fbpx

,,Mene već odavno plaši prazan papir” Vanja Pavlović

Crveni bicikl je voleo da te vozi po kišnim danima 
I rubovima kristalne  kugle u kojoj se uvek razbuktavaju sakure 
Vrelih obraza u zadimljenim jutrima, jutrima sa trepavicama punih magle
 I inja.
Želim da te napišem, ali papir ostaje plamteće beo, kao nebesa nad Fudžijem
Zgužvaću ga, pocepaću ga, zdrobiću ga kao uvredu

Posekla sam kažiprst i kap krvi pada
Na plamteće bela nebesa nad Fudžijem,
Crvena kap, crvena kao bicikl koji te voli da te vozi

Kaito, sakrij se pod svoj kišobran boje marcipana
Zakloni svoje lopatice azurnoplavim kaputom
Pitala sam te: šta znači 'ikigai', tetoviran na ramenu
Odgovorio si da je neprevodivo, da sam to ponekad ja
Želim da te napišem, ali papir ostaje plamteće beo, kao nebesa nad Fudžijem
Zgužvaću ga, pocepaću ga, zdrobiću ga kao uvredu

Kaito, tvoj obraz je neosušeni akvarel, 
Usta su ti puna kiše i ogrozda, 
Šakama vajaš svoja izobilja, ne umeš da uživaš u piću
Među stotinama kišobrana i cipela, čizama, potpetica
Poznajem te, mirišem te, prati me ukus ogrozda i
Želim da te napišem, ali papir ostaje plamteće beo, kao nebesa nad Fudžijem
Zgužvaću ga, pocepaću ga, zdrobiću ga kao uvredu

Sklupčaću se  pod tvoju plućnu maramicu
Dok me inspiracija ne pronađe

Vanja Pavlović

Natalija Aleksić

Leave a reply