Marko Poropatić: Smisao umetnosti je da uzdrma i protrese

Sa pesnikom Markom Poropatićem razgovarali smo o nagrađenom ciklusu pesama „Staklene maske“, njegovom pesničkom putu i poeziji

29. September 2020

Šta se krije iza psihoscijalnih maski, pitanje je za kojim traga pesnik Marko Poropatić u ciklusu pesama „Staklene maske“, za koji je nagrađen priznanjem „Milutin Bojić“ za 2019. godinu. Rođen je i odrastao u Beogradu, a poeziju je počeo da piše još kao dečak. Danas je diplomirani pravnik i član Udruženja književnika Srbije. Prošle godine je ušao u najuži izbor za nagradu „Slaviša Nikolin Živković“, kao i za priznanje „Osvoji štampanje knjige“ Udruženja književnika Umetnički horizont.

Takođe, Marko je autor zbirki pesama „Ispovesti“ (2011) i „Iskre i Ponori“ (2014). Pesme su mu publikovane u različitim zbornicima, književnim časopisima, na portalima. Zastupljen je i u nekoliko antologija.

Sa Markom smo razgovarali o nagrađenom i nedavno objavljenom ciklusu pesama „Staklene maske“, o tome kako je biti mladi pesnik danas, ali i šta znači izlazak iz „duhovne provincije“ .

Iako si pravnik po profesiji, pesme si počeo da pišeš još u detinjstvu. Zbog čega si odabrao poeziju kao svoj izraz?

Prvu pesmu napisao sam sa nekih dvanaest godina, to je bio rezultat potrebe da se izrazi detinja impersija. Pesnička forma mi najviše odgovara da iskažem misao.

Koji su uticaji bili ključni za izgradnju tvog pesničkog izraza?

Pa bilo ih je, naročito na početku. Sad komuniciram sa celim korpusom moderne poezije. Vraćam se, naravno, i starim tradicijama, pa moglo bi se, paradoksalno, reći da su drugi uticali na mene da tražim svoj glas. Sada sam u fazi da malo eksperimentišem u okviru nekog svog izraza. Verujem da je neophodno menjati se, ali tako da ostaneš svoj.

Dobitnik si pesničke nagrade „Milutin Bojić“ za 2019. godinu. Koliko su važni ovakvi konkursi i priznanja za mladog čoveka koji se bavi poezijom?

U prvom trenutku  je to za mene bila neka vrsta šoka, onda je nastupila euforija. Svaka nagrada i priznanje imaju značaj. Važni su zato što ti donose potvrdu kvaliteta i skreću pažnju publike na tebe i na to što radiš. Ali sa druge strane time se nameće i odgovornost. Uvek imaš potrebu da stvoriš nešto još bolje, da poslednja knjiga bude najbolja.

U kojoj meri su kod nas razvijene inicijative koje podržavaju mlade u njihovom pesničkom stvaralaštvu?

Što se Beograda tiče postoji nekoliko pesničkih organizacija, kao što su  ARGH! , Pet Minuta Pažnje, Mladi i zeleni koje organizuju večeri poezije na mesečnom nivou. To je dobra stvar jer možeš da se prijaviš, izađeš na binu, pročitaš pesmu, osetiš kako publika reaguje, oslobodiš se straha, vidiš kako drugi ljudi stvaraju. Ta interkacija je veoma važna.

A koliko je interakcija između mladih pesnika bitna? Da li uopšte postoji?

Sigurno da saradnja postoji i to je ono što pozitivno utiče na stvaralaštvo. Meni lično, dosta je značila korespodencija sa Enesom Halilovićem. Njegove sugestije  su uticale na moju poslednju stvaralačku fazu. Zadivljujuća je njegova sposobnost da sugeriše, ali tako da ne okrzne srž kreacije.

Čini se da je poezija postala popularan medij među mladim ljudima i da se dosta njih okreće različitim pesničkim tradicijama. Kakva je situacija sa čitalačkom publikom?

Mislim da su se stvari u tom smislu poboljšale, iako većinu čitalačke publike čine ljudi koji i sami pišu. U svakom slučaju, sretao sam dosta ljudi koji reaguju na ono što radimo i do kojih poezija zaista dopire.

Tvoje pesme objavljivane su u više zbornika, književnih časopisa, antologija, ali i na različitim portalima. Koliko je Internet doprineo popularizaciji poezije? Da li je uticao na neke promene kada govorimo o pesničkoj sceni?

Internet je svakako izmenio pesničku scenu. Poezija dopire do čitalaca upravo zahvaljujući Internetu. Postoji dosta elektronskih časopisa  do kojih je lako doći, dovoljno je samo pokazati interesovanje. Sve je dosta pojednostavljeno. Ljudi mahom objavljuju i po društvenim mrežama, neretko se dešava da nekako preuranjeno objave nešto, kao da nedostaje sređivanje, materijal često nije sazreo za objavu. Kada su u pitanju elektronski časopisi, postoje oni koji koji su nepotkupljivi, kriterijum je kvalitet. Ranije je postojala neka vrsta „cenzure“  da bi uopšte stupio na pesničku scenu. Danas je to dosta olakšano.  Negativna strana toga je hiperprodukcija. U svakom slučaju, mislim da pravi talenat i rad moraju izaći na površinu u bilo kom vremenu. Internet samo daje mogućnost. Reflektor interneta obasjao je i poeziju.

Gradovi, ulice, pabovi, prolaznici, sobe, običan čovek, njegova intima, razmišljanja i dileme, pristuni su u ciklusu pesama „Staklene maske“.  Čini se da tema gradova i života u njima dominiraju tvojom poezijom?

Sa kraćim eksurzijama, živim ceo život u gradu, pa je na neki način to prirodno. Međutim, nisu samo oni u pitanju. U zbirci se bavim i putovanjima, gde gradovi svakako jesu usputna stanica. Ipak, mene je više interesovalo izmeštanje s jednog mesta na drugo, šta se dešava na meditativnom nivou, koliko to može da utiče dublje na čoveka i da li i koliko dugoročno menja ono što se dešava ispod površine. U tom smislu mi je tema putovanja  zanimljiva. Pesme su nastajale u rasponu od tri do četiri godine, bilo je perioda kad sam više putovao pa je sve to nekako spontano došlo. Zapravo,  lajtmotiv  „Staklenih maski“ jeste ono što se dešava iza psihosocijalne površine.

Ipak, izgleda kao da pokušavaš da oživiš sećanje na neka iskustva i doživljaje. Zbog čega su prošlost i zadržavanje sećanja na istu važni?

Prošlost je naša, budućnost nemamo, imamo samo planove.  Mislim da život u prošlosti nije dobar, ali je prošlost kao književni motiv neminovna.

Stvaralaštvo je za mene jedan akumulacioni poces. Akumulira se iskustvo, opeservacije, ideje, pogledi, emocije… pa otuda prizvuk prošlosti. Sam proces pisanja je zanatsko-kreativni postupak.

U  pesmi „Grad“ stoji stih „Lisabon je dalek, i zato tako privlačan“. Čini se da su momenti melanholije i nostalgije prisutni u „Staklenim maskama“?

Moguće da su prisutni elementi melanholije, ali ne na svesnom nivou. U pojedinim stihovima nastojim da oživim neki doživljaj, pa to može da ima prizvuk nostalgije.

Kao što sam već rekao, nemam baš pozitivan stav o tom preteranom vraćanju u prošlost. Ruski filozof Nikolaj Berđajev je, pišući o melanholiji i nostalgiji, rekao da ta lepota koju nam daje nostalgija i vreme koje smo toliko oživljavali uspomenama i ulepšavali u sećanjima, postoje samo u našim mislima. Kada bismo se vratili u to vreme, više od pola čarolije bi nestalo. Ovo deluje oslobađajuće.

Identifikacija

Prođi kvartovima: i svojim i tuđim.

Dodirni samoću prolaznika.

Poseti drvene klupe –

Te najdublje ćutologe.

Poseti parkove

Po kojima kaplje mesečina.

Samo nekuda kreni.

I prihvati da svi lažu. Baš svi!

Kreni ka kružnim tokovima.

Zar nisu svi pomalo slični?!

I ovaj kvart ima ožiljke.

Ima male smrti i zelene aleje,

Baš kao i ti.

Kako je tekao proces stvaranja „Staklenih maski“? Koji su to bili ključni momenti da zbirka dobije svoj trenutni oblik?

Kad sam krenuo da pišem pesme uopšte nisam imao ideju da će zbirka ovako da izgleda. Postojao je drugi operativni naziv „Koračanje ispod površine“. Poenta je slična, s tim što je bilo naglašenije to kretanje i promena podneblja. Aktuelna zbirka nastala je tako što sam za konkurs napravio izbor pesama i shvatio da više odgovara naziv „Staklene maske“. Dakle, reč je o izboru iz rukopisa „Koračanje ispod površine“. U tom rukopisu su postojali ciklusi koji su se razlikovali, uglavnom se svodilo na kretanje, izlazilo se najpre iz soba, raskršća, trgova, gradova… Ideja je zapravo bila izlazak iz provincije, ali ne fizičke, već duhovne. Izlazak iz vlastite duhovne provincije, zatvorenosti, zabluda, predrasuda.

Šta to znači?

Zanimljivo je to da mnogi ljudi koji se deklarišu kao otvoreni i slobodni, tako i deluju, ali kad se nađu u prisustvu nekog ko ima „tradicionalnije“, zapravo samo različite, stavove, oseti se da ipak nisu toliko liberalni. Oni postaju zatvoreniji, distanciraniji, u izvesnom smislu i ksenofobičniji. Mislim da je to antropološka činjenica, strah od drugačijeg. Kada zagrebeš ispod površine stvari se menjaju, počinješ da se suočavaš sa svojim strahovima i otvara se mogućnost za prevazilaženje zabluda i predrasuda, a to je izlazak iz duhovne provincije.

Da li onda veruješ da poezija ima moć da preispituje i menja takve stvari, ali i vrednosti uopšte?

Više verujem da poezija individulanim kontaktom može uticati na čoveka. Da nije tako, pisanje bi se svodilo na „pisanje za fioku“. Mislim da interakcija može da pokrene neku promenu i preispitivanje u čitaocu. Smisao umetnosti , između ostalog, i jeste da udrzma i protrese. Treba da te dovede do toga da problematizuješ neki aspekt pogleda na svet. U dodiru čitaoca i poezije to može da se desi. Ne verujem da poezija može da stvori neku revoluciju, iako imamo primere pesnika koji su služili toj ideji.

Šta zapravo predstavljaju „Staklene maske“?

Akcenat je upravo na tim psihosocijalnim maskama. Staklo je providno i možeš da vidiš šta se dešava iza njega. Kad govorim o providnosti mislim na to da, ako hoćeš da se baviš grebanjem ispod površine, onda moraš da ideš dalje od stakla. U tom smislu je metaforično, postoji nešto što je iza. Ideja je bila da se vidi šta je iza pojavnog, koji impuls i koja unutrašnja dinamika se krije iza toga. Meni je to bio izazov.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *