STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Mikrokosmos Dee Džanković

Sa mladom umetnicom o snovima, inspiraciji, bajkama i Kalenić pijaci

13. October 2021

Dea Džanković je mlada, interdisciplinarna umetnica, koja je članica muzičkog dua Gabriel. Pored muzičkih projekata, snima kratke filmove, bavi se fotografijom, ali piše i poeziju i različite tekstove o aktuelnim temama, a upisala je i drugi master u Beogradu. Kroz razgovor nam je otkrila šta je sve što je inspiriše u stvaralaštvu, ali i da veliki uticaj na nju imaju umetnici Vim Venders, Dejvid Linč, Čet Bejker, ali i mnogi drugi. Povodom novog singla Dream of You, sa Deom smo razgovarali i o malim stvarima u kojima, kako kaže, najviše oseća život.

S obzirom na tvoju umetničku svestranost, kako bi sebe predstavila? 

Dea Džanković: Sebe bih predstavila kao interdisciplinarnu umetnicu, pre svega, osobu koju zanima mnogo stvari, koja je konačno počela da se integriše i nekoga ko je sada mnogo usmereniji na stvari koje želi u životu.

Gde su tvoji muzički počeci i šta te je podstaklo da se baviš muzikom?

Oduvek sam pevala i pisala, ali sam počela da sviram gitaru sa 17 godina, kada sam prolazila kroz period slušanja grunge-a i alternative. Tako sam svirala godinama i snimala neke demo snimke, međutim, ništa se tu posebno nije dešavalo. Uvek sam snimala na engleskom, što nikada nije nailazilo na neko razumevanje kada sam počinjala, što je, recimo, 2010/2011. godine. Tokom par godina življenja u Istanbulu, svirala sam po klubovima i slično, gde je i počeo taj performativni karakter. Tamo sam na masteru imala predmet koji se zove Sound project i onda sam samu sebe obučila i napravila EP Bust of a Boy koji ima sedam pesama, koje sam sama snimila: od gitare do vokala i miksa. On postoji na Jutjubu i poprilično je sirovo izdanje, ali meni jako drago.

Kako se dalje odvijao tvoj muzički put?

Nakon toga, neko vreme se nisam bavila muzikom, jer sam morala da živim pravi život. Kada sam se vratila u Beograd, osoba sa kojom sam sarađivala je Mirko Luković, alternativni muzičar i ujedno i naš producent. Godine 2018. smo završili pesmu koju smo počeli 2013. godine i izbacili smo spot 2019. godine. Pesma se zove Undercover Lover i takođe postoji na Jutjubu. Zadovoljna sam celim tim projektom, ali nekako sam bila poprilično nesigurna šta želim u muzici, što se i vidi u pesmi, jer je jako očigledan producentov uticaj. Tekst je moj, ali sem njega nema mnogo mene. Zatim sam, srećom, upoznala Aleksu sa kojim sam formirala duo Gabriel. Moje putovanje u muzici je išlo jako sporo i stidljivo, ali desilo se!

Kada smo kod toga, možeš li da nam pojasniš kako je došlo do formiranja dua, odakle inspiracija za naziv?

Mi smo za pola sata seli i skontali da oboje volimo Pitera Gabrijela, po kome je i dato ime, kao i Kejt Buš. Poklapamo se na mnogo načina, pa smo zato i odlučili da radimo zajedno. Aleksa je jedina osoba koja prevodi buku mog mikrokosmosa. Mi radimo tako što mu otpevam pesmu, a on je aranžira. Aleksu smatram muzičkim genijem, najpre, jer svira 12 instrumenata i ima jako zanimljiv pristup produkciji, aranžiranju i svemu što dolazi uz to.

Kada je reč o tvojim muzičkim projektima, primetno je koliko pažnje posvećuješ vizuelnom identitetu. Da li ti ideje za tekst i spot dolaze simultano ili se nadovezuju jedna na drugu? 

To je super pitanje! Kod mene jedno povlači drugo. Kada mi se javi ideja za pesmu, ona dođe cela formirana i to se uvek tako desilo. Nikad mi se nije desilo da imam onaj poetični trenutak u kom sedim celo veče za gitarom ili klavirom i da se mučim sa pesmom – ona se prosto pojavi sama, kao i određeni ton pesme. Ne mogu da kažem da se javi vizuelni identitet u toj sekundi, ali za prvi singl I can’t get you off my mind, želela sam samo da se bavim motivima koje koristim u svojoj umetnosti. To su crvena boja, jabuke, poprilično nadrealistička škola i znala sam da taj spot mora da bude totalno trip i da moraju da se pojave motivi sa kojima radim i tako je i bilo. Mislim da je ta vrsta spota savršeno išla uz takvu pesmu.

Kada je reč o tom spotu, primetna je veza između motiva jabuke koji spaja Bibliju, bajku o Snežani i dela Renea Magrita. Možeš li da nam to malo približiš i pojasniš?

Inače sam opsednuta bajkama i skupljam ih, pored šahovsih figura. Postoji edicija Narodne knjige iz 1960. godine, koja je izdala najlepše bajke iz celog sveta, za koju sam posebno vezana. Takođe, veliki sam Jungovac, što možda nije očigledno u spotu, ali jako volim da se poigravam sa simbolima. Što se Snežane tiče, manje-više, jer se jabuka provlači kao simbol kroz mnogo tradicija. Svako ima ličnu simboliku i to je nešto što razvijam kod sebe. U vezi sa jabukom, koja može biti simbol razdora, smrti  ili čega god, za mene nije.

Pesma predstavlja dovođenje svesti u svoj život i to je ta ego borba koju sam spomenula malopre, jer smo mi svi zarobljenici sopstvenog ega i kada uspeš da ga prevaziđeš, mislim da postaješ bolja osoba i bolji stvaralac. Zato toliko volim Dejvida Linča, jer je on čovek koji se bavi meditacijom od 74. godine, zato mi je bliska njegova umetnost, jer na prvi pogled deluje brutalno, mračno i nasilno, iako on to nije. Tako percipiram i sebe, moja umetnost deluje jako deformisano, kao da imam privlačnost prema mračnim stvarima, ali ja nisam mračna sama po sebi. Volim da posmatram stvari na taj način. Iako u  pesmi ima dosta simbola, kao što su zmija i jabuka, to, zapravo, znači koliko ne damo sami sebi da budemo srećni, ispunjeni i da živimo u miru.

Kakva je situacija sa drugim singlom?

Druga pesma je dijametralna suprotnost i po tonalitetu i po senzibilitetu. Nju sam napisala 2015. godine i nikada nisam znala da ću je snimiti profesionalno. Nastala je jednog leta, kada sam pušila dve pakle cigareta dnevno (smeh) i bila sam tužna. Ta pesma je meni bila totalno amerikana. Sedela sam zatvorena u Istanbulu, smarala se žestoko i cela pesma i tekst su se formirali, tako da sam znala da mora da ima analogni, opipljiv univerzum u kojem dolazi. Prošle godine sam otkrila muzej Macuru, Banovce, Slankamen, putovanje vozovima, taj deo Vojvodine koji je predivan i apsolutno sam znala šta će da bude. Zvala sam Aleksandra, koji je reditelj, i rekla da idemo da sednemo u voz, a pošto je kolekcionar kamera, zamolila sam ga da uzmemo analognu kameru. Uputila sam ga šta ćemo da radimo i to je bio najlakši i najlepši projekat koji sam u životu uradila. To je kao film ,,Moja večera sa Andrijom’’, samo moj dan proveden sa Aleksandrom (smeh).

Trenutno je aktuelan novi singl Dream of You, za koji si već rekla da je inspirisan filmom Vima Vendersa. Šta je ono konkretno u spotu što ga spaja sa filmom Paris, Texas? Da li je to eskapizam ili ima još nečega? 

Lutanje, ne bih rekla da je eskapizam. Volim Paris, Texas zato što totalno opipljivo opisuje šta znače melanholija i nostalgija – to sam htela da uradim u ovom spotu. To je bio tugaljiv period u mom životu, kada sam intenzivno osećala nostalgiju i htela sam to i da prenesem. Ceo spot, trenutak lutanja, to je Venders najlepše dočarao u filmu Paris,Texas. To nije eskapizam, jer je eskapizam bežanje od sebe, već samo lutanje, meandriranje dok se ne pomiriš sa nekim stvarima.

O čemu sanjaš ovih dana? 

O mnogo toga. Sanjam da budem bolja osoba, što je jako bitno i mislim da dosta radim na tome. Radim na procesu integracije sebe i mislim da je to bitno za svakoga. Meni je to postalo bitno u proteklih godinu i po dana, jer mi je kraj 2019. bio prekretnica u životu. Sanjam o putovanjima, Japanu, pre svega, i tome da mi umetnost bude sve više okupacija u životu i da shvatim sebe mnogo bolje.

Da li smatraš da žene danas pomeraju granice više nego ranije? Na koji način to rade? 

Znaš kako, žene će i te kako pomerati granice. Mene više zanima integracija koja obuhvata sve, nije striktno podeljena na pol, ali mislim da žene, s obzirom na to da tek pedesetak godina imaju glas u javnom domenu, tek čeka pomeranje granica. Jako je komplikovano objasniti, jer je feminizam širok pojam, ne želim da se nešto pogrešno shvati, ali mislim da mi sebe još uvek tražimo, da je to jako mukotrpan proces, ali da ćemo se naći. Istorija nas je stavila u jako nezahvalan položaj, jer se pitanja sa ličnog nivoa prevode na kolektivan, kao što je, na primer, pitanje dece.

Ono za šta mi treba da se borimo je samo pravo izbora, kao što muškarac ima pravo. Ne kažem ovim da je jedan pol iznad drugog, već samo ne želim da imam određeni teret, ako donesem odluku koja je „društveno neprihvatljiva’’. Za mene je to lična borba. Mislim da svako treba da nađe način da se izbori za svoju slobodu i da niko nikoga ne ugnjetava zbog svog izbora. Mislim da je, pre svega, lična, unutrašnja sloboda najprimarnija, čime će i društvo biti bolje. Što bi rekli The Stone Roses – Love spreads, to je stvarno tako. Mislim da treba da se deluje na mikronivou, koji, ako je iskren, može lako da se raširi. Žene su predivna stvorenja i treba da se bore, treba da se uspostavi ravnoteža. Nisam ekstremista, samo se zalažem za balans i da se iskoristi priroda samih principa na najbolji mogući način.

Poigravanje sa bojama je nešto što karakteriše tvoju umetnost, a što može da podseća na egzistencijalizam. Da li boje odražavaju tvoja unutrašnja stanja i šta onda predstavlja crvena? 

Mislim da je to slučaj za sve umetnike koji se bave nekom vrstom plastične umetnosti. Nisam ni prva ni poslednja koja će koristiti crvenu boju. Ona je za mene forma, nije sadržaj, ali, naravno, mislim da prevodi moja stanja. Par godina se nisam uopšte bavila umetnošću, a i ranije se nisam bavila koliko je trebalo, iz nekakvih egzistencijalnih razloga. Imala sam svoje kratke filmove i prvi master je uvod u sve, ali sam u nekom trenutku samo stala i nisam uplivavala u sebe, što je zastrašujuće, ne samo za umetnike, već za bilo koju osobu, jer ako se ne baviš unutrašnjim svetom i imaš strah od čega god, to ispliva na brutalan način.

Ta neka stanja svesti kroz koja sam prošla su dovela do usijanja na duhovnom nivou, gde je bukvalno postojalo cepanje unutrašnjeg bića i postojao je izbor da se smirim i radim ono što želim. Iako deluje lako, moraš da se usaglasiš celim svojim bićem sa odlukom, tako da su se sva ta osećanja prelila u crvenu boju, koja je krenula da se izažava kroz moj rad. Ne kažem da ću se njome koristiti uvek, ali u mom stvaralaštvu trenutno jeste primarna i ona za mene uopšte ne predstavlja prkos, bes, agresiju. Nasuprot tome, predstavlja mi uzemljenje.

Između ostalog, poznato je da pišeš i poeziju, koju smo mogli da čitamo i u našoj književnoj rubrici Poeziju utorkom. I tu postoji raspon motiva od Gordijevog čvora do avangarde. Koliko je motiv neba bitan za tvoju umetnost i odakle potiče? 

Jao, to je opet zanimljivo pitanje. Stalno čitam poeziju po različitim klubovima i ono što sam mogla da primetim je da pišem dijametralno suprotno od onoga kako danas ljudi pišu. Ne zato što sam ja nešto kul, posebna, već zato što ne pišem u savremenom duhu. Danas postoje predivne pesnikinje, obožavam Milenu Marković, Ognjenku Lakićević, Anu Mariju Grbić. Njihova poezija je za mene džojsovska, to je za mene tok svesti, forma je otvorena i slobodna. Meni je opet muzika primarna i ne mogu da pišem neritmički. Jako sam vezana za jezik, izazov mi je ritam. Jako volim da se igram sa zatvorenom rimom, kao i ponavljanjem određenih motiva.

Oblakoder mi je objavio prvu pesmu koju sam sela i napisala i koja kaže sve o unutrašnjim procesima, o kojima sam pričala. To je „Smisao za umor‘‘. Postala sam toliko umorna od same sebe i svojih tokova misli, svog sopstva u tom trenutku, tako da pesma govori o tome. Možda nije baš prisutan motiv neba, ali više je to stih „odoh da plivam kroz prostor i vreme‘‘, to je lagano kretanje i poimanje života, da ne shvataš stvari preozbiljno. Mislim da se tako lepše i lakše živi i da prirodnije dolaze stvari same od sebe, nego kad siliš nešto, tako da, aktivno se bavim poezijom i na Art vikendu, koji će biti u Hotelu Beograd. Ljudi će imati priliku da kupe printove. Ja radim vizuelnu knjigu poezije, radim print i pesmu sa njim, tako da će publika moći prvi put da vidi to. Radim na povezivanju vizuelnog i fonetičkog, tako da se tek taj moj iskaz kroz poeziju kristališe u meni samoj i više mi prijaju kratke forme, nego duge.

Pošto poezija sa sobom nosi inspiraciju, gde je ti pronalaziš ovih dana?

Inspiraciju nalazim na Kaleniću i Zemunskom buvljaku, to je mesto koje obožavam i na kom osetim život. Volim da imam te male ekspedicije sa predmetima, prošlošću, pričama. Uvek stvaram priču vezanu za njih i oni su moja lična menažerija. Inspiraciju nalazim, naravno, u filmu, to je neiscrpan izvor, kao i muzika – umetnost je generički odgovor. U traganju definitivno pronalazim inspiraciju. Nisam osoba koja stvari planira strateški, već se stvari izrode same od sebe. Volim da tražim i da se izgubim. Omiljeno mi je da pustim Četa Bejkera i da samo izađem i da nemam nikakav plan. To uvek budu najinspirativnije šetnje, ali ne dešavaju se često, jer bi izgubile svoju draž. Ti džepovi vremena, koje ne možemo sebi da priuštimo često su mi najveća inspiracija, nekako se mozak razbistri.

Autorka teksta: Teodora Aćimović
Fotografije: Milena Popović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *