pritom ne ugrožavamo nikoga. Takav način rada je prenesen na svaku predstavu. Konkretno, za predstavu Muškarčine – tada smo bili klinci i o tome pričali svojim vršnjacima. Zato je ta predstava i uspela, jer smo na svoj način, svojim jezikom, pričali o važnim temama. Ona je bila važna za tu našu generaciju, zainteresovala nas je, a sada i mlađe od nas. Takođe, i roditelje što je vrlo važno, kako bi shvatili koji su problemi njihove dece.

Koliko se predstava menjala kroz godine, s obzirom da ste i vi rasli i menjali poglede na stvari?

Naravno, sada je mnogo drugačija nego što je bila na početku. Menjali su se i članovi ekipe, novi članovi koji su došli doprinosili su predstavi iz svojih uglova. Sledeće godine je deset godina od premijere. Uskoro planiramo da pravimo nešto novo sa tom predstavom. Uključićemo mlađe generacije, što je i cilj, da nove generacije pričaju svojim jezikom i da oni nas upoznaju sa svojim jezikom.

Čini se da to formalno obrazovanja nije mnogo uticalo na tvoje bavljenje glumom?

Dugo sam išao u skolu glume, kao što sam pomenuo, plus sam dosta radio kao klinac u pozorištu, tako da smatram da to neformalno obrazovanje može da bude jako značajno. Ja bih dramski čas ubacio i u formalno obrazovanje, jer klinci najbolje nauče kroz zabavu i jedni od drugih. Boriću se za to, to je negde moj cilj.

Autorka fotografije: Jelena Petrović

S obzirom da je Reflektor teatar prepoznatljiv i po interaktivnim predstavama. Kako vam se čine reakcije publike koja najčešće nije navikla na ovakav pristup u pozorištu?

Ljudi, nažalost, ne vole interakciju, ali to je zato što smo mi drugačija generacija. Danas nismo spremni da reagujemo, interagujemo, da izađemo na ulice, da govorimo, da vičemo koji su naši problemi sa jedne strane, ali i koja su naša rešenja, sa druge. A dobra rešenja imamo, siguran sam, ali ne živimo u doba hrabrosti, živimo u doba gledanja citata na Instagramu. Iz korena treba da se menja situacija, u smislu interakcije i reagovanja u društvu, sada, kada uzmemo u obzir koronu i period izolacije. Naviknuti smo da budemo u telefonima, što ne mora uvek da bude nužno loše, ali tako se gubi vid, svest i koncentracija za ono što je zapravo važno.

Kako se odvijaju stvari unutar Reflektor teatra, kako dođete do određene teme?

Kao mali sam slusao EKV i govorio da po svakom njihovom albumu možeš da vidiš tačno koje godine je kakvo stanje u društvu. Tako je slično i sa Reflektor teatrom. Na primer, sa predstavom Urednik smo pričali o medijskim manipulacijama i onda se desio period korone kada su medijske manipulacije bile jedan od najvećih problema, tako da često umemo i da predvidimo šta ce se desiti. Sve nastaje kroz radioničarske procese gde autori i koautori smišljaju teme, gde se one predlažu i onda se diskutuje o njima. Dešava se da krenemo sa radionicama i da se tema kanališe na neki potpuno drugi način i odvede nas na drugo mesto. Predstavom „Ćao svima“ krenuli smo od opšteg pojma  – sloboda, pričali smo jedni drugima šta je za svakog od nas sloboda i onda smo došli do nečega što je tema digitalnog sveta, odnosno kako smo mi to zvali i „influenserizam“, gde se zapravo gleda da li smo mi slobodni ili smo robovi tog nekog online sveta i da li smo svi mi na neki način influenseri. Kroz projekat Budi muško smo krenuli sa temom rodne ravnopravnosti, gde smo shvatili da je glavni problem da muškarac ne sme da bude ono što želi, već ono što mu je nametnuto u društvu.

To je upravo pozorište kroz omladinski rad. Šest meseci se radi na nekoj temi vrlo ozbiljno, temeljno, sa stručnjacima iz odabranih oblasti. Imamo odgovornost prema temama i prema ljudima u zajednici koji podržavaju naš rad i koji na neki način igraju sa nama predstave kada su u publici. I, što je najvažnije, ljudi prepoznaju našu umetnost, kako protiču godine. To znači da smo uveli nešto novo, ali da smo ostali autentični.

Da li je to možda trebalo ljudima, da upravo u jednoj pozorišnoj predstavi neko tretira određene društvene probleme, koji su većini bliski?

Da. Upravo to, da na neki način prodrmaš publiku. Ja smatram da sve vrste pozorišta treba da postoje. Čak je i okej da neko dođe u pozorište da bude viđen. Meni je to potpuno u redu, ljudima treba razonoda. Ja biram da imam drugačiji pistup pozorištu. Takođe, imam tu mogućnost da biram šta ću da radim. Prosto, želim da se bavim pozorištem gde mogu da kažem ono što mislim i da mogu da edukujem mladog čoveka o tome što sam ja naučio ili saznao kroz svoje obrazovanje ili iskustvo.

Do nedavno si bio na poziciji direktora Reflektor teatra, kakvo je to iskustvo?

Bio sam direktor Reflektor teatra godinu i po dana. Naučio sam mnogo iz tog isksutva. Želeo sam da istupim i da imam hrabrost da preuzmem tu poziciju koja povlači sve konce. Bio sam u fazonu, ko će ako ne ja, tu sam dugo. I baš to što sam pomenuo da treba da učestvuješ u društvu, ovo je bio moj način da to uradim. Bilo mi je omogućeno da ja budem ja, da ne glumim nekoga ko je na nekoj poziciji. Mogu ja da budem potpuno ja i kao direktor Reflektor teatra.

Koje obaveze takva jedna pozicija nosi sa sobom?

To je vrlo odgovorna stvar, ali ono što je interesantno kod Reflektora je da svi sve rade, pa sam ja kačio zavese, nosio kostime, a sa druge strane, ugovarao gostovanja, komunicirao sa publikom i vodio tu krovnu organizaciju. Morao sam stalno da imam viziju kako će nam izgledati sledeći period u Reflektoru. Bez ikakvih sredstava za rad, nismo mogli da zaposlimo više ljudi na tim pozicijama, pa je jedan čovek morao da vodi sve. Dobra smo ekipa, te su mi svi izašli u susret. Da budem iskren, to nije moja strast, ali je bila moja odgovornost i moja želja, da istupim i radim nešto što nije moja zona komfora. Sada je to moralo da pređe na nekog drugog, jer mi je vreme da se bavim nečim što mi u ovom trenutku predstavlja želju i donosi mi radost. Osećam se kao da radim pravu stvar za sebe!

Pomenuo si rad bez konkretnih finansijskih sredstava. Da li to znači da je za takav način rada presudno imati entuzijazam i jako voleti to što radiš?

Apsolutno. Svi koji su u Reflektoru rade to iz čiste radosti i sreće. Svi će uvek izaći u susret, jer je Reflektor svima ljubav. To se zaista vidi i na predstavama. Imamo nekoliko načina na koje pravimo predstave, ali su nam najbolje bile kad smo seli i bili u fazonu, nemamo ništa, hajde da krenemo. Predstava Žudnja je upravo tako nastala. Odjednom smo krenuli da se sastajemo, pa smo se sve češće nalazili, a onda su to vremenom postale probe za pozorišnu predstavu, a da to nismo ni znali. Ne bi opstao Reflektor da to nije tako. Mi koji smo kritički nastrojeni prema društvu, nažalost, imamo podršku samo od retkih. Državne institucije ne prepoznaju, ne samo naš rad, nego i rad ostalih nezavisnih pozorišta, nezavisne scene. Međutim, nećemo odustati i uspećemo da dobijemo i njihovu podršku, ja sam siguran.

To je jedna od mana nezavisnog pozorišta, a šta je prednost?

To nije mana nezavisnog pozorišta, već ovog društva. Prednosti su što možemo da budemo kritički usmereni, a da nas niko ne ograničava i ne cenzuriše. Šta si ako nisi slobodan i ako ne možeš da kažeš svoju reč?

Da li se jedino u nezavisnim pozorištima zapravo otvara mogućnost da se tako otvoreno priča o nekim stvarima?

Ne mislim da je situacija sa cenzurom i usmeravanjem ka određenim temama prisutna u svim pozorištima. Danas ima puno dobrih, otvorenih, iskrenih pozorišnih predstava širom zemlje, a tako je i sa filmovima i serijama. Došla je jedna nova generacija reditelja, dramaturga, glumaca i glumica koji su fenomenalni. Oni su otvoreni i slobodni da pričaju o raznim temama, kroz svoju umetnost. Tako da nisu stvari toliko loše, ali i dalje postoji taj pritisak. Ukoliko se uspostavi kvalitetna edukacija i nagon kritičkog razmišljanja i to će se iskoreniti. 

Kako neko može da postane član Reflektor teatra, bilo da se bavi glumom profesionalno ili samo želi da se oproba u toj ili nekoj drugoj umetničkoj sferi?

Ima nekoliko kanala. Svako ko ode na Instagram ili sajt Reflektora može da nam se javi i kaže da želi da radi sa nama, priča sa nama, druži se. To je ono što je najvažnije. Često postoje konkursi za volontiranje u Reflektoru, s tim što je kod nas volontiranje malo drugačije. Svako ko je volonter Reflektor teatra sutra može da postane glumac. Svi koji nešto rade su prvo bili volonteri. Koga god zanima bilo koji segment u umetnosti, može da se bavi time što želi uz našu podršku, znanje, iskustvo. Što se tiče glumaca i glumica, isto važi. Mi smo svaki dan u Dorćol platzu, te mogu da se uključe u razgovor. Za predstave se uglavnom prave radionice, pa ko je zainteresovan za određene teme, može da dođe i sa nama ih izučava. Postoje i standardne audicije za predstave. Naravno, svako je dobrodošao, koje god starosne dobi!

A koja bi bila tvoja najdraža predstava do sada, sa kojim si se ti likom najviše povezao?

Uglavnom igramo situacije kroz koje smo i sami prošli, a ja sam nastojao da u svakoj predstavi napredujem u nekom segmentu, bilo da je to pevanje, ples, slamanje neke granice, istraživanje nekog osećanja koji je baš u dubini mene. To je meni najvažnije. Možda mi je najzanimljiviji proces bio predstava Žudnja. Naravno, prve su Muškarčine, tu sam stekao i najbolje prijatelje za ceo život. Takođe, nosim i prelepa iskustva sa filmom Pored mene i Izlaz u slučaju opasnosti, za koji sam osvojio nagradu 2015. na PAFu.

Autorka fotografije: Jelena Janković

Film Pored mene je bio jedan od filmova koji je posle dužeg vremena snimljen baš za mlade. Kako si se ti prilagodio glumi na filmu, koliko je to bilo izazovno za tebe?

Steva je zajedno sa klasom sa Akademije umetnosti pisao taj film, po uzoru na svakog od njih. Onda je gledao Muškarčine, svidelo mu se kako smo mi prišli nekim temama, a onda je nas većinu zvao da igramo u filmu. Minju je zvao da piše sa njim, te su pridodati i likovi koje smo mi igrali i, naravno, moj lik, Kosta, tako da je zapravo i Pored mene nastao kroz radioničarski proces. Bili smo izmešteni u Sremsku Kamenicu, izolovani u kući, gde smo samo pričali o temama kojima želimo da se bavimo u filmu. Sastajali smo se mnogo puta, prvo pričali o svemu, pa onda tek vežbali scene. Iz nas su izlazile gomile replika. Što se mene tiče, bilo je jako slično kao sa pozorištem, jer nikada nisam radio u pozorištu ili na filmu gde se samo pročita replika, to je moralo da se proživi. Prvenstveno su to replike koje sam ja izgovarao u životu, pa su se prebacile u film, iz nekog dramaturškog ugla. Vrlo je bitno i to što Steva nije ugrozio naša lična osećanja i iskustva o kojima smo pričali, što je vrlo bitno za jedan proces, za jednu saradnju i, na kraju, što je i najvažnije, za jedno prijateljstvo. Ne možeš sa svima da pričaš o tome što te muči. Stekli smo poverenje jedni u druge i onda je nastalo to što je nastalo.

Šta su dalji planovi Reflektor teatra, a šta lično tvoji?

Ja imam par projekata koje ću raditi sa jednom mladom dramaturškinjom Milom, gde ćemo zajedno pisati. Reflektor sprema neke sjajne stvari. Sledeće godine je decenija Muškarčina, pa kao što sam rekao, sprema se nešto novo. Takođe, predstava Mrzim pozorište, Minje Bogavac, to je njeno autorsko delo, gde priča o svom dugogodišnjem pozorišnom iskustvu. Pored toga, sprema se predstava o ekologiji, koja je i meni najvažnija da nastane, zbog svega što nam se dešava u vazduhu. U planu je predstava „Ustav i prava građana“, gde ćemo na jednostavan način pretočiti dokumente o našim građanskim pravima, u pozorišnu predstavu. Siguran sam da većina od nas nema pojma koja su nam konkretna prava. Ono što najpre treba da se desi je predstava „Robin Betmen Beograd“, Jelene Bogavac, koja  priča o generacijama devedesetih koje su bile spremne da izađu na ulice i budu kritički nastorojene i koja pravi paralelu sa današnjim generacijama koje nisu spremne to da urade. Ono što je najvažnije je da će Reflektor teatar otvoriti svoju školu glume.

Da li bi nešto dodao za kraj?

Vakcinišite se!

Fotografije: Privatna arhiva Marka Panajotovića
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Preporučeni tekstovi

Kako postati ostrvo?

Kako postati ostrvo?

Upoznajte ekofeminističku i društveno-umetničku organizaciju DTAFA i oblasti kojima se bavi

Pratite nas na:

0 Comments

Trackbacks/Pingbacks

  1. Marko Panajotović: Biram drugačiji pristup pozorištu – Reflektor teatar - […] Izvor: OBLAKODER […]

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *