fbpx

Mia Knežević: Pozorište je tu da budi uspavani duh, da poziva na promenu

Razgovarali smo sa autorkom upečatljivnog stila, mladom, talentovanom i savremenom pozorišnom rediteljkom – Miom Knežević.

6. May 2020

Teško je odrediti koja je glavna svrha pozorišta i filma u današnje vreme –  da li oni isključivo služe da nas zabave ili je pak njihova stvarna uloga da nas podstaknu na razmišljanje? Danas kada u ponudi imamo zaista raznovrstan kulturni sadržaj na polju filma i pozorišta, mnoga domaća i strana ostvarenja, potrebno je izdvojiti nešto kvalitetno i originalno.

Mi smo ovog puta razgovarali sa autorkom upečatljivnog stila, mladom, talentovanom i savremenom pozorišnom rediteljkom – Miom Knežević. Ime koje potpisuje predstave Nebeski odred, Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda, Ona, Požar. Laundž / Kontrast ili Tamo gde smo ostali, Osećaj brade, Play Andrić ili ljudi o kojima se ne može mnogo kazati, Put oko sveta za 60 sekundi, Dva viteza iz Verone i druge, a pored pozorišnih komada i filmove Dan za Vanju i Putovanje.

Osnovne i master studije multimedijalne režije je završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Nikite Milivojevića. Učestvovala je i osvajala nagrade na mnogim festivalima, i filmskom i pozorišnom režijom. U Srpskom narodnom pozorištu je radila tri predstave, a pored svog rodnog grada, posao ju je odveo i u Beograd, Kraljevo, Šabac, Zrenjanin i Suboticu.

U dosadašnjem radu se hrabro i profesionalno bavila veoma ozbiljnim temama, nekada se izborom komada vraćajući u prošlost, a nekada baveći se sadašnjicom. Bez izuzetaka je uspevala da svojom percepcijom i vizijom predoči vanvremenske priče, koje u sebi skrivaju uvek aktuelna pitanja, suočavajući se sa pravom ljudskom prirodom, našim strahovima, željama i odlukama.

Iza Mie se nalazi već dosta uspešnih projekata i svaki od njih je jednostavno nešto što se ne propušta. Uznemiriće vas, uzdrmati, zadiviti i definitivno će vas podstaći na razmišljanje.

U svom radu se uglavnom baviš socijalnim temama, ljudskim emocijama, navikama, osobinama pojedinca i društva. Gde najčešće pronalaziš inspiraciju?

Nemam naviku da tražim inspiraciju, već odgovore na određene društvene odnose, pa to onda transponujem u priču tj. predstavu. Pozorište je medij koji reflektuje složene socijalne, psihološke, političke i humanističke odnose.

Šta te prvo privuče kod teksta da poželiš da ga dalje obradiš?

Istinitost, značaj teme i potencijal komunikacije sa današnjom publikom.

Koja je po tebi glavna uloga reditelja u pozorištu?

U odnosu na ostale stvaraoce, autore, izvođače i tehničare uloga reditelja je da bude nešto kao trener reprezentacije. U javnom kontekstu uloga reditelja je da razume mehanizme društvene i pojedinačne stvarnosti i da kroz dramski medij otvara važne teme i važna pitanja. U idealnom slučaju reditelj utiče na javno mnjenje o određenoj aktuelnoj temi.

Na studijama si bila u klasi profesora Nikite Milivojevića i astistenta Borisa Liješevića. Koliko ti je učenje i rad sa takvim umetnicima pomogao?

Izgradilo je moj prvi istinski odnos prema radu i umetnosti. Ljudi pored kojih sam odrastala i koji su mi na izvestan način formatirali odnos prema poslu, prema zanatu. To su dva izrazito senzibilna i darovita čoveka.

Od predstava Nebeski odred i Ona, tvog diplomskog i master rada, sa kojima si počela karijeru je prošlo 8 i 6 godina. Kako sada gledaš na ta iskustva?

Kada danas gledam te dve predstave, razmišljam o tome koja je privilegija za reditelja kada može da vidi svoju predstavu koja je nekako opstala dugi niz godina. Uzbudljivo je gledati kako se Nebeski odred produbljuje vremenom kroz glumačku igru, i kako predstava postaje zrelija sa ličnom zrelošću glumaca. To su isti glumci, ali nisu više isti ljudi. Osam godina je dug period, a 2012. smo baš bili mladi. Isti doživljaj imam i kad gledam Onu.

U predstavi Požar. Laundž / Kontrast ili Tamo gde smo ostali se baviš tragedijama u kojima je poginulo 14 tvojih vršnjaka. Koliko teško je bilo raditi na dramatizaciji istinitih događaja sa malim vremenskim razmakom od zbivanja i biti u direktnom kontaktu sa porodicama žrtava?

Mislim da je prvi zadatak i bio da stavim svoje emocije u zagradu, da shvatimo da nije važan bilo ko od nas lično koji smo radili tu predstavu, i naš emotivni doživljaj tih tragedija. Bilo je važno da se priča posloži i ispriča na što jednostavniji način, bez patosa, ličnih prosuđivanja i interpretacija.

Predstava „Požar. Laundž. Kontrast ili Tamo gde smo ostali”

Nova predstava na osnovu Šekspirove komedije Dva viteza iz Verone govori o moralu u današnjem svetu koji više ne osuđuje loša dela. Šta bi preporučila mladima, kako da se izbore sa iskvarenim svetom koji ih očekuje?

I mladima a i malo manje mladima bih poručila da se bore za lični integritet, kritičku misao i za bolje društvo.

Koji su najčešći problemni sa kojima se susrećeš na domaćoj sceni?

Ne ulaže se dovoljno u pozorišta u manjim gradovima, nema dovoljno radnih mesta za glumce, tehničkih uslova i ulaganja u scenske tehničare koji su od vitalnog značaja za rad kuća.

Kakva je po tvom mišljenju današnja situacija na polju umetnosti kod nas? Da li mladi imaju priliku i uslove za stvaranje i normalan rad?

Ne u svim poljima jednako. Uglavnom je problem finansiranje mladih samostalaca, to je jedno ozbiljno a nedovoljno regulisano pitanje. Takođe, većina mladih autora i izvođača suočava se sa jednim internalizovanim problemom zvanim „nema para“ i već unapred odustaju od toga da je rad nešto za šta je logično da si normalno plaćen. Ljudi su uplašeni da će ostati bez angažmana i pristaju na jako niske cene rada. Uvek ima ko će hteti da radi i za jako malo para jer misli da je dobio veliku šansu. I tako se taj problem vrti u krug.

Kako bi opisala novosadsku scenu danas?

Trenutno (i u određenom smislu) kao produktivnu.

Kakav je generalno odnos mladih i pozorišta?

Bilo bi dobro da se razvija potreba za odlaskom u pozorište kao na mesto koje postoji zbog njih (odnosno nas). Mislim da je onima koji nikada nisu bili u pozorištu to mesto dosta apstraktno, daleko, dosadno. Svako ko ide u pozorište treba jednom da povede nekoga ko ne ide, i da proba da ga „zarazi“. Sa druge strane repertoarska politika treba planski da se obraća mlađoj publici, da joj razvija svest i naviku. Pozorište je tu da budi uspavani duh, da poziva na promenu. A to se ne dešava kada ne dolaze nove generacije gledalaca.

Koja je uloga pozorišta u ovom trenutku?

Kao i uvek da vrati ljude jedne drugima.

Mnoge predstave se sada emituju online. Kako se osećaš povodom toga? Da li imaš utisak da se gubi doživljaj odlaska u pozorište i direktnog kontakta publike i glumaca?

Naravno, ali mislim da ova emitovanja ni ne pretenduju da zamene odlazak u pozorište, nego je ovo solidaran način da kulturne institucije pomognu ostajanju kod kuće. To je dobra prilika i da se vide predstave i iz drugih gradova u regionu i šire koje inače ne bismo videli.

Nedavno si ustupila svoj stan u Novom Sadu medicinskim ustanovama i udruženjima tokom vandrednog stanja? Kako si se odlučila na taj korak?

Htela sam da javno iskažem zabrinutost zbog situacije jer u tom trenutku još uvek nije shvatana za moj ukus dovoljno ozbiljno (ni na jednom nivou), a da pomognem pri tome onima koji nisu imali rešen smeštaj. To je bio jedan način apela.

I za kraj, pozorište ili bioskop? I zašto?

Večita dilema, a u ovom trenutku ću reći pozorište. Zbog toga što mu je večiti zadatak da prebrodi socijalne distance.

Autorka teksta: Jelena Kajtes

Fotografije: Srpsko narodno pozorište, Narodno pozorište Toša Jovanović, Šabačko pozorište

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *