STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Milica Tomović: Odrastanje u beznađu je i dalje odrastanje

Sa Milicom Tomović o emocijama, detinjstvu i Istočnim kapijama
Piše: Marija Milić

13. December 2021

Film Kelti rediteljke Milice Tomović dobio je brojne pohvale nakon prikazivanja na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma. Radnja filma vraća nas u godinu rata i inflacije, na našim prostorima dobro zapamćenu, 1993. godinu. Priča je ispričana iz ugla tri generacije, a naziv filma nastao je zahvaljujući njenom ujaku koji je sebe često predstavljao Keltom. Rođendanska žurka (maskenbal) osmogodišnje Minje je centralni događaj filma, a ideja za to je potekla iz Miličinog rođendana koji je proslavljala upravo te ’93. Rediteljka nam govori i da je period vraćanja u detinjstvo možda nastao u želji da se pretera u interpretaciji događaja, kao i da nas je taj period najviše oblikovao. Otkrila nam je i koji su joj najdraži likovi, sa kime bi išla na žurku, ali i ko bi je najviše nervirao.

Sa rediteljkom Milicom Tomović razgovarali smo o pripremama i radu na filmu Kelti, odrastanju i vraćanju u detinjstvo, kao i Berlinalu i poziciji autorskog filma.

Film se dešava u godini rata i inflacije ’93. Kako bi je ti opisala u jednoj rečenici iz perspektive osmogodišnjakinje, a kako sada, iz ove pozicije? (A da već to nisi uradila kroz ovaj film)

Milica: Odrastanje u beznađu je i dalje odrastanje.

Zašto ti je bilo važno da film (događaj) prikažeš iz ugla tri generacije?

Nekako se samo nametnulo kroz glavne junakinje i kad se to ostvarilo, počeo je da se stvara mikrokosmos društva te godine u kući.

Tvoja rođendanska žurka bila je početna ideja da snimiš ovaj film. Primetno je da se mladi umetnici često vraćaju u svoje detinjstvo, zašto je to tebi bilo zanimljivo? Da li je to tvoj način da vršiš retrospektivu, beležiš događaje ili ih barem kroz film promeniš?

Sviđa mi se ovo pitanje. Možda je želja da se pretera u interpretaciji događaja i onda da se vidi šta se dalje dešava. Vraćamo se u svoje detinjstvo, mislim da nije nužno vezano samo za mlade umetnike, to je prosto period koji nas je najviše oblikovao i želja da se deli sa drugima kao da garantuje asimilaciju sa publikom i njihovim iskustvima.

Ne znam da li sam dobro iskoristila gore termin, ali valjda je jasno šta želim da kažem (smeh).

Zašto je tema maskenbala baš crtani Nindža kornjače?

Tu dolazi to preterivanje – u to vreme smo obožavali nindža kornjače, ali u životu se ne bih usudila da napravim maskenbal.

Kako si vršila odabir glumaca za određeni lik?

Većina podele je bila određena i dok sam pisala scenario, npr. Stefan Trifunović i Dubravka Kovjanić su postojali u glavi, dok se nije ni prva rečenica napisala. Kao i Nada Šargin, Milica Grujičić, Nikola Rakočević, Jovan Belobrković i Mima Trifunović. Msilim da mi je onda čak i bilo lakše da ih zamišljam i pišem sa njima na umu, jer nekako želiš da vidiš šta bi mogli drugačije da urade, da provociraš taj njihov talenat.

Kako si gradila likove? Da li su oni poprimili karakteristike nekih tebi bliskih ljudi?

Da, nastala je fuzija svih mojih prijatelja, poznanstava i mene.

Koji lik je tebi najdraži i zašto?

Pa, Mama i Tata su mi prilično dragi i znam šta ih boli. Sa Ankom i Nešom bih rado izlazila. Zaga i Ceca bi bile u ćošku tog izlaska i nervirale bi me, ali bi mi bilo drago što su tu. Sa Ujakom bih imala posebno prijateljstvo, a Stric – to sam najverovatnije ja.

Ono što se može primetiti je da oni, iako su zajedno, deluju usamljeno, kao da ih tište neke njihove dileme?

Pa, da, tište ih svi njihovi životi koji su vodili do ulaska u tu kuću, a roditelje do početka tog rođendana.

Poigravaš se sa porodičnim i emotivnim vezama, kako prilaziš tim temama, s obzirom da su osećanja prikazana veoma intrigantno i duboko?

Uff, ne znam odgovor na ovo pitanje, mislim da prilazim bez ikakvih predrasuda i da smo kao ljudi svašta, ne nužno loši, ne nužno dobri i onda udri.

U filmu se susrećemo i sa dva LGBT+ para, interesantno je da si to stavila u fim koji se dešava ’90. Obično se često u društvu pominje kako to tada nije bilo toliko prisutno.

Ja mislim da je bilo moguće u toj kući, kao što sam 100% sigurna da je bilo i u drugim kućama.

I toj epohi pristupam bez predrasuda, ali ostavljam prostor da van te kuće, klima među nekim drugim ekipama nije bila tako blagonaklona prema kvir zajednicama – ali je, takođe, izbor da se ne bavim tim drugim ljudima.

Izbor muzike je takođe zanimljiv, da li je to muzika koju ste ti ili tebi bliski ljudi slušali tada ili je izbor sasvim drugačiji?

Tinejdžerska soba je u potpunosti tadašnji izbor moje starije sestre Tanje Tomović.

Dnevna soba, gde je žurka, je izbor Jelene Maksimović  – montažerke, po uzoru na rođendanske proslave na kojima je ona bila. Bajaga, doduše, samo jedna pesma, je nekako favorit svih generacija.

Poslednja numera je kompozicija moje genijalne drugarice Anne Bjørk, čije sam bendove Plump i Cannot obožavala.

Lik Minjinog brata je veoma upečatljiv, on je dečak koji jako malo priča, a opet je u fokusu filma. Šta je bio tvoj motiv i cilj za lik tog dečaka?

Motiv tog dečaka je bio da bude prihvaćen i da nađe svoje mesto, a kasnije je cilj bio da skine fleku i vrati se na žurku. Sa druge strane, on postaje svedok tuđih tajni koje se dešavaju iza zatvorenih vrata i koje ga menjaju zauvek.

On se na kraju filma penje na drvo koje gleda na Istočne kapije. Zašto baš ta slika za kraj? Ima li neku sentimentalnu povezanost?

Slika je kraj u kome ja živim proteklih… mislim, sedam godina i ta Istočna kapija je prilično bitna za mene jer me taj prizor dočekuje svaki dan kroz prozor. Scenografkinja Marija Mitrić sa kojom sam jurila tu poslednju sliku pitala me je: A zašto ne Zvezdara? I ja rekoh: Pa, da, to baš ima smisla.

Kako ti se čini pozicija autorskog filma kod nas? Šta bi u tom pogledu moglo da se poboljša?

Da se poboljša, da možemo da živimo od njega, a ne da samo preživljavamo.

Kelti su bili prikazani i na ovogodišnjem Berlinalu, koliko je to za umetnika značajno i podsticajno?

Hmm, prilično je značajno, jer čim se dobije taj pečat A festivala, odjednom svi obraćaju pažnju na taj film i nekako se rasteretiš, jer kao: uff, ipak će film imati neki život i sve ono mučenje nije bilo za džabe.

Preporuči nam tri dobra filma sa ovogodišnjeg FAF-a.

Velika Sloboda i namerno ću izdvojiti svoje prijatelje, jer njihov trud, rad i dobri filmovi to zaslužuju: Rampart i Elegija Lovora.

Za kraj, reci nam, da li pripremaš nešto novo?

Da, pripremam nov scenario, tek treba da počnem da pišem sa Tanjom Šljivar i nadam se da ćemo uspeti da ponovimo deo magije koji se desio na Keltima, a pritom da unapredimo ono što prošli put nije baš najbolje funkcionisalo.

Naslovna fotografija: Irena Canić

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *