fbpx

Mihajlo Andrić: Momenat kada ti ostvaruješ sebe kao umetnika je momenat interakcije sa publikom

Prirodo pravo i tečurke (PPT) je beogradski bend karakterističnog zvuka, ali i pojave. Nastao je 2013. godine, aktivno je krenuo da nastupa godinu dana kasnije, a pet godina kasnije (tačnije pre nedelju dana), rešili su izbace i album. Pošto su pesme duže vreme postojale i publika ih je već naučila napamet, tokom snimanja albuma PPT se odlučio na „koncertni celibat“ dok ne izbace album, te u prethodnih godinu dana nisu nastupili ni na jednoj sceni. Sada, kada su objavli debi album „U nedostatku volje i smisla“ rešili su da se aktivno vrate nastupima, a prvi će se održati  Domu omladine Beograda 25. januara.

Jedan od frontmena sastava PPT je i Mihajlo Andrić, muzičar, umetnik, pravnik, čovek u košulji i sakou, čupavac, ludak, voditelj i prijatelj. Novinari često kažu da je najveći izazov kada intervjuišete prijatelje i ljude koje poznajete, ali pošto je Mihajlo svojevrsna podeljena ličnost, uspela sam da odvojim Mihajla prijatelja i razgovaram samo sa Mihajlom polu-frontmenom benda. A on je bio spreman za razgovor i imao je mnogo toga da kaže.
(Fun fact: Mihajlo i ja smo se upoznali tako što sam ga ja intervjuisala tokom emisije „Kaži dragička“ na radijskom programu Beograd 202).

Nedavno je objavljen prvi album benda PPT.  Šta se čekalo 5 godina?

Ovo nije vreme albuma. Mi smo na početku razmišljali da izbacujemo samo singlove. Svaki album i izdavanje albuma je više luksuz za bend i momenat ostvarenosti, dokaz da si već na nekom ozbiljnom planu. Pre toga je moralo nama da dođe u glavu da smo mi stvarno bend i da se se sve stvarno dešava, da imamo svirke i da neko želi to da čuje. Tek tada smo mogli da dođemo do trenutka da stvarno snimimo album. Ali opet ostajem pri tome da je to više zbog nas, kao jedna etapa života. Sada uvek možemo da kažemo da imamo album iza sebe.

Kako ste vi prepoznali da ste stvarno bend?

Mi smo se okupili, kao što i samo ime albuma kaže, u nedostatku volje i smisla. Tako je sve nastalo, bez ikakvog plana i razmišljanja šta ćemo mi u budućnosti da budemo, a i pre svega šta ćemo da sviramo. U nekom trenutku ljudi su počeli da banjavaju na probe, da nas podržavaju, da nas pitaju kad će svirka, pa smo održali prvu svirku i to nam se jako dopalo. Nakon toga su se nizale svirke jedna za drugom, što je prava stvar, jer je momenat kada ti ostvaruješ sebe kao umetnika upravo taj momenat interakcije sa publikom.

Kako nastaju vaše pesme?

To je sve momenat improvizacije i nalaženja u studiju. Neki član nešto pripremi , ili ne, i onda mi krećemo da bacamo rime na to, pošto se naši tekstovi zasnivaju na tom bačenom fristajlu. Novije stvari su sa malo više teksta, dubine i razmišljanja, a ove stare koje su nastale ranije nisu bile uvek takve, ali smo ih na albumu ostavili da budu baš onakve kakve su bile u izvornom obliku, jer je to duh nekog vremena kada smo snimali te pesme, sa tim prvim fristajlom i prvom emocijom koja je tada bila prisutna. Zato na albumu možete čuti kako je izgledao razvoj našeg stvaranja, od pesme „Čiliram“ koja nam je bila prva, do poslednje pesme „Da li veruješ u to“. Tačno se čuje koje su nas emocije vodile i šta nas je inspirisalo u različitim trenucima. To je dnevnik, to su sve one pesme koje nismo zaboravili, jer mi iza sebe imamo četiri nesnimljena albuma koji su nastajali na probama i nestajali u vazduhu u isto vreme. Mi smo često koristili probe da izdivljamo maksimalno i često nam pesme nisu ostajele u sećanju. Međutim ovih 12 sa albuma su se baš urezale.

S obzirom da do sada niste imali album i da niste bili prisutni na sceni godinu dana jer niste nastupali, a i da su se toliko dugo skupljale sve te pesme  koje ste sada objavili, da li ste taj album doživeli kao teret?

Ogroman. U nekim trenucima nas je baš gušio, ja sam bio jako tužan što se čekaju stvari. U ovom životu, većina stvari se čeka. Kada se snimaju stvari, mi zavisimo mnogo od usluga drugih ljudi jer nemamo izuzetne pare koje možemo da uložimo u to. I onda kada ljudi ne rade to za pare i rade iz ljubavi, moraju da ostave po strani one stvari od kojih stvarno žive, da bi uspeli da urade ono što rade za ljubav. A ti moraš da sačekaš taj trenuatk i prihvatiš kompromis sa vremenom koje ćeš da izgubiš da bi uopšte došlo do albuma. Možda i nije bila najpametnija odluka da stanemo sa sviranjem dok snimamo album, jer ono što vuče bend je upravo svirka. Ja znam da smo mi najživlji i da ljude u bendu najviše raduje kada mi imamo svirku, jer ona stvara pozitivan pritisak. U ovih godinu dana smo izgubili mnoge probe i sada to sve moramo da nadoknadimo.

Kako izgleda kada ne sviraš godinu dana ili sviraš jako malo i onda odjednom objaviš allbum i pripremaš veliku svirku?

Kao i sve stvari koje radimo, radimo ih u poslednjem trenutku. Ja sam navikao da se to meni dešava u životu, to je krug iz kog ne mogu da izađem. Čak i kada napravim plan, najbolji sam kada radim u poslednjem momentu. Sada je prisutna ogromna presija pred svirku, da mi to moramo da spremimo, jer sviramo sami, predstavljamo sebe, ovo je naš praznik, i on mora da bude najveći. Dužni smo publici koja očekuje spektakl. Ja u stvari ne mogu da ih nazovem publikom, to je naša ekipa i ljudi koji su nas pratili od Dangube do dan danas. Većina tih ljudi uopšte nije iz rokenrol voda. Neki deo jeste, ali postoje oni koji dolaze samo na nas, a na druge rokenrol svirke neće doći. I ta naša svirka, ono što je živo tu, to je njima rokenrol. I mi smo dužni da ga predstavimo u najboljem svetlu.

Šta čini taj rokenrol koji vi predstavljate?

Momenat, to je momenat. Emocija, maksimalmo kurčenje. Mi izlazimo iz ovih normalnih ruha koja nosimo inače preko dana i na dan koncerta od nas ostaje samo ono divlje, sirovo, prljavo, samo divljačka emocija.  Ono što je animalno u čoveku, ti skidaš ove maske današnjeg sveta, konsenzuse, ali ono što preovladava u meni je ta emocija da si iznad svih i sad moraš da se nosiš sa tim osećajem kako je to biti titan.

Kako će izgledati koncert?

Sviraćemo ceo album, ali ćemo opet odati poštu i pesmama koje se nisu našle na albumu jer su jednostavno bile suviše daleko od cele koncepcije albuma, međutim ostale su nam drage jer su to neki momenti naše svesti i isplivavanja iste. Koncepcijski će biti podeljeno tako da emocija bude u stalnom uzdizanju i spuštanju.

Kako izgleda živeti u nedostatku volje i smisla?

Ovo je takvo vreme, iskreno. I ne mislim da se to samo odnosi na nas kao muzičare, nego na društvo uopšte. Osećam sve manje volje od ljudi da bilo šta promene, da budu to što jesu, da kažu ne, jer pobunjeni čovek, što kaže Kami, je onaj koji kaže ne. To je nedostatak volje u današnjem čoveku, ne samo na našem albumu, ili u muzici i umetnosti. Umetnost je možda najviše ta koja se prkosi svemu tome. Ali ovo je priča o običnom čoveku koji ustaje mrzovoljan ujutru, radi posao koji ne voli od 9 do 5, dolazi kući, ponekad je zatvoren u krugu sa ljudima kojima ne pripada, nego sporazumno pristupa sa njima u odnos jer šta ako bude sam i da li može sam. Problem je u tome što savremeni čovek misli da je u samoći besmislen.

Da li bi ti mogao da budeš sam?

Ja moram da budem sam određeni deo dana. Čovek je iskren samo u samoći. Tu si sam, tu ste ti i tvoja savest i na neki način Bog. Da bi voleo druge i da bi dao smisla drugom biću ti moraš da naučiš da budeš sam.

Kada govorimo o tebi, samoći i učenju, čini se da si za potrebe nekih pesama na albumu uslovno rečeno „naučio“ da pevaš, čemu nisi sklon. Da li to znači da će se vaš zvuk menjati u budućnosti?

Definitivno će se menjati na bolje što se tiče mog pevanja, jer kada sam krenuo sa ovom pričom, ja sam pročitao knjigu Scar Tissue Entoni Kidisa i on isto nije znao da peva. On je bio komičar koji najavljuje druge bendove, i onda je osnovao RHCP sa svojom ekipom i to me je kupilo, jer kao ne znam da pevam, smešan sam, kupovali su me uvek likovi kao Cane, umem da njačem i nije bilo potrebe da znam da pevam. Ali stvar je u tome što povrh svih tih stvari, to ograničava bend. Oni bi mogli znatno više kada bih ja mogao da otpevam nešto kao čovek. Zuka može, on lepo peva. Ono što ja moram da uradim je da treniram disanje i da budem bolji, jer će nam onda dometi biti znatno širi.

Vas je šestorica i imate dva pevača. Danas se uglavnom vodi računa o ekonomičnosti benda, ili je u pitanju one man show i čini se da je vreme velikih bendova prošlo. Što ste vi izabrali da vas bude šestorica i da imate dva pevača?

Pa to je prirodno krenulo, mi smo se podelili da nas bude dvojica, kao vokala i da delimo tu ulogu frontmena. A stvar je u tome što smo mi rapcore, a u repu nije ništa neprirodno da bude dvoje troje, petoro ili kao u Wu Tangu devetoro članova u sastavu. A što se tiče ostatka, razumemo mi da je to veliki trošak i da treba mnogo opreme, ali stvar je u tome što mi ne smatramo sebe bendom. Mi se tripujemo da smo bend, a u stvari smo ekipa. Ne posmatramo jedni druge kao e ti si mi trošak, koliko ti koštaju žice, šta ćemo sa tvojim pojačalom i kako ćemo da ga prebacimo od tačke A do tačke B. Mada doduše mi i dalje nismo imali te izazove sa prelaženjem velikih distanci, ali pošto se volimo mislim da to neće nikada biti problem i da ćemo se organizovati tako da nas bude i ostane šestorica, a ne da se smanji obim toga zbog prirode posla.

Tokom stvaranja pesama, koliko je teško ispošovati želje svih članova i da li se nečije nameću?

Tu se učiš osnovnim načelima demokratije, pre svega dogovoru. Nekada moraš da budeš ti taj koji nameće ideju, a nekada taj koji ćuti. Kada vidiš da je neko izgoreo u svojoj ideji saslušaš ga, možda ima poente jer vidiš da je on to osetio i da to stvarno misli i takvu ideju uvek treba probati. Kada se proba na licu mesta, svi to mogu da čuju. Ako si nešto zamislio i odmah to pokušaš, to će osetiti i ostali članovi benda, da li je to stvarno dobro, a dobro je ako se svi naježimo. To je kao sa porodicom, neki dani su nam loši, nervozni, a neki dobri, ali za svaku sitauciju treba imati strpljenje. Jedino što je važno jeste da postoji jasna organizacija i uloge. Bend je jedna zajednica, ali svaki umetnik je egoista i bitno je da uklopimo svoje egoe i da ih gajimo zajedno, jer u suštini mi predstavljamo jednu celinu, našu svest benda i tu prestaje posebna svest. Veoma je bitan taj momenat zajednice, da mi to svi radimo za nas, a ne svako za sebe.

Koliko je teško ili lako odlučiti da se baviš muzikom kod nas?

Pogrešnog čoveka pitaš, jer mi nikada nismo odlučili da ćemo da se bavimo ovime.

Znači niste odlučili?

Ne, ne, svako ima svoj život i svako se bori u životu sa svojim profesijama i zarađuje za sebe.

Dakle nije vam ambicija da se bavite samo muzikom?

Ne znamo to. Ali to je povezano sa onim fazama, mi smo još u mladosti, a u mladosti ti ne znaš i ne praviš plan da ćeš se baviti nečime, to jednostavno osetiš. A da bismo mi osetili da treba da ostanemo u ovome, moramo da dobijemo feedback sa druge strane, od publike.

Da li bi ti mogao da se baviš samo muzikom?

Ja sam rođen sa idejom u glavi da ne treba da se bavim konvencionalnim stvarima. I nikada me nisu privlačile takve uloge.

Kao na primer, uloga pravnika.

Pa eto, da. Ja sam diplomirani pravnik. Neki ljudi žive za to, da budu advokati. Ili lekari, stomatolozi. Meni te uloge nikada nisu predstavljale nešto posebno, uvek su mi bili veliki ljudi koji su pisci, slikari, muzičari. Ti poslovi kao što su lekar, mlekar, apotekar, oni čine društvo, ali ono što je esencija života je umetnost. Tako da, ako se zadesi da imamo priliku, ne mogu da kažem za sve, ali ću ja prvi biti taj koji će preseći.

Kako to onda izgleda s obzirom na činjenicu da vi nemate izdavača?

Pa sada ću ti reći jednu veliku istinu o muzičkoj industriji ovde i mladim bendovima. U suštini, veća je farsa oko svega toga šta mi svi radimo i koji smo mi bendovi, i šta se tu sve dešava, više se ljudi kurče jer mogu to da rade zahvaljujući društvenim mrežama, nego što stvarno ima potrebe za time. U stvari je sve to veliko cimanje, da li će ti ljudi doći na koncert, koliko ćeš prodati karata, ljudi imaju problem sa tim, izdavači tu znače, ali evo konkretno za nas ljude boli uvo. Sve se zasniva na tome da se ti iscimaš da zamoliš nekog da tebi izda album, a koliko će ti to značiti? Bez nekih stvari se može. Mi smatramo da se može bez izdavača i da kada bude bio pravi momenat, nas će izdavač sam naći, kada i ako prepozna kvalitet. A ovako da ja molim nekoga da izda moj album, to ne ide. To je bespotrebno. Ono što je bitno je da se sluša. I da, kada je svirka, da se dođe. A da li ćemo mi da budemo potpisani za veliko ime ili ne, to je pitanje trenutka. Biće nam bolje, ali ne znači da će da nam doprinese izuzetno.

Pa da li su vam uopšte onda potrebna fizička izdanja?

Jesu, ali to je opet farsa da će, ukoliko potpišeš ugovor sa izdavačem, on to da ti uradi i da će da se prodaje u radnji gde će ljudi kupovati. Mislim, realno, jesi ti otišla u skorije vreme u prodavnicu i kupila neki cd? Koliko ljudi je to uradilo? Pogotovo cd mladog alternativnog benda. Bendovi urade 300 cd-ova, a onda prodaju 50, ostalo podele i na kraju im se to ne isplati. Moj stav je da treba raditi stvari kada vrede. Ako ćemo da radimo cd izdanja onda ćemo da ih prodamo, naravno da je potrebno fizičko izdanje, kao što je i album neki momenat u bendu gde si se ti ostvario. To je deo diskografije. Bez fizičkog izdanja, da se ne zajebavamo, album ne postoji. Sada više nije vreme kada ti slušaš cd ili ploču, nego sve radiš preko interneta. Cd je ukras, ploča je ukras koji ti stoji na polici, ali ja bih prvi voleo da mi stoji moja ploča u sobi.

Zašto je uopšte bitno imati album kao zatvorenu celinu? Za nekoga ko stvara kontinuirano, to može da bude svojevrstan kalup.

Moraš jer inače stvari ostanu nedorečene. I potrebna je komunikacija sa publikom koja postoji, tebi je potrebno da im daš album jer će bez pesama biti izgubljeni na svirkama. Takođe album je tu da bi te čuli neki novi ljudi, on je uslov da stigneš do nepoznate publike.

Pa možete da izdajete samo singlove.

Jeste, u pravu si, ali šta te više vuče, izdao je pet singlova ili ima album iza sebe?

Mene album.

Pa kod svakoga je tako. To su stvari koje kupuju uho, kao što kada izbaciš spot, to ti kupuje oko i zato singlovi imaju više pregleda kada imaju spot, jer je to mali ugođaj za svakog čoveka, mali film. Živimo u jednom verbalnom i grafičkom dobu. Verbalno nas privlače reči, kampanje, propaganda. Tako da sama reč album vuče uvo, ti nesvesno osećaš veće poštovanje zbog te reči. A vizuleno je postalo dominantno, manje je sluha, nema njuha i dodira, samo mi daj da gledam, da vidim kako je to dobro, da bude što lepše, daj mi što više efekata, daj mi 3d, 6d cvikere.  Daj mi da budem što bliže svemu tome, da ja ne moram da se iscimam oko bilo čega.

Pa kako su onda ljudi iscimaju na svirku?

I tu je vizuelni momenat jak, to je predstava.

Pa je l ima nešto osim vizuelnog?

Ima, muzika naravno nisam rekao da ne živimo uopšte u muzičkom dobu. Ali, gledaj to ovako.  Alternativna beogradska scena ima 4000 ljudi koji slušaju i vrte se po koncertima istih bendova. Oni idu i slušaju muziku. Tako imaš jedno 4000 ljudi koji čitaju knjige. Ali imaš zato 50 000 ljudi koji će da gleda filmove, ili serije. A znaš li zašto? Jer film ili seriju odmah pogledaš, ne moraš da se cimaš i završio si. Za muziku i književnost potrebno je veće strpljenje i ulaganje sebe.

Kako onda možete da privučete nove ljude da dođu i čuju vas?

E pa to je taj momenat koji je bitan. Ja koliko god da sam opušten povodom tih stvari, moraš da imaš marketing pošto živimo u takvom dobu, kao i naravno da imaš dobar materijal koji možeš da ponudiš. Povrh sve ove priče, umetničke, mi smo ipak na tržištu. To može grafički da se prikaže, proizvodi i tražnja za istim, kako ona raste, koja je reklamna funkcija itd. Ti izdaš album da bi te čuo neko novi jer ne možeš da širiš priču o svojoj muzici od uha do uha do beskonačnosti. Mi možda možemo da je proširimo po Beogradu, ali teško da će taj glas da ode do Niša ili Novog Sada.

Kako vi radite marketing?

Sve nam je to novo, jer mi nismo ti ljudi da nešto živimo za to da se predstavimo u što boljem svetlu jer je sve to velika fama. Ali naravno propaganda i reklama, taj marketing, moraju da budu fama, da te prikažu kao što posebnijeg, većeg i boljeg, da bi dobio feedback, jer je sve to u stvari psihologija.

Malopre smo razgovarali o vizuelnom delu – da li planirate neki spot?

Pa sada,  posle albuma, kada smo skinuli taj teret, dolaze novi tereti. A to su tri nova spota koja će biti za pesme koje su prve na albumu, a to su „Da li veruješ u to“, „Mikrofon na pod“ i „Belegiš“. „Mikrofon na pod“  je u pretprodukciji, scenario je napisan i već radimo na pripremama njegovog ostvarivanja. Naši spotovi su osmišljeni i volimo da radimo neke priče u spotovima. Krenuli smo od spota „Slabo“, to je predstavljanje nas, preko „Ludaka" , u kome predstavljamo prelazak iz divljine i animalnog u današnji svet i izlog u kome se mi nalazimo i prodajemo kao roba, a to je baš taj marketing. Sledeća ideja će malo više biti vezana za sam album i pričaće priču o konačnom pucanju čoveka od besmisla i beznađa.

Sada kada budete imali koncert, planirate da se aktivno bavite promocijom i daljim radom.

Tako je. Neki plan koji nismo ni pravili i koji sada smišljam u ovom trenutku je da nastavimo sa svirkama, već imamo pozive za februar i neke humanitarne svirke, to uvek hoćemo. Za početak drugog feburara smo u Zrenjaninu, u klubu Mitraljez sa bendom Sink. Ono što je sigurno, potrudićemo se što više da promovišemo album van Beograda, jer što se mene tiče, što više nastupamo u Beogradu, to će nam on biti manji, a ovi ostali gradovi će ostajati veliki, jer u njima još niko ne zna ko je PPT.

Kako ti doživljavaš muzičku scenu?

Šarena je. Glupo je reći da nema dobrih bendova, klinaca, scene. To govore ispijeni ljudi bez ikakve želje da prikažu svet onakvim kakav jeste. Ono što je važno, kao i uvek, i što će uvek biti tu, su klinci koji osećaju bunt i potrebu za stvaranjem, koji postoje i prave muziku. Taj duh u Beogradu je širok i raznolik. Postoje oni koji su se progurali, jer su im starije ekipe, bendovi i izdavači izašli u susret da ih vuku i to je neki lanac kako to treba da izgleda. Ono što nam fali definitivno su ti lanci, da stariji bendovi vuku mlađe bendove, jer će onda ti mlađi da vuku svoju sledeću generaciju. A bez tog lanca nema scene i kontinuiteta. Tako da muzike ima, samo fali da mlađi budu istrajniji, jer rokenrol duh podrazumeva da u bilo kojoj situaciji ostaneš u njemu. A stariji moraju da imaju svest da nisu dužni da samo zatvore svoje, već i da započnu novo.

Vi više niste klinci baš.

Pa da, mi smo srednja generacija. Sa druge strane mi smo i dalje klinci u muzičkom smislu. Ne mogu posle jednog albuma da kažem da pripadamo srednjoj generaciji kojoj pripadaju Artan Lili, Straight Mickey and The Boys, Turisti itd. Ne osećamo se kao da pripadamo toj generaciji, jer su to već ostvarena imena, a mi nismo još toliko napredovali. Mi smo u deficitu zbog ovih 5 godina. I nismo mlađani sad, ali treba sebe postaviti na mesto. Na ovom albumu treba dalje da se gradimo. Od našeg zvuka i nas zavisi kuda ćemo se kretati dalje, naravno i od publike, ali mi smo ti koji treba da ih privučemo. 

Vi ste neki rapcore, rock, itd. Na rock sceni je mnogo manja podrška nego u rep sceni. Kome vi pripadate kada ste nešto između, kome se vi okrećete?

Naš digitalni izdavač je My people magazine koji je namenjen samo za rep. Ali mi smo ipak rokenrol. Ne mogu da kažem da sam ikada pripadao rep populaciji. Ja jako poštujem rep jer ono što on predstavlja ne predstavlja nijedan drugi muzički pravac, a to je realno stanje ulice i običnog čoveka na toj ulici koji živi sve poteškoće koje takav život može da donese. I to ne može da predstavi džez, ili fank, to može samo rep, to je poezija betona, ona je hladna. Svako ko repuje poistovećuje svoj život sa tim hladnim betonom pod nogama, a ja ne mogu da kažem da sam živeo kao reper i ne mogu da se poistovetim sa repom na taj način. Ali mi jesmo hardcore, predstavljamo rapcore. Mi smo ta linija teškog zvuka i basa, koji je blizak repu. Iskreno ja ne bih uopšte da se stavljam u bilo koji kalup. Mi smo PPT i ja bih voleo da se u budućnosti uopšte ne kategorišemo, već da neko kada čuje našu pesmu zna da je to PPT, a ne neki pravac.

Za koga postoji PPT, kome se obraća?

Sve je počelo od ekipe, njima se obraćamo na prvom mestu, jer oni doživljavaju ovaj album kao njihov i jeste tako, oni su ga napravili jer da nije njih mi ništa ne bismo ni snimali. Posle se to proširilo, došli su i ljudi koje je privukla sama muzika, a ne prijateljstvo. Danas svi oni zajedno čine kult. Kada radimo svirku, mi ne sviramo sami. To je jedan umetnički performans, gde se oni koji dođu svaki put ponašaju kao da su na žurci i da je to njihova žurka, da su je oni organizovali. Oni nisu tu kao prava publika, nego se ponašaju kao deo benda i onda im više ništa nije zabranjeno. I zato ja na svirkama uvek volim da im poručim da su oni PPT, da bez njih mi nemamo ime ni smisao. Obavezno uperim prst u nekog koje tu prvi put i poručim mu nešto jer se onda taj novajlija oseća kao deo priče, kao deo benda. Taj recept se do sada pokazao kao proveren, jer svi ti kojima sam poručivao nešto, opet se pojave sledeći put i na taj način mi odgovaraju, da smo sada zajednica. Ima li šta lepše od toga?

Autor fotografija: Milena Arsenić

Marina Zec

Leave a reply