fbpx

Mesec dana u Santijagu

Prethodnu razglednicu možete pročitati ovde.

Posle samo 30 sati vožnje i jednog presedanja sačekao me je osmeh prijatelja koga realno prvi put vidim, uz poznat pozdrav - gde si brate. Bio je to brat mog cimera koga ranije nisam upoznao, ali sam već mogao da vidim da će sa njim biti smeha. Bila su tu i dva buckasta čielanska brata. Svi smo bili srećni, ja jer sam stigao u neku vrstu doma, ortak jer je dobio kompanjerosa Srbina za promenu i Čileanci jer imaju priliku da potvrde još jednom da Srbi nisu normalni. Stigli smo u kuću koja je u stvari bila veliko dvorište sa dve kuće, bazenom između njih i laboratorijicom iza. Bilo je tamo ukupno 16 stanovnika što je značilo samo jedno – nisam se pomerio iz kuće narednih nedeju dana, a posle još 15 dana nisam bio preterano bolji sa pomeranjem. Napokon odmor od konstantne avanture i snalaženja. Odmor od odmora. Teško se živi. Kako bi moj drug rekao, borba je, Srbi smo.

Kao što možete pretpostaviti, ovo će biti jedna užasno dosadna razglednica koja ne opisuje jednu nedelju već ceo mesec, i uopšte mi nije žao zbog toga. Čak smo i novu godinu proveli u dvorištu. A i zašto bih se pomerao kad su Čileanci, a posle sam shvatio i Argentinci, spremni da raspale roštilj u 3 ujutru jer bi ćapnuli nešto. Veliki komadi mesa bi ukrasili bi roštilj, a zatim bi se probudio i moj stomak bez obzira na to koliko je sati. Kuća je bila u periferiji grada reda veličine Nice, Batajnice – 30 minuta auto-putem i onda vozom do centra grada. Santijago je bio šok jer posle sve kulture koja je izvirala iz svake cigle Perua i delova Bolivije, Santijago krase statue evropskih motiva i Grčka mitologija. Grad u potpunosti zategnut, sa dečijim interaktivnim muzejima gde mi nije bilo glupo da provedem i po nekoliko sati kako bih sve pipnuo i video stvarno kako radi neka poluga ili prosto da pipnem platno slike jer je napokon dozvoljeno, čak poželjno. Prvi muzej u koji sam ušao je bio prirodni muzej gde se možete edukovati o tome kako funkcioniše napon struje,  gde se nalaze planetarijum sa planetama koje se orkeću, paneli sa prikazom kako eruptiraju vulkani i to sve kreće da radi na dugme, koje ti pritisneš. Svojim prstom. Drugi muzej u koji sam ušao je bio replika neke zgrade u Francuskoj, nisam bio tamo i nemam neku preteranu želju pa ni ne mogu da znam koje. Unutra su bile postavljene replike poznatih slikarskih dela i svako delo si mogao da pipneš i malo čačneš kako bi shvatio da umetnost nije tako daleko koliko nas oni non stop ubeđuju, a za kraj posete mogao si i ti nešto da nacrtaš da bi ti pokazali da umetnik leži i u tebi.

Ulice su poprilično prazne jer kao i sve ostalo i metro savršeno funkcioniše. Sve u svemu, lep grad, mnogo skup, ali to se ispostavilo da nije samo grad već cela država. To je bio šamar realnosti koje savršeno oslikava svetski poredak gde je moguće pored zemlje gde nema šta da se jede da postoji zemlja koja se razbacuje čime stigne i sa vremena na vreme pređe u siromašniju zemlju da se jede u najskupljim restoranima jer je i dalje jeftinije nego kod kuće.

Jedan vikend samo se pomerili malo, reda radi do čuvenog Valparaisa gde je plaža toliko duga da izgubiš motivaciju da je prehodaš. Takođe i zalazak sunca toliko dugo traje da je izbačen onaj momenat panike i sete veoma brze promene boja i zamenjen suptilnom promenom neba iz pave preko zlatne u crnu. Spektakl koji traje nekoliko sati sasvim sigurno ne bi zadovoljio potrebe Malog Princa. Lučki grad koji je oštro podeljen na umetničko-turistički uz siromašne stanovnike i turističko-konzumerski uz veoma bogate kuće i stanovnike.  Bio je vrhunac sezone, a Valpariso i grad koji se spojio sa njim Vinja Del Mar (kao Beograd i Zemun, samo što su ovi zadržali autnomnost) su bili mesto gde treba da se ode. Navodno grad poraste sa manje od pola miliona stanovnika na preko milion i po u periodu od decembra do kraja februara. Malo mi je sumnjiva brojka, ali ko sam ja da sudim, stvarno je bilo krcato turistima iz cele Južne Amerike, a žurke su me podsetile na Havanu. Imam 26 i osećao sam se kao kao da sam u zlatnom periodu kraja srednje išao sa ortacima u Grčku da pravimo najjače fešte. Valparaiso je Južno Američka Grčka za te godine, mada sam video i dosta mlađih koji se nisu provodili ništa lošije od mene.

Ovu razglednicu pišem dosta umoran, oko 2 meseca ranije nakon avanture i planinarenja po prirodi koja sledi od naredne razglednice. Sećanja na Santijago su mi sećanja na odmor i porodicu sa kojom sam proveo vreme. Nismo radili ništa posebno, ali smo to i odabrali. Bilo nam je lepo da sedimo i jedimo, kupamo se i dobacujemo. Doduše, još u Santiagu sam otkrio da mi Čile nije ni blizu top liste zemalja u kojima bih želeo da provedem ozbiljniji deo mog života. Klasna podela je nezamisliva, nisam nikad mogao da pretpostavim da se ljudi toliko ne mešaju sa drugim klasama, univerziteti su preskupi i mladima služe pretežno kako bi se lakše dogovorili ko može da ima jak posao, a ko ne može, tačnije već bogati koji će ostati takvi i siromašni kojima će možda biti još gore. Mada sa druge strane, Čile je jedna od ozbiljnijih zemalja koja ulaže u turizam i razvoj površina u netaknutoj prirodi koje mogu da se posete a da se ne ugrozi flora i fauna. Zemlja koja će biti sve više i više na avanturističkim radarima, a od naredne nedelje znaćete i zašto.

Autor teksta: Miloš Milosavljević

Ostavi komentar