Milena Božić: Pozorište ima mogućnost da tretira i upire prstom u neke probleme

Iz ugla mlade glumice o autentičnosti, glumačkoj sceni u Srbiji i ženskim pravima
Autor/ka Marija Milić

23. November 2020

Milena Božić, mlada glumica, svoje prve korake pravi u omladinskom pozorištu „Dadov“. Ovo mesto je za nju tada predstavljalo predeo slobode i nepregledne mašte. Školovanje je nastavila na Akademiji umetnosti, a završava ga na master studijama Fakulteta dramskih umetnosti izvođenjem monodrame „Nana“. Neizvesnost i stalno uzmicanje tla su ono što uzbuđuje mladu glumicu i podstiče je da kroz glumu postigne i lični izraz.

Na ovogodišnjem Bečejskom festivalu monodrame Be:femon dobila je specijalnu glumačku nagradu za izuzetne i zaboravljene scenske slobode. Upravo je „Nana“ bila jedan od povoda da sa ovom glumicom govorimo o umetnosti, hrabrosti, poziciji žena u društvu, stvaralaštvu i, pre svega, njenom glumačkom razvoju.

Ja sam Galeb

Sa Milenom smo se našli u kafiću Monks gde, kako kaže, provodi najviše vremena sa svojim prijateljima i kolegama sa klase. Znaju dugo ovde da sede, tu se osećaju kao kod kuće. Prijatna atmosfera navela nas je na priču o njenim prvim glumačkim koracima.

„Postoji konkretan trenutak, to je, zapravo, kada me je mama sa devet godina odvela da prvi put gledam jednu profesionalnu predstavu, „Galeb“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, u režiji Steve Žigona. Nisam bila sigurna ni zašto se to meni dopalo, nije bilo ničeg racionalnog u mom načinu posmatranja predstave u tom trenutku, ali jeste bilo nešto što me je gonilo da kasnije svoja interesovanja usmerim u tom pravcu.“

Nedugo posle toga, išla sam po kući i mlatila rukama, govorivši „Ja sam galeb“, iako tada nisam ni znala šta to znači. Mama me je pitala da li bih možda želela da pođem u školu glume, dosetila se toga i upisala me u „Dadov“. Od tog trenutka, pa sve do kraja srednje škole, bila je član omladinskog pozorišta. „To je za mene bio jedan bezbrižan period igre, zabave, radosti. Sve svoje slobodno vreme provodili smo tamo.”

Na kratko je zastala, pristetila se da je upravo ta drama bila njena diplomska predstava. „I tako sam time zaokružila, počela i završila obrazovanje,“ objašnjava Milena.

Prvu ulogu imala je u predstavi „Garavi sokak“ u režiji Radovana Kneževića, sa samo deset godina. „Meni su najznačajnije godine u „Dadovu“ bile one koje sam provela pored profesora Vladimira Jeftovića. Ono što sam pored njega naučila se nikako ne tiče pitanja glumačkog izraza, već jedne vrste discipline, profesionalizma, da tekstove učim na vreme, da znam kako se slušaju kolege, da umem da artikulišem svoje misli i osećanja.“

Milena govori i da je najviše naučila u maloj vežbaonici, koja je za nju tada predstavljala jedno utopijsko mesto slobode i nepregledne mašte, da kasnije u raznim procesima sebi stvori sličnu atmosferu koja će joj pružiti mogućnost da se u što većoj punoći zamahne, da se oseća slobodno da razmaštava u trenutku.

Pored toga što je tokom dugogodišnjeg glumačkog obrazovanja savladala sve glumačke zadatke, smatra da to nije jedino što je potrebno, već da su uključeni brojni faktori na putu da se postane dobar glumac.

U glumi je izuzetno važno biti bridak, upitan nad samim sobom, umeti da artikulišeš svoje misli, ne samo po pitanju izraza na sceni, već i u razgovornom delu, čega mislim da glumci nisi u potpunosti svesni. Posebno jer mi imamo priliku da progovaramo u ime nekih ljudi, a na kraju dana da i u sopstveno ime iznesemo neko mišljenje. Na kraju dana, mi i dobijamo tu mogućnost da progovaramo o problemima. Pozorište je iz tog razloga subverzivno, jer ima mogućnost da tretira i upire prstom u neke probleme.

Ta tačka bila bi Nana

Monodrama „Nana“ je njena završna master predstava, koja govori o društvenim problemima i pokušava da nam odgonetne brojne unutrašnje nedoumice.

Trudila sam se da uhvatim tu srž svih strasti, niskosti, nagona, koji se javljaju iracionalno u čoveku, a čini mi se da je „Nana“ zbir svega toga. Žudi više nego što joj prija, sa druge strane dela više nego što misli. Vrlo aktivno uzima učešća u tim svojim nagonima i traži da im utoli glad. Sve je to prouzrokovano primarnim nagonom moći za dokazivanjem u jednoj društvenoj hijerarhiji koja ima svoje postulate, ali koje je „Nana“ odlučila da prenebregne.

Autor: Nikola Čubrilo

Tokom rada na ovoj predstavi poželela je ukaže na mogućnosti čoveka u svom najgorem opsegu i prikaže skup razornih sila u nama koje se stapaju u jednu tačku, a, kako kaže, ta tačka bi bila „Nana“.

Ona je obris čitavog društvenog konteksta koji se, nažalost, nije mnogo promenio, zato što se ljudska priroda nije promenila. Predstava progovara o Naninim ličnim slabostima, ali je zanimljivo da je upravo takav lik Emil Zola stavio u jednu ženu koja se bavi najstarijim zanatom i koja koristi svoje atribute u ostvarivanju svojih planova, time se služi kao jedinim i legitimnim izvorom svojih prihoda.

Milena smatra da je monodrama veoma zanimljiva forma koji predstavlja pravi izazov za glumca, te govori o njenim unutrašnjim borbama i odlukama tokom pripreme ove predstave.

U početku sam imala tu bojazan kad se u meni rodila ideja da radim tu vrstu forme koja jeste najzahtevnija za glumca, ali mislim da je divna i blagorodna jer se kroz takvu formu glumac razvija. Uvek je može razraditi i unaprediti i u tom smislu pratiti njen rast i razvoj kroz godine.

Biti sam na sceni obasjanoj svetlima reflektora pred brojnom publikom koja gleda samo u vas može biti i te kako zahtevno, mnogi čak kažu i hrabro. Tako ni Milena nije mogla da zamisli kako je to biti na sceni sam, kada su sve oči uprte u tebe i kada je sva odgovornost na tebi.

Kada je monodrama počela da poprima svoje obrise, shvatila sam da me ne čini uznemirenom.“ Sa svojom korepetitorkom Petrom Perović deli tremu na sceni, ali ističe da ne oseća nikakav teret. „Dešava se da mi ljudi čestitaju na hrabrosti, ja zaista ne smatram sebe hrabrom, naprotiv, mislim da progovaram ljudima o njihovim problemima, dajem im nekakvo ogledalo, a zapravo se opet krijem, govoreći u ime tog lika.

 To je zapravo žena

 „Nana“ prvenstveno progovara o suštini čoveka, o njegovim strastima, nagonima i podlostima. Na ovaj karakterno jak ženski lik koji je smešten u prvi plan Zolinog romana naišla je pažljivim traganjem i poželela da ga dramatizuje.

„Inicijalno je bila želja da doprem do posebnosti koje grade ženski lik u dramskom delu. Nekako mi se činilo da u literaturi kroz vekove ne postoji veliki broj aktivnih ženskih likova, koji delaju, koji pokreću na radnju. Imala sam utisak da se stalno susrećem sa ženom koja je pasivni objekat u literaturi, bez obzira da li nosi naslovno ime nekog dela. Njeno mišljenje nije smeštano u prvi plan, otimao se utisak da ona trpi neku radnju.“

Upravo je „Nana” ženski lik iz dramskog dela, za kojim je Milena tragala, sa muškim karakternim osobinama i hrabrošću da preuzme inicijativu. „To je zapravo žena koja ima muški princip unutar svoga bića, koja se ne povinuje društvenim normama, kodeksima, a jeste zbir svoje prošlosti, sredine, genetike, koja ju je takvom stvorila.“

Zanimljivo je da je upravo takav karakter smešten u lik žene koja se bavi najstarijim zanatom. „One su uvek predstavljene kao nekakva metafora, neki medijum kroz koji progovaraju. One nisu potčinjene i zadržavaju tu jednu vrstu slobode i suvereniteta nad sobom i svojim telom, koliko god to paradoksalno zvučalo, zapravo im to daje mogućnost da progovaraju o problemima.”

Milena ističe da, nažalost, i danas u savremenoj književnosti mnogo manji broj ženskih likova predstavlja centralnu figuru nekog dela.

„To ima veze sa položajem žene koji se menjao kroz istoriju. Danas, mislim da živimo u jednom vešto zabašurenom patrijarhalnom društvu. Pitanje je da li će prava za koja su se decenijama borile, umeti da iskoriste na pravi način.”

Realnost, hrabrost, kriminal

Često čujemo da se na našoj glumačkoj sceni pojavljuju neki novi, mladi ljudi. Milena je istakla najveće probleme sa kojima se suočavaju ti mladi talenti.

„Problem je što se svi nekako vrte oko tih šablona i parola da se daje mogućnost velikom broju mladih glumaca, o tome se priča u prethodnih deset godina. U tom protoku vremena ti ljudi više nisu mladi, to im odavno nisu prve uloge, oni su već utabali svoj put. Pritom, mi ne pričamo o čitavim ekipama mladih, mi govorimo o jedno, dvoje, troje. Taj broj nije veliki, a ti ljudi će, u većini slučajeva, nositi epitet mladog, neafirmisanog glumca i narednih godina.”

Ovo nas je navelo da prodiskutujemo o tome zašto su glumački kastinizi prava retkost kod nas. Da li reditelji nemaju mogućnosti i vremena za njih ili je, pak, nešto drugo u pitanju? Milena je o ovoj temi govorila srčano, kao da je poželela da govori i u ime ostalih mladih umetnika.

„Da bi raspisao otvorene javne kastinge ti već moraš da imaš jednu svest da će doći jako veliki broj mladih ljudi. Ja se sama iznenadim kada takvi kastinzi budu organizovani, jer tek tada shvatim koliki broj glumaca postoji. Zapitam se šta rade ti ljudi, zašto barem jednom delu nije data prilika, za koji ja mogu da tvrdim da su kvalitetni i daroviti. Vreme se prosto ne troši na te stvari. Mislim da bi jednako trebalo posvetiti vreme tim stvarima koliko i vizuelnom izgledu ili tome da markentinški bude pompezno ispraćeno.“

Govoreći o domaćim rediteljima, Milena je posebno istakla iskustvo rada sa Slobodanom Skerlićem. Naime, on je jedan od retkih koji je za seriju „Klan“, u kojoj igra glavnu ženski ulogu, odlučio da glumce bira upravo ovim putem.

„Skerlić se nije libio da okupi pravu ekipu, to je prava rediteljska retkost i hrabrost jer nas je sve temeljno birao i radio sa nama. Postojali su kastinzi na koje se prijavio veliki broj mladih ljudi, te je imao prilike da razluči.” A da li je to praksa kojom se vode i ostali reditelji u Srbiji?

„Nemam utisak da se ulaže vreme i napor da se nađu adekvatne podele i ljudi. Njemu sam zahvalna na toj vrsti hrabrosti, jer nije vodio računa da li su ti ljudi afirmisani ili ne. Samim tim, on je dao priliku velikom broju mladih ljudi koji će svoje prve uloge imati u ovoj seriji. Mislim da bi to trebala da postane praksa, a ne nekakav incident.“

Priča nas je odvukla na samu radnju serije koja će uskoro početi sa emitovanjem na Superstar televiziji i RTS-u. Reč je o krimi seriji koja otkriva mračne tajne beogradskog podzemlja. Nemoguće je ne primetiti da je ovaj žanr toliko popularan u našoj zemli.

„U poslednje vreme je to postalo aktivno, počeli smo da otkrivamo taj krimi žanr, što, kad pogledamo našu prošlost, nije nam strano. Mislim da će „Klan“ doneti jedan specifičan izraz, određenu dozu humora, apsurda, koji takav život nameće, kao i brzu smenu događaja. Prikazaće svet koji je izvan granica zakona, bez ikakve romantizacije.“

 Autentičnost određenog umetničkog dela često je upitna

Glumce često poistovećujemo sa likovima koje igraju na filmu ili pozorišnoj sceni, Milena nam govori kako se ona povezuje sa likovima koje glumi. „Mi se svi služimo istim bićem, mogu u određenim stvarima da pronađem sličnosti i razlike u odnosu na te likove. Divno je kada nađete zajedničku sponu sa pretpostavkom da je niste imali, tragajući stvarate određenu simbiozu na kojoj gradite lik. Neophodno je da samom sebi unutar toga što vam je tekstom dato, postavljate pitanja. Nadahnjujuće je kada dođete do nekih saznanja koja niste imali pre.“

Otvaranjem novih potencijalnih mogućnosti unutar sebe, različitih mehanizama, snaga i slabosti otkriva mali novi svet. A uzgred nam otkriva šta je to što nedostaje ovom „stvarnom“ glumačkom svetu.

„Mi imamo mogućnost da gradimo kritičko mišljenje jer su nam globalno stvari dostupne, imamo mogućnost da stvari uporedimo sa nečim. Nekako imam utisak da spuštamo kriterijume, ono što nam fali je pitanje temeljnosti i sadržaja sa pozicije radnika u kulturi i umetnosti, posebno po pitanju scenarija i drame.”

„Autentičnost određenog umetničkog dela često je upitna. Danas živimo u tom dobu kada se stalno priča o autentičnosti, nepresušna je ta potreba da svako ima svoje mišljenje i stav, a nisam sigurna na čemu se to taloži i na čemu je ukorenjeno. Imperativ je da se taj stav iskaže, a ne mogu da se otmem utisku da on liči na nekih milion drugih stavova. Nekada se stav ne izražava na isključivo agresivan način.“

Milenu ćemo uskoro gledati u glavnoj ženskoj ulozi u seriji „Klan“, pored toga ostvarila je i nekoliko uloga na filmu: „Brazilka“, „Stado“,„Maestro“, „1/2″, „Mirna noć na Karaburmi“, dok je na pozorišnoj sceni možemo gledati u predstavi „Osam Žena”.

Fotografije: Artinjan Artinović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi