Milija Čpajak kroz svoju izložbu vodi nas u svoj Onostrani vrt

„Onostrani vrt" izložba je mladog skulptura Milije Čpajka koji na ovaj način želi da sačuva trag prolaznim stvarima koje pronalazi u prirodi
Autor/ka Marija Milić

13. February 2021

Milija Čpajak je mladi skulptur koji nas kroz samostalnu izložbu sprovodi u svoj vrt. Kao što izložba nosi naziv, njegov vrt nije klasičan, već onostrani. U njemu možete pronaći brojne skulpture koje predstavljaju ovekovečen trag jednog trenutka u prirodi. Milija ovom izložbom želi da na neki način stopira vreme i zamrzne određene segmente i tako im produži život. Kroz paradoks se, uz pomoć skulpture, poigrava sa mrtvom i živom prirodom.

Završio je osnovne i master studije na Likovnoj akademiji u Beogradu, a nakon toga se kao stipendista usavršavao na francuskom „Bozaru“. Dobitnik je brojnih nagrada iz ove oblasti, a pored skulpture voleo bi da se bavi i industrijskim dizajnom.

Sa mladim skulpturom Milijom razgovarali smo o njegovom onostranom vrtu, simbolu trna koji je dominantan kroz čitavu izložbu i zašto bi jedino muzika i skuptura opstali ako bi Sunce nestalo.

Približi nam šta za tebe znači „Onostrani vrt“?

Milija: U neku ruku, moj odnos prema umetnosti je odnos prema onostranom. „Onostrani vrt“ je nešto što je svet sa druge strane naše subjektivne percepcije.

Koja se ideja krije iza ove izložbe, kako je ti doživljavaš?

Izložbu doživljavam kao vrt gde ja kreiram nekakve situacije, objekte, crteže. Ako gledam svoje radove, kroz tu perspektivu dvorišta osećam se slobodno da oko tog dvorišta kreiram. Svako dvorište ima svoj identitet, ali oko njega imaš različite objekte, na primer: drvo, zemlju, gliste, pticu… Oni svi zajedno kreiraju taj jedan svet. Tako doživljavam izložbu. Ne želim da pravim isto voće u različitoj kombinaciji, već želim da se približim svim različitim oblicima tog drugog vrta.

Kroz izložbu si sumirao radove iz 2020. godine, šta ovi radovi predstavljaju, imaju li neko dublje značenje?

Na ovoj izložbi se nalaze i stariji radovi, ali sam hteo da ih podvedem pod isti plašt. Primećuju se utisci koji su poneti iz prirode, bujanje crvene boje, neki kažu da liči na zavesu, cvetanje ruža i latice, što je u svakom slučaju cvetno, nežno. U jednom delu izložbe su bukvalno korišćeni radovi iz prirode, lišće, muve, leptirice, time im je produžen život. Sjedinjavanjem sa tom umetničkom delatnošću dao sam mogućnost ljudima da iznova proživljavaju taj momenat.

Sve te stvari su bile u vezi sa onim što je onostrano. Nije baš da uživaš kad odeš u neku baštu, da te ne spopadaju muve, noćne leptirice, da si u prisustvu zmije… To su detalji koje mi pokušavamo da ne vidimo, ali zapravo tu su i postoje. Kada zamišljaš idealan dan u bašti, ne zamišljaš muve, niti zmiju…

Primećuje se da je simbol trna dominantan kroz celu izložbu, šta to simbolizuje?

Trn ima tu neku simboliku koja je meni bila bitna. On je simbol odbrane lepote, a u isto vreme potencijalna opasnost. Ta njegova dualna simbolika mi se dopala. Sam oblik mi je uvek bio intrigantan, zato se i tako često provlači. Mislim da ima veze sa tim „Other garden“, zato nisam izložbu nazvao Vrt, nego Onostrani vrt. To je ipak neki vrt na drugoj strani, kontra vrt, Faustovski vrt.

A trnje na skulpturi žene, da li to nešto reflektuje?

To sam radio intuitivno. Dosta ljudi je to povezalo sa slučajem koji se desio sa Milenom Radulović, ali nisam to svesno imao kao ideju. Da li trn predstavlja to što se žena brani ili ne, ne znam, ja sam to nekako instiktivno povezao. Nisam imao simboličku ideju iza toga, ali se ona nekako sama stvara.

Koju tehniku si koristio pri izradi crteža/slika, kako je izgledao proces rada?

Crteži su rađeni flomasterom, osim jednog koji je rađen crnim tušem i perom. Prvo sam krenuo da radim na kompjuteru, bezveze sam istraživao neke alatke u ilustratoru. Nekako sam taj kompjuterski jezik preveo na ručni, bio mi je zanimljiv put. Uglavnom mi se ranije dešavalo obrnuto.

Kako nastaje jedna tvoja skulptura?

Koristio sam keramiku, na ovoj izložbi prvi put, nikada ranije nisam imao iskustva sa vajanjem i pečenjem gline. Počinje od toga što se uradi model od nekog materijala, gline ili gipsa, na primer. Nakon što se kalup osuši, u njega se ulije keramika. Taj suvi kalup iscrpi vodu iz keramike i napravi čvrsti zid. Posle par dana sušenja, skulptura ide u peć. To bi otprilike bilo to.

Reci nam nešto više o svojim skulpturama?

Crvena skulptura je pravljena od epoksidne smole, to je providna smola u koju sam dodao pigment. Pomešana je sa lišćem i organskim materijalima iz prirode koji su isto tako uliveni u kalup.

„Spomenik mrtvom cvetu“, konkretno njega sam zamislio kao ulogu spomenika u društvu i kako je to neka vrsta memorije, sećanja, evidencije, koja ostaje. Simbolički sam ga nazvao „Spomenik mrtvom cvetu“ zato što je cvet koji je kapsuliran u smolu i na taj način produžen mu je životni vek.

„Osinje gnezdo“, napravljena je od bakra i sintetičke smole. Nisam mislio baš na njihovo pravo gnezdo, ono izgleda skroz drugačije. Razmišljao sam o gnezdu, kada ga udariš, pa se ose razbeže na sve strane. Ima i to neke veze sa trnjem, to je isto ta neka opasnot u prirodi na koju naletiš.

Zanimljiv je taj paradoks žive i nežive prirode koji se prepliće kroz tvoje radove, kako ti gledaš na sve to?

Vidim ih kao neku vrstu zamrzavanja, produžavanja iskustva koje bi i inače moglo da se doživi samo u mnogo kraćem intervalu, brže bi se zaboravilo. Mislim da ljudi imaju potrebu da nešto stane da bi mogli da ga sagledaju, osmotre, dožive ili možda ponovo prožive. Ovekovečen trag, nazvao bih to tako.

Zbog čega baš skulptura, da li je ona superiornija u odnosu na ostale vidove vizuelne umetnosti?

Ne bih rekao da je superiornija. Meni se sviđa skulptura zato što je, čini mi se, najutemeljenija u realnosti, prisutna je. Odnos prema skulpturi nije odnos prema nečemu zamišljenom, nego prema nečemu što postoji. Ona sigurno vuče u imaginaciju, ali je tu. Slika je ipak slika nečega što bi moglo da bude. Kažu da, kad bi nestalo sunce, dve umetnosti koje bi opstale su muzika i skulptura. Muzika jer se čuje, a skulptura se dodiruje.

Koji vid umetnosti pored skulpture ti je interesantan?

Pored skulpture dosta mi je zanimljiv industrijski dizajn, to je blisko, nekako je iz jako slične priče, samo što ima tu funkcionalnu notu.

Školovao si se i u Parizu, kakva iskustva nosiš, koliko se školovanje u inostranstvu razlikuje od školovanja u Srbiji?

Boravak u Parizu je značio zbog neposredne fizičke blizine svetske umetničke scene. Ali upornost i samoinicijativa da bi se opstalo u profesiji čini mi se jednako potrebna i našim kao i francuskim studentima.

Da li je digitalni vid vizuelne umetnosti prijemčiviji mladima?

Definitivno ne možemo da se ograničimo na digitalne umetnosti, koliko god one bile najpristupačnije. Nije uvek poenta da nešto bude lako. Uložiti napor i otići na izložbu predstavlja neku vrstu životnog stila koji može da bude plodonosan. Svima nama je najlakše da skrolujemo i da tražimo na internetu, ali nije uvek najbolje.

Kako ti se čini umetnička scena u Srbiji?

U poslednje vreme se svašta nešto zanimljivo dešava, čini mi se da polako učimo da taj kapitalizam integrišemo u umetničku produkciju. Ide sporo, ali nekako se kreće. Moj utisak je da ide na bolje. U odnosu na to kakva je godina bila, mislim da je za umetnost bila čak i plodna. Kod nas možda i više nego u inostranstvu.

Milijinu izložbu (vrt) možete posetiti do 28. februara u Galeriji Novembar.

Autorka fotografija: Milena Arsenić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi