fbpx

Miloš Janjić: 12. Kondenz – ‘’Doći će partizani opet’’

U organizaciji Stanice - Servisa za savremeni ples po dvanaesti put dešava se Kondenz, festival savremenog plesa i performansa. Festival je počeo u sredu, 23. oktobra i trajaće do 4. novembra ove godine.

U petak, 25. oktobra smo u okviru Kondenza gledali predstavu ''Doći će partizani opet''  u KC Magacinu, čiji je jedan od  izvođača ujedno i posetilac Oblakoderovog Salona.

Miloš Janjić najčešće bira pokret tela kao sredstvo izražavanja i po prvi put je deo Kondenz-a. Njegova čarolija gradi se već godinama kroz mnogobrojne projekte vezane upravo za savremeni ples, teatar, performans i modni dizajn. Sa Milošem plešemo u Salonu.

12.Kondenz u Beogradu.

 

Šta nas čeka na ovogodišnjem Kondenzu?

Miloš: U bogatom programu, koji čine internacionalnih 11 predstava, projekcija kratkog plesnog filma, radionica i prezentacija, obeležavavanje 2 jubileja, razgovori i predavanja, publika će steći uvid u paletu različitih umetničkih pristupa plesu i performansu kao jednom od “poligona ili brojnih polja političke prakse danas” kroz teme i pitanja radnih odnosa i rada u kulturi, i ženskog rada, preispitivanja normativnosti u plesu i van njega, “Queer & performance”, potencijala zajedničkog, plesnih inicijativa u Srbiji, a i Njujorku.

Dobrodošli.

Kada i gde će partizani doći opet?

Miloš:
Dok upravo budete zagnjureni svojim nosem u svoj mali ekran, i skrolovali ovaj moj dosadni tekst, ili dok budete pritiskali sve dugmiće na daljinskom upravljaču, i izvrteli sve programe, najmanje x 3, budete pokušavali da se (bez)uspešno konektujete sa nekim (uz slab wifi signal) nećete ni primetiti da su partizani već došli. Pa tako otvorite četvoro očiju i ušiju, i prednju i zadnju kameru, da budete spremni da ih uočite sledeći put. “jer revolucija je lepa samo dok se čeka na zgarištu robota dva.

U petak, u KC Magacin-u, došli su partizani opet. Dočekala ih je mnogobrojna publika i (budući) saborci, koja ih je hrabro propratila u svim scenama i akcijama, sada spremna za neku od budućih revolucija.


Kako je nastao projekat, ko su inicijatori i sa kojim ciljem?

Miloš:
''Partizani će doći opet" je najpre nastala u formi plesne minijature, izvedena na 22. Festivalu koreografskih minijatura 2018, da bi u aprilu 2019. porastao u predstavu koja je veoma slojevita, kompleksna i narativna.

Zajedničkim snagama “Partizane” su razvili, oformili i predstavili super plesači Hristina Šormaz, Jana Milenković, Nemanja Bošković i ja, uz Dušana Murića i njegov koncept, i to kao tri predpremijere u KC Magacin, i zagrebačkoj publici na 22. FAKI festivalu (Festival alternativnog kazališnog izričaja), sa ciljem da se pokrene revolucija ili makar da bi smo se samoironično (svi) nasmejali sami sebi.

Šta je presudilo da telo bude tvoj instrument?

Miloš: Postojao je niz nekih predispozicija da “padnem” na ples. Kao prvo, poznanstvo sa sada već prijateljima iz baletske škole, višegodišnje izvođenje predstava za decu studija za pokret “Via” Branke Baretić Milenković, volontiranje u Grupi:”Hajde da…” koja se bavi inkluzivnim radom u polju umetnosti, i moje učešće na edukativnom programu Puzzle #2. Tu sam odgovorio, u tom trenutku pomalo nesigurno, “Da!” na pitanje koreografkinje i mentorke iz Stanice, Jovane Rakić: “Dušice, da li bi želeo da i dalje nastaviš kroz ovaj proces?”

I, eto, taj proces upoznavanja i učenja o plesu i svemu što je povezano sa njim i dalje traje. Iz velike radoznalosti i “ljubavi na prvi pokret” posledično od tada ideje, vizuelni planovi i priče u mojoj glavi se arhiviraju najviše u formatu “.zdbsp” - u prevodu “znači, da brate, savremeni ples”.

Sve više postajem senzitivan za pregršt pojava kojima društvo današnjice obiluje i to je ono što me inspiriše da nadalje svoje telo koristim da prikažem stavove i mišljenja sebe i drugih, o svemu čime smo okruženi. I nije nužno da ples izabereš samo da kritikuješ društvo, već i da ga edukuješ i da ga podržiiš. Sa tom mišlju se i želja za omladinskim/umetničkim/edukativnim radom rasplinula onda kada sam i sam bio tinejdžer koji je imao potrebu za razumevanjem i podrškom.

Miloš u zanosu. Fotografija: Valentina Gajić

U drugom delu intervjua dozvoljavamo Milošu da nas uvede u njegov svet pokreta putem igre asocijacija.

Kroz dalji razgovor, upoznajemo se sa njegovim stvaralaštvom i interesovanjima, a Miloš je smislio kako da nas pokrene da zaplešemo preko malih ekrana dok čitamo njegove odgovore.

Budite strpljivi, pratite smernice na kraju svakog odgovora i uživajte!

Miloš - Za čitaoca/čitateljku: toplo te pozivam da u promeni strukture ovog razgovora učestvuješ i ti, te bih te zamolio da tekst nastaviš da čitaš na svom telefonu (ako kojim slučajem koristiš drugi uređaj) i da tokom čitanja daljeg teksta, pratiš uputstva koja sam ostavio. Naravno, ukoliko si raspoložen. Objašnjenje te čeka na kraju intervjua, koji možeš ceo da pročitaš, da ga brzinski preletiš, ili da samo ispratiš uputstva. Voleo bih i da naglasim da sve zavisi od tvoje volje i da, ako želiš, možeš čak i da razvučeš čitanje delova intervjua na nekoliko dana - kad ti je dosadno, kad hoćeš da ubiješ vreme ili da izbegneš obaveze.

1. Medeja 6.

Miloš: Moje brzinsko preletanje preko scenosleda.

Na pitanje “Ko je tvoja najveća ljubav do sada, i šta bi uradio za nju što do sada nisi?” odgovaraš pravljenjem performansa, i nađeš se u punoj Ostavinskoj galeriji, kako nespretno mešaš čokoladu makazama u šerpici na maloj plinskoj boci (smeh publike), skidaš majicu, skalpelom sečeš celofan kojim su ti obmotana prsa, i iz njega ispada u tvoju šaku srce (smeh publike). Doduše, ono što se kupuje u mesari. Srce ubacuješ u istopljenu čokoladu, haotično ga posipaš ljubičastim šljokicama i zvezdicama (smeh publike), pružaš detaljno isplanirani “poklon” svojoj najvećoj ljubavi tada, koja se u tom trenutku pojavljuje i ulećeš u gužvu pa u toalet da se pocepaš od smeha i plakanja istovremeno. Verujem, da, prilično dramatično, tragikomično.

Kako bi ti odgovorio/la?

Medeja 6, Ostavinska galerija. Fotografija: Maja Ven

*ako te interesuje odgovor na čuveno pitanje “Šta ćeš kad završiš faks?” , skroluj u 5 kratkih poteza na dole - do asocijacije broj 8.

2. Is it war(r)ing time again?

Miloš: Lični podsetnik prisećanja.
Legneš u krevet i setiš se svih onih mladih koji su učestvovali na omladinskoj razmeni “Is it war(r)ing time again?” koji su ti iz prve ruke preneli njihova životna iskustva, dileme, strahove i stavove, a žive u komšijskim državama o čijim istorijskim i poličtkim činjenicama malo znaš. I svih ostalih u svom okruženju, isto tako su prilčno otvoreni i tolerantni, i veruješ u to da ratno stanje neće biti opet, jer uvidiš da svi ti mladi ljudi ukupno, iako su prošli kroz pojedina negativna zajednička istorijska dešavanja, menjaju svet, svako na svoj način, i tako te nadahnu, osveste još više. Oni koji neće da ćute o fašizmu, nacionalizmu, diskriminaciji, korupciji… nego su, u ovom slučaju, imali želju da nauče da pričaju o tome kroz performans i autorski film publici, u svakoj od zemalja iz koje dolaze.

*
ako te interesuje koliko dugo i kako se spajaju puzzle, polako, kratko, kao da prstom maziš ekran, skroluj na dole do asocijacije broj 4.

3. Otvoreni/zatvoreni prostor.

Miloš: Izborom prostora biramo na koji način ćemo prikazati umetnički rad, i on igra važnu ulogu u kreiranju i predstavljanju koncepta samog performansa.

Ukoliko želiš da se izvedba održi u otvorenom prostoru, a koju si pripremao/izvodio na sceni, neće ti biti baš lako da se prilagodiš, jer nećeš lako naći izvor struje da priključiš i postaviš osvetljenje, moraćeš da se baciš u potragu za prostorom koji ti igra prigodnu scenografiju, i moraćeš da poprilično porazmisliš o publici, i kako da privučeš i zadržiš njenu pažnju, jer uglavnom nisu sa namerom, kao npr. u pozorištu, došli da gledaju baš tebe. Opširnije sam primio znanja iz savremenog cirkusa i uličnog teatra, i dobio iskustvo izvođenja u otvorenom javnom prostoru na omladinskim razmenama “IZpostavi se u javni prostor 1 i 2” koje su Cirkobalkana i pozorište Ane Monro realizovali.

Aktuelno je da se na sve moguće načine teži da se javni prostor uzurpira, transformiše mu se namena koja će da omogući da donosi kapital. Na taj način se smanjuje količina prostora dostupna svima, pa i umetnicima za prezentaciju svog rada, i ja, sa manjkom teoriskog znanja o politici javnog prostora, se pridružujem borbi za dostupnost umetnosti i prostora svima.

*ako te interesuje kako izgleda plesna scena Beograda, isprobaj da nekim drugim delom dlana ili ruke (prsti šake se ne računaju) skroluješ do asocijacije broj 9

4. Puzzle.

Miloš: 

Puzzle je Stanica - Servis za savremeni ples stvorila kao platformu za razmenu znanja i iskustva između eminentnih i afirmisanih koreografa - mentora i novih mladih umetnika - plesača i koreografa, kroz teorijski i praktičan rad, individualni i grupni, u kome se stiče čitav spektar znanja i veština.

Učestvovao sam na Puzzle #2 koji su uspešno vodili koreografi Igor Koruga, Marko Milić, Ana Dubljević, Jovana Rakić, Dušan Murić, Isidora Stanišić. U toku Puzzle #3 procesa je nastala i moja prva plesna minijatura “Nema na čemu, dobrodošli” sa temom - gostoprimstvo, a sada i ove jeseni sasvim uzbuđeno učestvujem na Puzzle #4 projektu, novog koncepta, gde desetoro učesnika imaju zadatak da osmisle i prođu kroz proces realizacije novih plesnih produkcija, uz međusobnu podršku i pomoć mentora, te za nekih mesec dana, očekujte nove “mirisne note” u vazduhu kulturne scene Beograda.

''Puzzle''. Fotografija: Vladimir Opsenica

*ako te interesuje da se upoznaš sa mojom projekcijom sebe u budućnosti, skroluj na dole, do asocijacije broj 11, rotiraj ekran i pročitaj tekst na horizontalnom ekranu

5. Pokret i svetlo.

Miloš: 
Primetio sam kod sebe veliku zainteresovanost za odnos svetla i pokret koji stvara telo, i uvek me iznova očara moj ili tuđi odraz na različitim (glatkim i polutransparentnim) površinama, koji iskrivljuje realnost, menja boju, i oblik i multiplicira se, stvarajući niz plesača u trenutku, pa sam se iz tih razloga prijavio na višednevnu radionicu “In light” koju su vodili koreografi Maayan Danoch i Ivan Mijačević. Kao  neko ko se prvi put susreo sa takvom praksom, zadivljeno sam ostalim učesnicima proučavao družinu trajanja, jačinu i fokus svetla i sve neograničene kombinacije koje se mogu ostvariti uz telo koje se u improvizaciji pokreće u svetlu i bez njega, što je uslovno stvaralo nove percepcije dimenzija prostora, vremena i tela, drugog i našeg.

*ako te interesuje moj lični podsetnik prisećanja, podesi ostveljenje ekrana telefona onako kako ti odgovara, skroluj na gore do asocijacije broj 2,(duže pritisni prstom), označi ceo tekst odsečka i pročitaj ga.

Izvođenje predstave '' Doći će partizani opet''. Fotografija: Luka Knežević

6. Transfer života.

Miloš: Trening “Koliko košta(m)?”, Grupa: “Hajde da…” realizuje više od 5 godina unazad, tada se mladima daje prostor da se bave pitanjima fašizma, ekstremizma, nasilja, (auto)cenzure... i da svoje istraživanje na te teme predstave kroz performas ili kratki film.

 “Transfer života” se pojavio kao ideja, i realizovao sam je u formi kratkog solo performansa, ali u budućnosti sam planirao da dalje razvijam koncept i predstavim ga publici kao prostornu instalaciju. Kada si skupčan u neprirodnom položaju u koferu, zaključan katancem, zaista ti posle nekih deset minuta postaje klaustrofobično i pomalo jezivo. Osećajnu novosadsku publiku koja me je nosila kroz prostorije KC Lab-a, sam navodio da pronađu ključ, i oslobode me, i tako na pomalo ekstreman i direktan način sam želeo da simbolično predstavim velike migracije koje se dešavaju širom sveta. Ljudi su prinuđeni da menjaju mesto življenja iz mnogobrojnih razloga, i da se iznova suočavaju sa snažnim političkim, psihološkim, ekonomskim promenama, a da ono najosnovnije ponesu sa sobom, u nepoznato, a to su oni sami.

*ako te interesuje gde sam bio i šta sam radio u Zagrebu, skroluj u kratkim/sitnim potezima na dole, dok čitaš tekst asocijacije broj 7 koji se pojavljuje.

7. Zagreb.

Miloš: Nadam se da će taj grad i u narednom periodu takođe na neki način postati prostor mog rada, i jer tamo imam drage prijatelje koji se bave teatrom i savremenim plesom, pa se apsolutno radujem planiranim saradnjama, i danonoćnim druženjima.

Zajedno sa divnim prijateljima i kolegama, plesačima, Anastasijom Kanazarević i Stefanom Veselinović, imao sam priliku da budem, kao deo novoformljene grupe Puzzle Pie(s)ces, na umetničkoj rezidenciji u Zagrebu, i provedem nezaboravnih mesec dana u bučnoj, specifičnoj i domaćinskoj atmosferi AKC Medika, gde smo se osećali kao kod kuće.

Plesnu predstavu “Walls” smo premijerno izveli na 21. FAKI festivalu (Festival alternativnog kazališnog izričaja) i ona je proistekla iz višemesečnog istraživanja komunikacije uopšte, dok smo u samoj predstavi ciljano prikazali blokade u komunikaciji, greške koje nastaju u toku razmene informacija kreirajući zidove unutar i oko nas. Proces stvaranja predstave je bio dinamičan, i za nas troje prilično dragocen, jer smo prvi put radili samostalno kao kolektiv na novoj produkciji, i uspešno, uz međusobno poštovanje i nezaobilaznu zabavu, sastavili sve komponente jedne predstave, u formi koja dozvoljava dopune i izmene sadržaja.

*ako te interesuje na koji način se društvene pojave pretvaraju u izvođačke prakse, skroluj u dva poteza na dole, do asocijacije  broj 10, načini snimak ekrana na kom je asocijacija broj 10 i onda ga pročitaj sa fotografije u galeriji telefona.

8. Miloš – moda.

Miloš: Kroz kratki plesi film “Po(_)meri tela”, u studentskom projektu mentorke i moje  profesorke Jelene Zdravković “Kako ispričati modnu priču” sam zajedno sa kvalitetnim mladim plesačima i prijateljima, koji su nosili kostime mojih kolega sa fakulteta, želeo da predstavim spremnost mladih da se posvete budućem profesionalnom radu, ali i akcentovao važnost održive mode.

Kao studentu na završnim studijama modnog dizajna proizvoda od kože na Visokoj školi strukovnih studija “Beogradska politehnika”, jedan od prioriteta mog trenutnog propitivanja jeste put ka edukaciji o dizajnu scenskog kostima, koji me interesuje jer  čini vizuelni identitet scenske izvedbe. Takođe bih voleo da iznesem neke prinicpe kostimografije na ulice, u svakodnevni život, u kom postajemo svesni da igramo različite uloge, pa zato su nam i potrebni različiti izgledi, te tako kostim, mislim da zaslužuje da se na neki način nađe i izvan scene. U trenutnom vremenu, u kom opažamo da se neke granice zacrtavaju, ali i neke granice brišu, verujem da ipak raste ta neka kolektivna i celokupna fluidnost svega i svačega. Tako i sam sebi jednostavno ne mogu da uskratim porebu da ukrštam i sukobljavam različite umetničke i društvene prakse, jer postoji neiscrpna količina kombinacija ideja i mogućnosti da se izrazim. Samo nastojim da se ravnomerno, koliko je to moguće, razvijam u svim tim oblastima.

*ako te interesuje šta je “Transfer života” skroluj na vrh stranice, pa na dno stranice i potom do asocijacije broj 6.

9. Plesna scena Beograda.

Početkom ove godine sam pročitao izjavu da u Beogradu i Srbiji nema produkcija, da ne postoje autori i koreografi, a baletske kuće, i repertoara, neke gospođe koja se predstavlja kao kritičarka, koja je izabrala da pokrije oči, i u svetu u kom su informacije naširoko dostupne, i ne ugrize se za jezik pre ovog navođenja. I zbunjeno i detaljno prođem kroz svoj telefonski imenik i listu fesjbuk prijatelja, pune svih tih “nepostojećih” ljudi koji su debelo zaslužni za postojanje postojane, hrabre, umrežene plesne scene u Beogradu.

Zato, hvala gospođo kritičako na podsećanju da se najvelikodušnije zahvalim svim ljudima iz polja plesa koji su me oblikovali, na koje se ugledam i kojima se divim i koji su deo mog prilično stvarnog života: Hvala kolektivu Stanice - Servisa za savremeni ples, kolektivu Grupe:”Hajde da…”, ERG statusu, Teatru Mimart, plesačima Bitef dens kompanije, plesačima sa Puzzle programa, Cirkusferi, i svim ostalima.

*ako te interesuje zašto na instagramu imam poneku fotku odraza i prozora, skroluj na gore, do asocijacije broj 5, snizi osvetljenje ekrana telefona, i pročitaj tekst iz asocijacije broj 5.

10. Laži i krađa kao praksa.

Miloš: Velika mi je radost, istina, da sa još 9 fenomenalnih ljudi različitih umetničkih profesija, budem deo projekta “Lie and theft as practice” u produkciji Goethe Instituta - Srbija, koji su osmilisli i baš profi vode Darko Dragičević i Zorica Milisavljević.

U toku ove i naredne godine, koliko će projekat trajati, cilj je da se analitički približimo temi “Laž i krađa kao praksa”, dovodeći je u vezu sa raznovrsnim društveno-političkim i kulturnim činiocima.
Proces ćemo međusobno deliti, ali i sa publikom van grupe, koristeći pritom različite mogućnosti prezentacije, jer ovo je proces ispunjen veoma zanimljivim i nesvakidašnjim (izvođačkim) aktivnostima i zadacima, kojima ispitujemo teme identiteta, sopstvene istine, potrebe za pripadanjem, sistema vrednosti, i proces koji obrađuje ovako važan fenomen savremenog društva.

Materijal nastao tokom procesa i njegov dalji tok možete pratiti ovde.

''Laži i krađa kao praksa''. (Miloš u sredini). Fotografija: Luka Knežević

*ako te interesuje zašto je potrebno da umetnost dekonstruiše prostorne okvire, vrati se na intervju i naizmenično kažiprstom i srednjim prstom (kao da hodaš prstima), skroluj na gore, do asocijscije broj 3.

11. Miloš za 6 meseci.

Miloš:
Daleko je to, ali upravo sam izračunao da je to april. Taman, tada ću sigurno biti srećan zbog ponovo sunčanih dana u proleće, kada ponovo mogu da pijem kafu napolju. Pretpostavljam da ću biti zgužvan između pripreme radova za prijemni, izrade diplomskog rada i još najverovatnije nekog projekta.

I nadam se da ću do tada nabaciti neke mišiće.

Za čitaoca/teljku -
Miloš:
Svakodnevna preterana upotreba mobilnih telefona, elektronskih uređaja, kao i komercijalni mediji sa svojim bombastičnim naslovima, čine da publika bude manipulisana.
Nizom minimalnih pokreta vaših prstiju i ruku, koji su se dogodili u serijama improvizacije, vođenih osmišljenih pravilima i smeštenih u određeni kontekst  - mi smo stvorili i otplesali malu “Every time we touch” scroll koreografiju.

Želeo sam da nadogradim i preuredim uobičajene pokrete prilikom čitanja teksta sa ekrana, poigram se sa pažnjom, ukinem norme i pokušam, nadam se, da samo čitanje učinim zabavnim.

Ako ste kojim slučajem imao/la publiku, i pritom dobio/la i aplauz, možeš im reći šta bi za tebe prestavljao ples, kao što sam ja podelio sa tobom, i pridodao koliko nam je ples svima na bezbroj načina značajan.


Autorka intervjua: Nađa Kračunović
Autor naslovne fotografije: Luka Knežević
Vizual festivala: Katarina Popović

 

 

Ostavi komentar