Meti Kamberi – o Gradu bola

O „Gradu bola“ - biografiji niškog dečaka, odrastanju na ulici i iskustvima koje je proživeo, razgovaramo sa autorom Kamberi Metijem
Autor/ka Snežana Pajkić

13. October 2020

Ubrzo su svi otišli. A ja, ja sam opet ostao sam na ulici, bosonog. Prijala mi je vlažnost betona jer sam ceo dan proveo šetajući ulicom bos, dok je sunce pržilo moje lice, a užareni asfalt i kaldrma pekli moje tabane. Celog dana sam hodao vrelim ulicama u kojima su se nalazili mali kiosci i poneka pekara na uglu, gde sam se često vraćao da uzmem peciva. Jedna dobra pekarka davala mi je svakog dana pogačice, đevreke, kiflice, sve ono što je ostalo neprodato istog dana.

Sećam se, bilo je tu i nekoliko velikih izloga sa slikama, a unutra su šetali ljudi moderno obučeni. Imao sam utisak da skakućem i trčkaram po žaru jer se beton usijavao od toplote. Mnogo kasnije, drugovi iz doma su me zezali kako imam velike noge jer sam kao mali uvek šetao bos. Kaldrma na kojoj sam stajao presijavala se jer su ulična svetla i kiša koja je donedavno padala odigrali svoju ulogu. Tako je ulica u gradu Emilmetu, u kom sam inače i živeo, došla do izražaja i bila još lepša.

Voleo sam taj grad, ulice i sokake, voleli su i oni mene. Voleo sam ljude u tom gradu, ljude koji baš i nisu bili naklonjeni Ciganima. Ah, ti prokleti ljudi, voleo sam ih, uprkos oštrom jeziku kojim su sekli moj stomak i svaki organ moga tela, no duši mi nisu mogli ništa – ostala je netaknuta i čista.

Ovako govori Amiraga, glavni lik iz knjige „Grad bola“ autora Metija Kamberija. Ili, pak, iz života?

Knjigu „Grad bolaMeti je napisao kao devetnaestogodišnjak i u njoj prikazuje stvarne likove sa izmišljenim imenima. Detinjstvo je proveo na niškim ulicama, uglavnom proseći, sa 12 godina je odveden u hraniteljsku porodicu, a potom i u vaspitni dom. Svoje dožvljaje odlučio je da prenese na papir i tako je nastala pomenuta knjiga, iako sam pisac do svoje dvanaeste godine nije umeo da piše.

Meti je kroz odrastanje promenio pet osnovnih škola, ponavljao šesti razred, a srednju školu je završio odličnim uspehom. Kao razlog česte promene škola koje je pohađao, Meti navodi diskriminaciju na osnovu nacionalne pripadanosti koju je doživljavao: „Bio sam odbačen od ostale dece zato što sam Rom. U tom periodu sam dosta lutao i tražio sebe. Mislim da se još uvek nisam pronašao.“

Tokom svog odrastanja, on je, osim škola, promenio i tri hraniteljske porodice sa kojima takođe nije imao lepo iskustvo. „Ne želim mnogo o tome da govorim, ali smatram da su i ti ljudi izgubljeni. Nije mi se dopadalo što neko drugi upravlja mojim životom. To su loša iskustva kroz koja ne bih voleo da bilo koje dete prođe. Zbog svega što sam doživeo, smatram da ću biti najbolji roditelj i suprug na svetu. Ono što najviše želim jeste porodica i skroman, normalan život. To je nešto što ja nikad nisam imao.

Ovaj temperamentni mladić čiji stil pisanja upoređuju sa Remarkom dodaje da je u samom procesu nastajanja knjige mogao da razmišlja samo o pisanju, iako se tada osećao jako usamljeno. On ističe i da je za pisanje potrebno da čovek bude emotivan.

Dok je knjiga nastajala, Meti nije imao gde da živi i u pisanju je nalazio spas: „Na pisanje nisam gledao kao na hobi, već kao na posao. Preko dana sam radio na građevini, a noću pisao. Bilo je naporno i toga se sećam kao perioda sazrevanja.

Za svoj uspeh često zahvaljuje vaspitačici Emiliji koja je na njega imala veliki uticaj, ali svestan je i da je njegova ličnost ta zbog koje je isti uspeh i ostvario jer, da nije tako, „odabrao bi neki drugi put, bez želje za promenom.“

Iako je imao u planu da upiše fakultet, nakon što je ove godine vanredno završio i srednju školu, zbog kašnjenja diplome je to odložio za sledeću godinu, što mu ne predstavlja problem – naprotiv. Smatra da je dosta energije do sada uložio da promeni mnoge stvari u životu i oseća se umornim. „Život se ne svodi samo na školovanje. Postoji još dosta faktora koji utiču na nas. Imao sam ideju da postanem socijalni radnik, ali, kada bolje razmislim, ne moram da postanem to da bih pomagao deci. Možda baš kao pisac uspem da više utičem na njih. Imam želju da kroz svoju priču druge motivišem.

Meti primećuje i promenu u ophođenju drugih ljudi prema njemu od kada je izdao knjigu: „Ranije se dešavalo da, na primer, dok čekam autobus na stanici, žena pomeri dete od mene. Sada je skroz drugačije i zbog toga želim da se trudim da promenim sliku o Romima i njihovoj kulturi, s obzirom na to da ih predstavljam, na neki način. Mislim da sam dosta doprineo, ne samo Romima, već i celoj Srbiji. Potrudio sam se da nešto promenim i trudim se i dalje, koliko mogu, kao pojedinac.

Knjiga počinje prikazom dečaka koji prosi i zbog toga biva isteran iz lokalne kafane. „Dobio sam dosta poruka da se ljudi sada drugačije ponašaju kada vide na ulici dečaka koji prosi, a jako je teško promeniti unutrašnjne aspekte čovekovog uma. Ja sam to uspeo, iako mi je žao, jer i dalje ima mnogo dece na ulici koja prose, a mnogi od njih to ne čine ličnim izborom, već su naterani.

Knjiga se prodaje putem sajta metikamberi.com i nije dostupna u knjižarama. „Do sada je prodato skoro 3000 primeraka, a nedavno je štampano i treće izdanje. Sada više ne osećam uzbuđenje zbog toga. Knjiga mi jeste donela mnoga poznanstva i neku vrstu slave, ali mi je mnogo toga i oduzela. Nije lako izaći sa takvom životnom pričom, treba hrabrosti za to. Zadovoljan sam, ali nisam srećan“, zaključuje Meti , uz poruku da ne tuguju oni koji nemaju, niti su srećni oni koji imaju. Njegov cilj jeste sreća i radi na tome da je ostvari.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *