Mića Mišljenović: Ne treba samo da utičemo na svest, već i savest

Sa mladim aktivistom i izviđačem, Mićom Mišljenovićem, o volontiranju, najvećim problemima sa kojima se susreće u svojoj lokalnoj zajednici i promeni perspektive koja za cilj ima boljitak

10. September 2021

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Volontiranje na šabačkom karnevalu bila je ulaznica u svet aktivizma za Miću Mišljenovića, studenta 3. godine Poslovnog fakulteta na modulu Upravljanje ljudskim resursima univerziteta Singidunum u Beogradu. Od te 2013. godine, pa do danas, dvadeset dvogodišnji Mića je bio član omladinskog odbora Unicefa, član je Saveta za mlade u Vladi republike Srbije, a najveću ljubav gaji prema izviđačima jer je i sam predstavnik Saveza izviđača Srbije.

Kroz razgovor sa njim, saznali smo zbog čega smatra aktivizam važnim, na koje sve načine učestvuje u pobošljanju svoje lokalne zajednice, a najbitnija stvar koja bi dovela da promena za Miću je promena perspektive. Od nekoga ko je kao mlađi slušao savete starijih, Mića je postao neko kome se sada obraćaju za savet, ima svoj izviđački vod, a učešćem u telima koja predstavljaju mlade i pokretanjem inicijativa na lokalnom nivou, Mića se trudi da doprinese poboljšanju ne samo mladih, već i šire zajednice kroz akcije koje osmišljava. Zbog toga ovaj serijal tekstova posvećenih mladim aktivistima započinjemo baš sa njim.

Mića Mišljenović


Da li se sećaš kada si počeo da volontiraš?

Slavni počeci… Ih! To je bilo 2013. godine, i, koliko mi se čini, to je bio šabački karneval, pošto mi u Šapcu imamo Čivijadu i čivijaški karneval. Tada sam se otprilike ja i doselio u Šabac i bilo mi je zanimljivo da gledam kako vode trupe i šta rade. Tu je bila gomila ljudi, a ja tada nisam imao nešto preterano društva i onda sam rekao: pa, što ja ne bih volontirao? Upoznajem nove ljude, učestvujem u nečemu zanimljivom i doprinosim nečemu što je veće od mene. Mislim da je ta aktivnost obeležila početak mog volontiranja.

Sigurno da nosiš lepa iskustva, jer da nije tako, verovatno ne bi nastavio sa volontiranjem?

Da! Volontirao sam i na tom događaju i kasnije na mnogim drugim. Iako sam bio samoinicijativan, usput su se pojavljivali ljudi koje sam mogao i da nazovem i da ih pitam za pomoć ili neko objašnjenje. Ono što mi je zanimljivo jeste da, kako sam ja prolazio kroz sve to, tako sam postajao stariji i vremenom sam ja postao taj koji daje savete mlađima.

Od volontiranja na karnevalu, došao si do toga da si postao član omladinskog odbora UNICEF-a. Kako je izgledao taj put?

Tamo sam došao kao predstavnik izviđača, jer su oni želeli, pošto su izviđači velika mreža, da nas uključe na neki način. Kao član omladinskog odbora radio sam na U-Report inicijativi. Na početku nisam ni sam bio svestan šta je U – Report i šta sve to znači, istraživao sam nešto malo o tome, ali nisam imao predstavu koliki to uticaj može da ima i čemu sve može da služi. Učio sam kroz rad i na kraju dobio širu sliku i susreo se sa novim načinima na koje možeš da doprineseš, ali sam i shvatio šta mi se sviđa, a čemu možda ne želim da posvetim toliko vremena. Bilo mi je kul što je UNICEF kao svetska organizacija odlučio da pokrene tako nešto i želeo sam da budem deo toga. Neka od zaduženja koja sam dobio i u kojima sam najviše uživao jeste sama priprema za promociju U – Report inicijative, pošto se priča tada tek zahuktavala i na nama, kao članovima mladinskog odbora, bilo je da snimamo i neke voice – covere i mogu da kažem da me je taj deo marketinga i saradnje sa drugim ljudima posebno zainteresovao. Na kraju mandata imali smo priliku da biramo nove članove odbora, dodali smo još neke kriterijume pored već postojećih. Bilo je preko 100 prijava, što me je posebno obradovalo, jer su to mladi koji vide priliku da na neki način doprinesu lokalnoj zajednici.

Šta misliš, koliko mladih zna šta je U – Report i zašto smatraš da je ta inicijativa važna?

Uz pomoć U-Reporta nekoliko hiljada mladih aktivno učestvuje u davanju mišljenja, a kada govorimo o bitnosti te platforme, sama činjenica da ona postoji i da sakuplja mišnjenja mladih ljudi na jedno mesto, te da kasnije obrađuje te podatke i formira neke informacije na osnovu kojih donosi zaključke i kasnije utiče ili na promenu politika ili donošenje nekih novih programa, jako je važna jer ti podaci kasnije imaju i određenu primenu.

A kada govorimo o izviđačima, zahvaljujući kojima si i pristupio članstvu omladinskog odbora UNICEF-a, kada si postao izviđač i zbog čega?

Tu priču često volim da prepričavam. Išli smo na izlet sa osnovnom školom, nastavnica fizičkog nas je vodila. Drug i ja smo otišli i mogu da kažem da smo baš dosta šetali kada smo primetili neke momke sa maramama u opremi koji su izgledali jako spremno. U autobusu smo seli pored njih i odlučio sam da ih pitam šta rade i da li mi možemo nekako da im se priključimo. Oni su nam objasnili gde da dođemo, a desilo se da je tih dana u toku bilo takmičenje koje su organizovali šabački izviđači, te su nas pozvali i na takmičenje tog vikenda. Otišli smo jer smo bili mladi, besposleni osnovci i bili smo u fazonu: što da ne!? Tamo smo dobili neki maleni šator i odmah shvatili koliko smo neiskusni, pošto je te večeri pala kiša, a mi o tome nismo razmišljali, već smo bili euforični i crtali po platnu. Početnička greška, jer je to impregnirano platno koje, kada se pipne, počne da propušta vodu. Ujutru smo se probudili plutajući po šatoru, noge i stvari su nam bile mokre, ali, potvrdilo se ono da, dok ne osetiš na svojoj koži, nećeš ni naučiti.

A kako su se kasnije odvijale stvari?

Krenula su posle toga druga izviđačka takmičenja koja organizuje više gradova u Srbiji na kojima se okupljaju odredi iz cele zemlje, a vremenom sam dobio i svoj vod, odnosno, svoju ekipu od nas petoro – šestoro koji smo konstantno išli na ta takmičenja za koja smo se spremali, okupljali svakog vikenda, kako bismo savladali sve discipline i već me sama priprema svega toga naučila da moram da obratim pažnju na razne aspekte. Trenutno vršim funkciju načelnika za međunarodnu saradnju, bavim se komunikacijom sa ostalim izviđačkim organizacijama širom sveta, učestvujemo na konferencijama regionalnog i svetskog nivoa, organizujemo sastanke, sklapamo nova partnerstva i održavamo već postojeća, pokrećemo inicijative, spajamo inostrane sa lokalnim jedinicama…

I kakva je zainteresovanost mladih za izviđače?

U Srbiji nas ima oko 3000, što izviđača, što bivših izviđača, što prijatelja koji aktivno učestvuju u pomoći lokalnim jedinicama. Podeljeni smo u odrede, a Savez izviđača Srbije je krovna organizacija koja okuplja 56 organizacija na lokalnom nivou. Negde gde možda neke druge organizacije ne bi funkcionisale, mi imamo izviđačku sekciju, tj. izviđački odred, na primer, u Svrljigu, Beloj Crkvi, Petrovcu na Mlavi, odred u Bogatiću, kome ja aktivno pomažem, ali i u mnogim drugim manjim mestima. A kada govorimo o zainteresovanosti, uvek mi je zanimljivo kada nekome predložim da se uključi u izviđače i dobijem odovor: pa, gde da idem u šumu da kampujem i da spavam u šatoru, tamo ima mnogo buba i ostalo, međutim, to zaista nije tako. Evo, ja sam nebrojano puta spavao u šatoru i nikad mi se ništa nije desilo, osim onog prvog puta, koji sam pomenuo. Mislim i da je ova korona dosta uticala ne samo na mlade, nego i na starije, i da ih je na neki način povezala sa prirodom, a neko na izviđaštvo gleda baš tako – kao način da se poveže sa prirodom.

Šta ti izdvajaš kao najbitniju stvar koju si naučio kao izviđač?

Definitivno snalažljivost. Možda sam je imao i pre nego što sam ušao u izviđače, ali mislim da sam, uz pomoć izviđača, kroz interakciju sa ljudima, učestvovanje na događajima i slično, imao priliku da se razvijam, tako da mislim da su ta snalažljivost i reagovanje u nekim nepredviđenim situacijama najvažnije stvari koje mogu da izvučem. Eto, na primer, na Smotri izviđača koja se organizuje na svake 4 godine, a koja je 2014. bila u Beloj Crkvi, sa preko 1000 izviđača iz Srbije i inostranstva, gotovo sve vreme je padala kiša, skoro 10 dana. Mi smo, naravno, mogli da se smorimo, no prihvatili smo situaciju i mogao si da vidiš ljude kako šetaju u kupaćem po kiši i blatu jer smo naučili da se prilagodimo situaciji i da iskoristimo najbolje od onoga što nam je ponuđeno.

Ti si i član Saveta za mlade Vlade republike Srbije, kako izgleda tvoje učešće u radu Saveta?

I u Savet sam ušao kao predstavnik Saveza izviđača Srbije. Pošto sam imao priliku da učestvujem na World Non-Formal Education Forum-u koji je održan u Riju, na kome je doneta deklaracija o neformalnom obrazovanju, koju sam preveo i želeo da predstavim nekome, taj neko je bio Savet za mlade jer sam od njihovog bivšeg člana dobio poziv da to uradim. Tada sam tek zapravo saznao šta radi Savet, tj. šta bi trebalo da radi i koje su njegove dužnosti, do tada nisam znao ni šta je Savet, ni da on uopšte postoji. Kada je KOMS ove godine otvorio konkurs za omladinskog predstavnika Saveta za mlade, prijavio sam se. Bio sam aktivan pre toga i u lokalnom savetu za mlade kada smo pravili lokalni akcioni plan za mlade, pa sam hteo da probam i ovo. Zajedničim angažovanjem ostalih članova Saveta i mene, imali smo više sastanaka u ovom mandatu nego što ih je bilo u prethodna dva zajedno. To stvarno smatram velikim napretkom i mislim da je važno da postoji takvo telo gde možemo da diskutujemo o bitnim temama i inicijativama i da prenosimo glas mladih. Na KOMS-ovom sajtu će se nalaziti i stranica gde će mladi moći da nam pišu konkretne predloge za unapređenje položaja mladih i to je stvarno kvalitetan korak napred i dobra osnova za generacije koje tek dolaze.

Učestvovao si i na forumu InterYes, reci nam nešto više o tome.

InterYes je i forum i trening koji je bio organizovan u Rusiji posle karantina, u momentu kada sam imao želju da nešto ponovo radim. Sa mnom je išla još jedna devojka koja je članica Saveta za mlade i na tom forumu imali smo priliku da čujemo dosta o saradnji Rusije sa drugim državama, posebno zemljama BRICS-a (Brazil, Rusija, Kina, Indija I Južna Afrika), mogli smo da delimo iskustva i primere dobrih praksi. Forum je trajao 2 dana, nakon kog je usledio trening na kome smo razvijali neke projekte koje su u vezi sa zemljama BRICS-a, ali i drugim zemljama sa kojima Rusija sarađuje, među kojima je i Srbija. Moj lični projekat je, naravno, bio povezan sa izviđačima i sa organizacijom kampa za učesnike iz Rusije i Srbije. Razradili smo ideju, plan i program i finansijski plan i, iako je trenutno na čekanju, smatram da postoji dobar osnov da se on i realizuje.

Koliko ti znači takva razmena iskustava i usvajanje novih znanja?

Znači dosta, u smislu da to što smo mi naviknuti na jedno i da nešto „tako mora”, zapravo ne mora. Ako postoji neki problem, mi smo naviknuti da taj problem rešavamo na određeni način, neka druga zemlja ima utkan u svoju kulturu neki drugi način, koji je takođe efikasan, a za koji treba možda manje vremena ili zahteva manji broj ljudstva. Zbog toga je bitno da pričamo, da diskutujemo. Učestvovanjem na takvim događajima, postajemo otvoreniji za prihvatanje nekih novih znanja i upoznavanje ljudi o kojima imamo predrasude ili imamo neko drugačije viđenje stvari, a to što mi mislimo možda i nije tako jer nam čak i mediji plasiraju određenu sliku koja nije uvek tačna. Još jedna dobra stvar je što tim putovanjima otkrivamo stvari o kojima do sada nismo razmišljali, a na taj način se povezujemo i za neke druge inicijative i ostajemo u kontaktu. Nikad ne znamo kada možemo pomoći nekome ili taj neko koga smo upoznali može pomoći nama.

Kako bi ti opisao mlade u Srbiji?

Kada se govori o predrasudama i razlozima zbog kojih su mladi neaktivni, uvek se navodi nedostatak prilika za njih, nezainteresovanost ili neki drugi banalan razlog, ali nije tako. Mislim da bi, kao društvo, trebalo da imamo prilagođen sadržaj za mlade, sadržaj u kome će oni hteti da učestvuju i neće ga doživljavati kao nešto što im je nametnuto, a da bi se tako nešto desilo, moramo da krenemo od osnove. Od predškolskog, pa preko mlađih i starijih razreda osnovne škole, srednje škole, fakulteta, vannastavnih aktivnosti, nekih vrednosti koje bi trebalo da negujemo kao nacija… Na svemu tome bi trebalo da se radi, jer kada se kaže „mladi”, asocijacija bude i njihova buntovnost i želja da promene stvari, međutim, često se dešava da budu razočarani. Trenutno okruženje možda nije takvo da motiviše mladu osobu da istraži svoje potencijale. Bavimo se više formom nego suštinom.

Zbog čega smatraš da je aktivizam važan?

Mislim da je važan zato što nam pokazuje da nekim našim malim koracima možemo da napravimo promenu, da to nije nemoguće, i da, ako ukažemo na problem, dobro planiramo i okupimo zajednicu, taj problem možemo da rešimo. Mladi možda misle da su bespomoćni u nekim stvarima, ali ako podele svoju ideju, sigurno će se naći neko ko će reći: e, to je super ideja, razmišljao sam i ja o tome, hajde da vidimo šta možemo da uradimo! Ja razumem ugao starijih, jer oni imaju možda neko veće znanje ili iskustvo koje stoji iza nekih odluka, ali mislim da treba više da podrže mlade u nekim stvarima. Možda osoba ne može da sagleda neki aspekt sa 15 godina, ali ne treba da joj kažemo kako nema pojma i uništimo joj snove i nadanja. Komentarima tipa: Šta ti možeš da uradiš? To ti je glupo! Ta tvoja ideja će propasti! mladima se seku krila, a mislim da bi stariji trebalo da im, na neki način, pomognu ili ukažu na to kako neku ideju mogu da poboljšaju umesto što ih kritikuju.

Tvoj rad usmeren je i na lokalnu zajednicu, koje promene mogu da nastanu aktivizmom na lokalnom nivou?

Daću malo širi kontekst kako bih lakše objasnio. Kao član Saveza izviđača Srbije i neko ko radi u izvršnom telu, mentor sam jednom odredu u čijem sam osnivanju pomogao, kao i u početnim koracima. Mogu da kažem da se taj odred od 2020. godine do sad dosta razvio i da je to iskustvo dosta pomoglo i meni i ljudima sa kojima sarađujem. Radili smo neke projekte i kao neformalna grupa i kao odred, a doprinosili smo i kao pojedinci. Evo jednog primera: početkom godine trebalo je da idemo na jednodnevni izlet na Cer, ali nismo mogli da organizujemo autobus. Poslali smo poruku na viber grupu koju imamo i pitali da li bi neko od roditelja mogao da vozi. Sa 9 automobila otišli smo na Cer, dobili podršku i od roditelja i od članova, i na taj način je jedna šira zajednica bila uključena u nešto lepo. Skoro smo, takođe, primetili divlju deponiju koju smo, zajedno sa drugim neformalnim grupama očistili. Epilog je bio 150 džakova smeća. Način razmišljanja je bio sledeći: ako uključimo što više ljudi, manja je verovatnoća da će neko od tih ljudi koji su učestvovali u akciji baciti smeće tamo gde ne bi trebalo, mnogo je verovatnije da će oni reći nekome da ne treba to da radi. Podrška zajednice motiviše nas da nastavimo sa aktivnostima i sličnim praksama i daje nam vetar u leđa. Iako nije bilo planirano, došli smo i na ideju na da mesto te, sada očišćene deponije, postavimo znak da su je očistili neformalna grupa Hajduci, kako se zovemo, meštani Crne Bare i izviđači i da na taj način probamo da utičemo ne samo na svest, nego i na savest građana.

Na koji još način smatraš da doprinosiš svojoj zajednici?

Mislim da najviše mogu da doprinesem i da doprinosim, zapravo, svojom perspektivom i svojim vremenom jer sam do sada najviše doprinosio zajednici pokretanjem inicijativa, o nekima smo i pričali. Organizovao sam i turnir u basketu, iako o košarci ne znam gotovo ništa, ali sam se obratio sportskom savezu i kancelariji za mlade, koji su to prihvatili i usvojili. Struje nije bilo, morali smo da razvlačimo kabl preko ulice do neke radnje, ali uvek se dese neke nenadane stvari, pa naučiš da se snađeš. Sve što sada radimo, imaće neke posledice u budućnosti. Iako lokalne inicijative nemaju uticaj na ceo svet, imaju za to neko malo mesto i ljude koji u njemu žive, a svi mi koji učestvujemo u njima ćemo izvući nešto iz toga.

Zbog čega bi ti nekome preporučio da postane izviđač?

Prvenstveno, zato što smo mi deo jedne velike porodice koja broji preko 57 miliona članova u svetu i u svakom trenutku možeš da se osloniš na nekog. Svako takmičenje koje organizujemo nije samo zabavno, već je i edukativnog tipa. I vezivanje čvorova i podizanje šatora i paljenje vatre … STOP! To su stvari na koje ljudi prvo pomisle kada čuju reč izviđač. Poenta je, u stvari, da ti ništa od toga ne možeš sam, to jest, možeš, ali će ti biti potrebno više vremena, međutim cilj svih tih aktivnosti je rad u timu. Onaj ko vodi tim treba da zna slabosti i dobre strane svake osobe koja je u timu i da na osnovu toga rasporedi aktivnosti. Taj neko treba da predvidi koje su sve potencijalno loše stvari koje se mogu desiti i kako će on reagovati, ako do njih dođe ili ih sprečiti, ukoliko je to moguće. Moraš da pregovaraš, da iznosiš mišljenje, budeš lider, ako je to potrebno. Ima mnogo tih aspekata koje ljudi ne vide. Ja takođe imam jako lepe uspomene od mlađih izviđača koji mi se javljaju, čak je jedna devojčica imala pismeni zadatak da opiše osobu koja joj je uzor i ona je opisala mene. To mnogo znači i baš je lepo kad se desi. Postoji i zviđački metod koji se sastoji od 8 stvari, ali o tome drugi put.

Koje su promene koje želiš u svojoj zajednici i da li ti je teško da uskladiš sve obaveze?

Kako planiram da uskladim sve obaveze? Paaaa, ide. Mislim da treba biti svestan svojih ograničenja i mogućnosti, ali da sve može da se postigne. Takođe, ne bi trebalo da obaveze percipiramo kao obaveze, već kao priliku za rad na sebi i neku aktivnost zbog koje ćemo naučiti nešto novo. Moram da priznam da ja često zaboravim koja su moja ograničenja i desi mi se da zaboravim na sebe. Mislim da ću primeniti nešto što sam naučio na jednoj konferenciji čija je agenda sadržala „alone time”, pola sata dnevno kojih treba da posvetiš sebi. Želeo bih da vidim promenu perspektive jer nije sve tako crno, već treba da se kritički razmišlja o stvarima i treba raditi na razvoju emocionalne inteligencije. To su stvari koje bih i kratkoročno i dugoročno želeo da vidim jer kako mi percipiramo svet, tako će nam biti.

Fotografije: Privatna arhiva

Ton: Marko Đukić, Digimedia

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!