Milenijalski rečnik

Nisam siguran da li je ijedna generacija toliko opsednuta starenjem kao milenijalsi. Ali ne samo da smo opsednuti fizičkim starenjem, sedom kosom, borama, razvlačenjem kože, krckanjem kolena i ostalim stvarima koje čine ovaj biološki proces, nego i neprestano strahujemo da će nam vokabular zastariti, da nećemo održati korak s tehnologijom i da nas samo jedna nova aplikacija deli od toga da u donjem vešu i patofnama urlamo ispred televizora „KAKO SE UKLJUČUJE OVO SRANJE?? DANAS NE MOŽEŠ DA ODGLEDAŠ NI EPIZODU PRIJATELJA A DA TI NE TRAŽE OTISAK PRSTA, SKEN ROŽNJAČE I IME PRVOG LJUBIMCA U SLUČAJU DA SI ZABORAVIO LOZINKU!”

Kako mogu da tvrdim ovo? Pa, zato što sam milenijal i osetio sam to na sopstvenoj koži. Nedavno smo na poslu ispraćali stažistkinju i ubrzo nakon otvaranja jeftinog šampanjca i kolača iz supermarketa, upoznao sam drugog stažistu, dečka koji je stigao u firmu pre nešto manje od mesec dana. Sledi kratak transkript razgovora.

Ja: Čekaj, ti beše radiš na mrežama?

Stažista: Aha.

Ja: Imate Tiktok?

Stažista: Naravno.

Ja: Vidiš, na mom prethodnom poslu, urednica mi je tražila da napišem tekst o Tiktoku. To je bilo pre nekoliko godina, kada se pojavio, ne sećam se kad tačno, ali pre pandemije. Uglavnom, skinuo sam aplikaciju, startovao je i prepao se. Delovalo mi je kao da ljudi samo viču na mene sa svih strana, i nisam baš znao kako da podesim to sve, uspaničio sam se, pa sam bacio telefon u bokal s vodom. Tekst nikada nisam napisao.

Okej, ovaj deo sa bokalom sam izmislio, usled napada panike izazvanog razgovorom na temu o kojoj ne znam skoro ništa, ali i užasavajućeg saznanja do kojeg sam došao tokom tog istog razgovora. Zvučao sam kao stara osoba. Pokušao sam da se borim protiv toga, ali svi dokazi su ukazivali na suprotno. Ja sam 32-godišnjak koji priča sa deset godina mlađom osobom, o društvenoj mreži od koje je bukvalno pobegao, iako je imao radnu obavezu (na bivšem poslu kojim se već dugo ne bavi aktivno jer je prešao u drugi sektor, što ukazuje na višegodišnji razmak između pozicije na kojoj radi sada i one na kojoj je nekada radio) i koristi izraze poput “pre pandemije” kao da govori o periodu iz drevne istorije.

Osetio sam se poptuno očajno. Da li je ovo moj život sada? Da li će ovako izgledati svaki small talk sa osobom kojoj Euro 2000 ne predstavlja ništa drugo od godine i kontinenta njenog rođenja? Šta je sledeće? Tombola i jednodnevne ekskurzije do obližnjeg manastira, uz povratak u večernjim časovima taman pred Dnevnik?

Međutim, saznao sam da nisam jedini, što mi pritom uopšte nije pomoglo, ali hajde. Nedavno sam čitao tekst o osobi koja pripada generaciji milenijalsa koja je otišla na dejt sa osobom koja pripada generaciji Z. I milenijal je morao da objašnjava zumeru šta je mp3. trudeći se pritom da ne zvuči kao apsolutni bumer. Dakle, pokušavao je nemoguće. Tekst ne navodi kako je dejt prošao, ali, iako poznavanje različitih formata zvuka nije nužno za uspešnu vezu, nešto mi govori da nisu daleko dogurali.

Ovo mi je pomoglo da shvatim da, koliko god se obe strane trudile (mada se ova starija iz malopre pomenutih, i krajnje sebičnih, razloga trudi mnogo više) ipak postoji čitavo more termina, uređaja i događaja koje nas razdvaja. I zato (uz rizik da ovo zvuči kao slogan vladine kampanje za bolju brigu prema penzionerima), dragi zumeri, ukoliko želite bolje da nas razumete i lakše da komunicirate sa nama, možda imam rešenje.

Predstavljam vam MILENIJALSKI REČNIK. Spisak pojmova koji mogu da iskoče tokom razgovora sa milenijalsima. I kako bismo izbegli neprijatne situacije (neprijatne po nas, vas baš briga i treba da vas bude baš briga), pozivam vas da konsultujete rečnik pre nego što započnete razgovor, jer je guglanje neke reklivije iz devedesetih i početka dvehiljaditih tokom razgovora jednako neprijatno kao i objašnjavanje tih pojmova (opet, samo nama).

P.S. Ne očekujemo isti rečnik od vas, jer ćemo se truditi svim silama da ostanemo u toku.

P.P.S. Zaista ne mogu da objašnjavam šta je mp3.. Ukoliko vas zanima, bolje da posetite neku instituciju, poput arhiva Radio Beograda i tamo potražite odgovor.

Bravo – Usklik čestitanja ili odobravanja, ali takođe i magazin koji je edukovao milenijalse o seksu (upitno), spojlovao im filmove (bezrazložno), donosio tekstove omiljenih stranih pesama i njihove prevode na srpski (možda korisno) i omogućio trojici momaka da provedu ceo dan sa članovima grupe V.I.P..

Rebra Merlina Mensona – Izvađena, kako bi muzičar sam sebe oralno zadovoljavao. Glasina koja nije imala nikakvog osnova u realnosti. Ipak, činjenica da se proširila celim svetom, bez interneta, smatra se uspehom čitave generacije.

R.Q. – Komplet koji je uključivao kapul i šal. Dokaz dobrog modnog ukusa, ali i socijalnog staleža, u zavisnosti od toga koliki broj perli na trakicama kape bi njen vlasnik uspeo da sakupi. Doduše, perle se nisu uvek sakupljale legalnim putem, već često prikrivenim skidanjem ili brutalnim otimanjem od slabijih ili manje uticajnih vlasnika R.Q. kape. Šalovi nikoga nisu posebno zanimali.

Segoteke – Prostorije u kojima se igrala jedna od najpopularnijih konzola devedesetih – Sega Mega Drive (na američkom tržištu poznatija kao Sega Genesis). Segoteke su, prirodnim putem, postepeno evoluirale u Soniteke, zatim u igraonice, da bi na kraju poprimile finalni oblik kladionice ili pekare.

Hugo – Najlakši način da nabijete račun za fiksni telefon, a da pritom nemate nikakav užitak. U pitanju je video igra o trolu Hugu koji mora da oslobodi njegovu suprugu Hugolinu i decu trolce od veštice. Hugo se igrao putem televizora, ali su igrači umesto džojistika koristili tipke na telefonu. Preporučljivo je bilo imati bežični telefon, ili jedan sa jako dugačkim kablom, koji bi igrači poneli sa sobom u dnevnu sobu. U suprotnom bi morali da prenose televizor do prostorije u kojoj je telefon, ili da igraju naslepo, dok bi im saigrač vikao komande iz dnevnog boravka. Igrači bi se prijavljivali za igru pozivom na telefonski broj, što ih je skupo koštalo, jer je sam proces prijave trajao predugo. Televizijska kompanija bi srećne dobitnike pozvala i uključila u program, povezavši ih telefonskim putem. Nikakve garancije nije bilo da će takmičari, nakon prijave, dobiti priliku da učestvuju u igri. Do sada nije zabeležen nijedan slučaj živog čoveka koji je mogao da posvedoči da se oprobao u ovoj igri, iako se iznova i iznova prijavljivao telefonom.

Tamagoči – (Ljubimac, prim. prev.). Digitalni kućni ljubimac. Služio je kao zamena za pravog kućnog ljubimca ili test kojim su deca dokazivala da li su sposobna da vode brigu o nekoj pravoj životinji. Nakon uključivanja Tamagočija, na malom ekranu bi se pojavilo jaje iz kojeg bi se izlegao ljubimac o kojem su vlasnici morali da vode računa, svakodnevno. To je uključivalo serviranje obroka (hleb ili hamburger), užine (slatkiši ili torta), igranje i vršenje nužde. Briga o ljubimcu pratila se putem hunger, happy i training metera (hranometar, srećometar i kondicionometar, prim. prev.). Kako bi ono što je digitalnog ljubimca održavalo u životu (gomila glutena i šećera) pravog ljubimca ubilo u roku od dve nedelje, većina vlasnika Tamagočija srećom nije čuvala pravu životinju kasnije u životu.

Krekovanje – Kompleksni oblik hakovanja koji su samo najprefinjeniji IT stručnjaci uspevali da izvedu. Većina kompjuterskih igara obično bi se instaliravala lako, prateći next-yes-accept-yes-yes formulu. Međutim, nekada je bilo potrebno krekovati igricu, i tada bi ekspert (najčešće drugar iz škole ili nešto stariji komšija) stupao na scenu. Krekovanje se skupo naplaćivalo, obično u formi limenke gaziranog soka i pakovanja Eurokrem Blok čokoladica. Ubrzo se saznalo da je u pitanju više nego prosta procedura, pa je svako krekovao za sebe.

Teletekst – Televizijski program, na televizoru. Zelena, plava, žuta i crvena slova po uzoru na poster za film Matriks obaveštavala su gledaoce o tome šta je trenutno na programu, kao i šta će biti. Pojava teleteksta smatrala se začetkom nove industrijske revolucije, a očevi širom sveta ponosno su izvikivali “Nemoj neko više da je uneo štampani TV program u kuću, čak ni novogodišnji!”. Međutim, budućnost je imala druge planove. Štampani TV program još uvek može negde da se vidi. Teletekst više ne.

Infrared – Način prenosa podataka (najčešće fotografija) između mobilnih telefona koji je zahtevao da telefoni nepomično stoje jedan do drugog, pa je možda i logičnije bilo samo pokazati fotografiju osobi s kojom razgovarate, ali ko ne bi želeo Tokio Hotel pozadinu za Nokiju N73?

Dopuna – Kolokvijalni govor. Skraćeni oblik procedure pod nazivom “Dopuna kredita mobilnog telefona”. Proces se započinjao odlaskom do trafike, blagim savijanjem i urlanjem kroz otvor “IMAŠ DOPUNU ZA ŠEZDES-ČETVORKU / TROJKU?”. Ukoliko bi radnik odgovorio potvdno, klijent bi mu potom izdiktirao broj mobilnog telefona i sumu koju želi da uplati. Kredit je mogao trajati dugo ili kratko, u zavisnosti od toga da li je kupac, u trenutku kupovine dopune, bio u ljubavnoj prepisci sa nekim.

Cimanje – Metoda udvaranja, proistekla upravo iz nedostatka kredita. Tehnika se zasnivala na pozivanju simpatije, a zatim prekidanju veze milisekund nakon zvonjave. Simpatija bi pritom videla propušten poziv i znala da je u pitanju romantični akt. Danas ovakva praksa opravdano potpada pod sajber uznemiravanje.

MSN – Mesindžer za komunikaciju zbog kojeg su učenici i studenti trčali kući kako bi što pre razgovarali sa drugarima iz škole/faksa od kojih su se malopre rastali. Korisnici su mogli da koriste emotikone (prapreci emodžija, prim. prev.) za koje su morali da znaju prečice poput : ) ; ) (h) :@ :S <:o), spamuju prijatelje vinkovima (najčešće u obliku pesnice koja kuca na ekran ili usana koje ga ljube, u zavisnosti od bliskosti), pišu imena ovako °º¤ø,¸¸,ø¤º°`°º¤ø umesto normalnim slovima, tresu ekran drugima kada im ne odgovaraju i histerično lupaju SPACE + ENTER ukoliko im roditelji uđu u sobu.

Naravno, ja nisam ultimativni autor milenijalskog rečnika. Imate na umu još neki pojam koji vredi uvrstiti? Slobodno se javite!