fbpx

Materijalizam i renesansa

  • Hej, šta ima? Nismo se dugo čuli.
  • Evo, ništa posebno, zaposlio sam se i tako to.
  • O! Pa, fino. Kolika je plata?

Ovo je siže sve i jednog razgovora otkako sam počeo da veći deo svojih dana provodim, umesto na fakultetu, na radnom mestu. Ni „je li naporno?“, ni „šta radiš tamo?“, čak ni prosto „super.“ (čitaj: ne interesuje me); samo: kol'ko pare?

Okej, jasno je – svi radimo svoje poslove ne bi li na kraju meseca dobili nekoliko komada papira koje posle trampimo za još mesec dana življenja u trenutnom stanu, neskapavanje od gladi i još neke osnovne potrepštine; međutim, da li je to razlog da sve sagledavamo isključivo kroz tu prizmu materijalnog?

Materijalno je svuda oko nas, i tu ne mislim na onu definiciju iz sedmog osnovne, kojom su nam ispirali mozgove: materija je sve što nas okružuje, sve što postoji u prirodi, uključujući i nas same.

Pogledajte samo mainstream bilo kog vida pop kulture, i upravo se iste te pare javljaju kao zajednički element: filmovi koji nisu rađeni s astronomskim budžetima neće zapasti za oko širokoj publici; pesme koje u svojim refrenima ne vrte imena brendova ili sličnu materijalističku priču, takođe neće dospeti do famoznog #trending. Istina, pop kultura sama po sebi jeste definisana tako da joj pripadaju stvari prijemčive najširoj publici, te od iste ne treba očekivati bilo kakav kritički ili tought-provoking stav. U sredini si, tu si gde si i ne talasaj.

Sad, oblikuje li pop kultura stavove svojih poklonika, ili se pak, u njoj ogledaju njihova stremljenja i želje? Pitanje koje nekako podseća na ono čuveno: šta je starije, kokoška ili jaje?

Odgovor bi možda (ne i kompromisno) mogao da bude: i jedno i drugo. Zavisi, naravno, iz koje perspektive posmatramo.

Umetnici (i kvaziumetnici, takođe) stvaraju svoja dela, publika traži shodno svojim interesovanjima. Kasnije, uspostavljanjem neke baze fanove, dobar deo umetnika se ne usuđuje da nastavi da stvara, već reciklira dela koja su mu i dovela tu istu publiku do iznemoglosti, tako da se procesi stvaranja pop kulture i oblikovanja publike jing-jangovski mešaju, i za tumačenje ovog fenomena je potrebno mnogo više prostora od jedne kolumne i mnogo više filozofije nego što je autor može upotrebiti.

Vratimo se na početnu temu. Osim, očiglednog, fasciniranja isključivo materijalnim aspektima, tu leže još dve stvari:

  1. Neopisiv poriv ka zabadanju nosa u tuđ novčanik/tanjir/krevet, generalno život.
  2. Takmičenje sa sagovornikom u smislu „ja imam više/veće/bolje, a ti baš i ne“, ne daj Bože obrnuto.

A u korenu obe stvari moguće leži samo jedna – nezadovoljstvo samim sobom i potreba da se sujeta nahrani time što ćete ispasti sebi veći u očima ako ste „bolji“ od sagovornika u bilo čemu što, kad se sve sabere na kraju dana, i svako pogleda samo sebe, nije uopšte ni bitno.

Autor: Ivan Dželajlija

Ostavi komentar