Mer iz Istauna: Detektivka od majke i oca

Šta nam donosi nova HBO serija Mer iz Istauna sa Kejt Vinslet u glavnoj ulozi?

31. May 2021

Kad god izađe neka nova detektivska serija pomislim: Do kad više bre! tako da mi se ista stvar desila i sa Mer iz Istauna (Mare of Easttown). Nisam imala skoro nikakva očekivanja. Na prvi pogled mi je bilo žao što domaći prevod naslova nije Mer OD Istauna jer bi zvučalo kao da je reč o nekoj junakinji iz epske narodne poezije, a odmah me je obradovalo to što je u pitanju mini-serija i što neće biti nastavka. Ima samo sedam epizoda od kojih svaka traje oko sat vremena, a poslednja je emitovana sinoć na kanalu/platformi Ejč-Bi-Ou tj. danas, u zavisnosti od toga u kojoj vremenskoj zoni se nalazite.

Mer iz Istauna govori o detektivki Mer Šijan koja pokušava da reši slučaj nestanka jedne devojke i ubistvo druge u malom mestu u Pensilvaniji, nekoliko sati udaljenom od Njujorka. Kejt Vinslet je u glavnoj ulozi i ubedljivo je najbolja u prilično dobroj glumačkoj postavi. Kao što je tipično za detektivske serije, privatni život glavne junakinje prepliće se sa poslovnim, tako da postepeno saznajemo sve više o Merinoj porodici i njihovoj burnoj prošlosti. Čak bih rekla da je ova serija prevashodno porodična drama, pa tek onda detektivska. Ono što me je zateklo u prvih desetak minuta prve epizode jeste otkriće da Mer ima unuka, nekako nisam mogla da prihvatim da Kejt Vinslet sa 45 godina glumi babu. Ali brzo sam prešla preko toga.

Zaplet Mer iz Istauna podseća na zaplet engleske serije Dolina sreće (Happy Valley). Radnja obe detektivske serije smeštena je u malo mesto, glavne junakinje imaju po jednog unuka i dvoje dece od kojih je jedno preminulo, obe rešavaju slučajeve nestanka/ubistva devojaka. Iako je Sara Lankašir u Dolini sreće fantastična u tumačenju malo starije detektivke, Kejt Vinslet nije ništa manje izuzetna kao Mer. Ono što je značajno bolje kada uporedim ove dve serije jeste način na koji se priča raspliće: Dolina sreće nekako mnogo više puca na efekat šoka, dok je Mer iz Istauna suptilnija u tome. To ne znači da nema preokreta i crvenih haringi, ima ih i te kako, ali servirani su nam na način koji ne ostavlja bljutav ukus u ustima. U svakom slučaju, scenarista Bred Ingelsbi nepompezno, ali dovoljno zanimljivo, prikazuje samu misteriju slučajeva na kojima Mer radi i ne prelazi granicu zdravog razuma, a posebno bih pohvalila niz napetih scena u poslednje tri epizode.

Mer Šijan (Kejt Vinslet) i njen mlađi prpošni kolega Kolin Zejbel (Evan Piters) na zadatku

Mer je, dakle, sredovečna detektivka u malom mestu Istaunu. Bila je košarkaška zvezda u srednjoj školi, a sada juri sitne kriminalce po rodnom gradu, koje često i lično poznaje. Ova realističnost, odnosno neka suvoparnost mediokritetne svakodnevice jedna je od prvih stvari koje su mi zapale za oko. Mer nije prikazana kao svemoćna, prepametna, nepogrešiva detektivka koja može da se suprotstavi bilo kome i da reši bilo koji problem za pet minuta. U prvoj epizodi je vidimo kako juri osumnjičenog, nezgodno preskače ogradu i povređuje članak, pa usled te povrede hramlje do kraja epizode. Imamo policajku koja ne može ni da pojuri kriminalca kako treba, uprkos tome što je i on povređen i ne trči brzo. Takođe, ni njena mentalna kondicija nije u dobrom stanju zbog teške porodične situacije tj. nedavne smrti sina. Iako depresivan detektiv nije neuobičajen tip junaka, čak možemo reći i da je tipičan za ovakve TV serije, Mer ne može da se prepusti autodestrukciji za razliku od svojih (pretežno muških i samih) kolega iz drugih serija. Ona mora da gura napred nezavisno od toga da li želi to ili ne, pošto oseća dužnost da to uradi zbog svoje ćerke, unuka, majke, pa i bivšeg muža.

Postavlja se pitanje koliko je važno to što je glavni junak ove serije žensko i da li bi išta bilo drugačije da je Mer recimo bila Mark. Kada je u pitanju dužnost prema porodici, mislim da se tu stvari ne bi mnogo razlikovale, ali odnos prema smrti sina bi možda bio drugačiji. Kod Mer je zanimljivo to kako ona (ne) reaguje na smrt svog sina, i to je najdelikatnija karakteristika njene ličnosti. Prilično je subverzivno prikazati neuobičajenu reakciju majke na smrt deteta, iako nisam sigurna da uobičajena reakcija u takvoj situaciji postoji. Pretpostavljam da bi tipična reakcija u takvom slučaju bila pokazivanje ikakvih emocija, koje kod Mer u velikoj meri izostaje. Potiskivanje gubitka utiče na sve sfere njenog života. Nedavno sam gledala VandaViziju (WandaVision), Marvelovu tj. Diznijevu seriju o superjunačkom paru Vandi i Viziji, i mislim da obe serije govore o sličnoj (pod)temi, samo na načine koji su u skladu sa žanrom kojem pripadaju. Obe žene pokušavaju da se izbore sa gubitkom tako što potiskuju da se uopšte desio: Vanda koristi svoje supermoći da živi u sitkomskom mehuru gde nema nesreće i sve je onako kako bi ona želela da bude, a Mer u nedostatku ovako volšebnog odbrambenog mehanizma jednostavno odbija da pominje svog sina i okolnosti njegove smrti. Obe ne žele da prihvate realnost i bivaju suočene sa njom zahvaljujući eksternim činiocima: Vandu na prihvatanje tera sukob sa antagonistom, a Mer dobija naređenje da ide na terapiju ukoliko želi da zadrži posao.

Mer preterano (neza)sita svega

Isti ovaj sled događaja mogao je da zadesi i muškog junaka i možda neki gledaoci ništa neće dobiti time što se na mestu glavnog lika u Mer iz Istauna nalazi žena, ali ja sam dobila svašta. Prvo, Kejt Vinslet koja glumi osobu preterano situ svega: muka joj je i od kolega, i od komšija, i od sitnih kriminalaca, i od majke, i od rođaka sveštenika, i od nove kornjače njenog unuka, i od udvarača koji se nedavno doselio u Istaun, i od bivšeg muža i njegove verenice, ma, muka joj je i od sebe. U prvih nekoliko epizoda u skoro svakoj sceni ili žvaće sve moguće varijante brze hrane ili cevči pivo. Omiljeni momenti su mi Merina prepucavanja sa majkom Helen, koju glumi Džin Smart. Ona je jedan od najboljih sastojaka svake serije u kojoj se pojavila u poslednje vreme (Fargo, Legion/Legija, Watchmen/Nadzirači). Džin i Kejt veoma uverljivo predstavljaju odnos majke i ćerke, a to se delom postiže i time što nisu spektakularno obučene niti našminkane. Kada ih gledamo kako se prepiru kod kuće, zaista izgledaju kao majka i ćerka koje se prepiru kod kuće. Nema glamuroznih kostima, Mer samo menja flanelske košulje. Ova odluka producenata poklapa se i sa Kejtinim ličnim stavom o teroru nedostižne lepote. Ono što mi je isto posebno dobro jeste način na koji je prikazana atmosfera malog mesta. Svi se međusobno znaju, ali zaista (npr. kad Mer izađe u bar poznaje skoro svakog tamo, što je situacija u kojoj će se prepoznati bilo ko ko živi u malom gradu, pa i ja kao stanovnica Pančeva), policija ima ograničene resurse, mladi žele da odu iz Istauna što pre, a stariji žale što ga nisu napustili. (Ova prisnost sugrađana malog mesta, po mojoj subjektivnoj proceni, dosta je uverljivije predstavljena ovde nego npr. u engleskoj seriji Brodčerč/Broadchurch, čija se radnja takođe odvija u malom mestu, u kom zločin istražuje par detektiva koje tumače Olivija Kolman i Dejvid Tenant.) Amerikanci, takođe, hvale verodostojnost akcenata glumaca, što moje uho uopšte nije registrovalo dok nisam počela baš da obraćam pažnju na to. Specifičnost pensilvanijskog izgovora najbolje se čuje u rečima sa glasom O, posebno u „daughter“, „water“ i „murder“. Ovaj lokalni aspekt serije podigao je toliko prašine u Americi da je ekipa Subotom uveče uživo (Saturday Night Live) snimila skeč sa Ilanom Maskom koji parodira Mer iz Istauna. Kad smo kod parodije, u ovoj seriji ne nedostaje humorističnih scena, što ne treba zanemariti, jer u nekim drugim serijama slične tematike uopšte nema vedrine. Pomenuću samo neke detektivske serije sa glavnim ženskim likovima: Pad (The Fall) ima dosta hladan pristup, Povrh jezera (Top of the Lake) ni u jednom trenutku ne dozvoljava gledaocu da predahne od sumora, Unbelievable ima lakših momenata, ali ne komičnih, dok Dolina sreće više igra na kartu ironije.

Niko ne ume da te pohvali tako kao majka (Džin Smart kao Merina majka Helen)

Na jednoj svadbi pre ko zna koliko godina čula sam neku narodnu pesmu čiji je jedan stih glasio otprilike ovako: „ja sam žena od majke i oca“. (Sada nigde ne mogu da nađem tu pesmu, pa bih zamolila ikoga ko zna o čemu pričam da mi otkrije naziv i/ili autorku pesme!) Taj stih – koji, nadam se, nisam izmislila – tada mi je bio jako smešan, ali smisao pesme je u suštini bio da je lirski subjekat samo obična žena, tj. rodili su je majka i otac kao i svakog drugog. E, baš to je Mer Šijan. Nema veze što je bila uspešna u košarci, što ume da zapazi rikošet metka na mestu zločina koji niko drugi nije uspeo da zapazi, što ume da se spase u životno pretećim susretima sa osumnjičenima – ona je istovremeno i ljuta, svađa se sa majkom i sa ćerkom, posvađa se i sa sinom neposredno pre nego što on umre, podmeće drogu sinovljevoj devojci, dozvoljava da predrasude utiču na njen rad (pretpostavlja da je nestala devojka mrtva samo zato što je narkomanka), ne uspeva da spasi baš svakoga kome preti opasnost, pravi greške kao bilo ko drugi, čak u jednom trenutku otvoreno kaže da se oseća kao neko ko pati od sindroma uljeza, i beži od onoga sa čim ne sme da se suoči (uzgred,  „mare“ na engleskom znači „kobila“, i u nekom smislu sve zaista ide preko Merine grbače). Kejt Vinslet je suptilno, svedeno i odlično odigrala ulogu detektivke koja je na kraju radnog dana jednostavno običan čovek, koji, doduše, uvek uradi pravu stvar. Po mom mišljenju, bez Kejt serija ne bi bila ni upola toliko dobra i očekujem da osvoji sve glumačke nagrade. Ako je ikada put nanese u Pančevo, ima burek na moj račun!

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Јоhn Wick – put u podsvest

Јоhn Wick – put u podsvest

Šta je to što je omugućilo John Wick-u da se u eri filmova stripskih heroja probije sa konceptom za koji smo, možda, već mislili da je prevaziđen?