fbpx

Melis Fridental: Pčele

Na samom početku romana „Pčele“ estonskog dobitnika Nagrade Evropske unije za književnost i istoričara Melisa Fridentala, glavni junak Laurencijus Hilas razmišlja o sopstvenom životu: „Najzad, ljudski život je krhka stvar. On postoji unutar granica tela poput nekog uda, poput ptica visoko na nebu, poput zvezda okačenih u nebeskoj, nadzemaljskoj sferi.“ U ovoj knjizi toliko je ljubavi i čuda da je lako prevideti da će onima zainteresovanim za kulturnu i intelektualnu istoriju predstavljati pravu poslasticu. „Pčele“ prate Laurencijusa, studenta koji pred kraj sedamnaestog veka putuje u estonski grad Dorpat (današnji Tartu) kako bi nastavio svoje studije. Dorpat je grad u kojem uzvišeni duhovni ciljevi postoje paralelno sa teškom fizičkom stvarnošću. To je „utočište muza“, grad po meri pesnika i učenjaka i dom najnovije muzičke forme, opere, sve uprkos nesigurnim materijalnim okolnostima: Laurencijusovi novi mentori raspravljaju o najnovijim Dekartovim teorijama dok grad i okolina žive pogođeni glađu i nemaštinom. Vera u čarobnjaštvo je i dalje dobrodržeća. Dorpat i Laurencijus su, u stvari, ujedinjeni u nevolji. Laurencijus, naime, teži životu utemeljenom na razumu, a ipak pati od melanholije, varijante depresije izazvane viškom crne žuči.

Ovi različiti detalji mogli bi se, u rukama manje vešteg pisca, smestiti u žanr istorijskog putopisa, koji nastoji da prikaže prošlost i privatni život kakav je u to vreme određivao čovekov unutrašnji život, moral, odnos prema svetu. Ova strategija bila bi jednodimenzionalna, jer bi sve što bi bilo ispripovedano izražavalo meru u kojoj je prošlost strana za nas koji živimo u sadašnjosti. „Pčele“ je, naprotiv, roman koji čini da misli pojedinca koji živi u sedamnaestom veku postanu ne samo razumljive, već poznate i bliske.

Laurencijus po dolasku u Dorpat ima jasan cilj. Kao i njegovi učitelji i učenici, on želi da reši pitanje odnosa tela i duše: da li je duša smeštena u određeni deo tela ili ona jednostavno zauzima manje ili više čitavo telo. Ali za razliku od svojih, Laurencijus zagovara aristotelijansko stanovište, nepopularno nakon što je Dekart izneo tezu o pinealnoj žlezdi kao fizičkoj lokaciji duše. Laurecijus veruje da duša nije fizički usidrena, već da nakratko obitava u telu, poput daha koji nam trenutno ispunjava pluća. Ali Laurencijus nije sasvim siguran u svoje verovanje. Otputovao je u Dorpat iz Holandije u društvu svog voljenog papagaja Klodije, blistave ptice koja odudara od ovog novog, hladnog i vlažnog sveta i ubrzo po prispeću u Dorpat ugine. Pa ipak, Klodija se vraća u divnom obličju istoimene mlade devojke, koja hrani Laurencijusa hlebom i saćem, varijantom zlata za koju su alhemičari i lekari verovali da može izlečiti melanholiju i druge neuravnotežene humore.

Da li je Klodija stvarna ili je fantazija, živa ili utvara, nije razrešeno, jer ni sam Laurencijus ne može znati prirodu stvarnosti. Njegova svest neprimetno klizi između budnosti i spavanja, prošlosti i sadašnjosti. Na kraju krajeva, sedamnaesti vek obično smatramo početkom „modernosti“, i dok udžbenici mogu dati primere prelaza u modernost, Laurencijus nam pokazuje kako je bilo misliti o često isključivim idejama.

Melis Fridental

U svojoj potrazi za izvesnošću, Laurencijus šeta ulicama, susreće eminentne profesore i gostioničare-lihvare i prisustvuje jednoj od prvih operskih predstava u Dorpatu, prisustvuje javnoj obdukciji. Kada ga napadne izgladneli seljak, napušta koliku-toliku sigurnost gradskih zidina kako bi potražio koru vrbe, od koje spravlja tinkturu kojom leči svoju melanholiju. Jedina ponavljajuća istina u njegovom grozničavom stanju je prisustvo senovitog Kralja Vrba, spektralnog obličja koje pohodi i Laurencijusa i one oko njega. Snoliki prizori nastavljaju se duž cele knjige, i iako bi mogli biti centrirani u vrhunac ili rasplet, Fridental odustaje od jednostavnog rešenja, jer Laurencijusova svest ne može da se utvrdi u nekim konačnim zaključcima, već odražava tektonske sukobe između dijametralno suprotnih načina mišljenja.

Fridental čini da se uživimo u prilike nekoga ko pati od melanholije, a prvo što naučimo iz ovog iskustva je da melanholija nije samo staromodni izraz za depresiju. Njeni simptomi imali su raspon od emocionalnog do fizičkog, a verovalo su da uzroci potiču iz fizioloških ili duhovnih deficita. S obzirom na to da je danas ideja da je depresija posledica hemijskog disbalansa u mozgu prihvaćena, zanimljivo je pratiti poteškoće u dijagnostifikovanju problema koje pripadaju drugom dobu. Sedamnaesti i dvadeset prvi vek dele više od nekoliko zajedničkih crta. Iako imamo tendenciju da o evropskoj renesansi koja je započela u četrnaestom veku govorimo kao o zori humanizma i naučne misli, blagodeti sekularizma sporo su se širile izvan krugova privilegovanih. Sedamnaest vek, sa svojim verskim ratovima i jakim intelektualizmom, svojim fundamentalistima i svojim slobodoumnim misliocima, bio je period kada je renesansa zaista počela da tone, gubeći bitku sa dubokim dogmatizmom i sujeverjem. Da bismo shvatili koliko su Laurencijus i njegova epoha bliski savremenom dobu, treba samo da znamo da je Laurencijusova cenjena kora vrbe, koju su neki seljani smatrali sredstvom za veštičarenje, bila preteča aspirina. Sa stanovišta utemeljenog na iskustvima vlastitog doba i njegovim raspravama o nauci, ulozi i zaslugama religije i crkve, možemo samo da cenimo način na koji „Pčele“ čine da uvidimo koliko se malo promenilo tokom protekla četiri veka.

Autorka teksta: Marija Todorović

 

 

Ostavi komentar