Miona Marković: Ljudi vole ”Jutro” jer je prenelo ono što jeste, a ne kvazi ljude sa kvazi problemima

Miona Marković: Ljudi vole ”Jutro” jer je prenelo ono što jeste, a ne kvazi ljude sa kvazi problemima

Mionu Marković video sam po prvi put na televiziji u pilot epizodi serije ‘’Jutro će promeniti sve’’, u ulozi brucoškinje koja dolazi u Beograd iz unutrašjosti. Bio sam baš oduševljen njenom glumom, i nekoliko puta sam pomislio kako zapravo poznajem nekoliko baš takvih devojaka. A onda sam se setio da Mionu poznajem odavno, još kada smo kao friške pubertetlije bili u klasičnom tinejdžerskom rok bendu. Pomislio sam kako su njene odlične uloge kako u pozorištu, tako i na televiziji odličan povod da posle dugo vremena ponovo sednemo na kafu. Njeni odgovori na moja ne baš zahvalna pitanja (za jednog mladog glumca) su me zaista iznenadili i naterali me da pomislim kako žvaka o bezidejnim omladincima koji nemaju spstveni stav u najmanju ruku ne stoji.

 

Pre svega, kako si? Korak po korak, stigla si do svojih prvih velikih uloga i do šire publike, van pozorišta. Kako bi opisala put za sobom, a kako onaj pred tobom?

Hvala na pitanju, dobro sam, a ti ? Mogu reći da sam imala više sreće nego pameti. Nekako je sve došlo u pravo vreme i mic po mic nizale su se uloge, od uloge leša u diplomskoj predstavi do uticajne novinarke “Fleša” u novoj seriji “Žigosani u reketu”. Naš posao je dosta nepouzdan, ali ja ne mogu da se požalim.

Na TV ekranima možemo da te vidimo u dva veoma različita ostvarenja – Jutro će promeniti sve i Korenima. Koju ulogu je bilo zanimljivije igrati? Koja ti je bila bliskija, a koja važnija za publiku?

Da, to su potpuno dve različite osobe. Ne mogu da biram koje dete više volim Kristina je naivna devojka željna ljubavi pa mi je možda zbog toga draža, dok je Zora devojka iz prošlog veka koja se bori za opstanak svoj i svoje porodice, pa ono što čini jeste nemoralno, ali retko ko ne bi poklekao. Svaka joj čast na hrabrosti, ali u laži su uvek kratke noge... a koja uloga je bitnija to ću prepustiti publici.

Šta je to u seriji Jutro će promeniti sve što može da se dopadne nekom imaginarnom ciljnom gledaocu?

Pre svega atmosfera! Zatim likovi, oni su slični našim prijateljima i lako se saživimo, verujemo im. Dijalozi često nisu verbalni u ovoj seriji, kao ni u životu, što dodatno ovu seriju čini iskrenijom. Ljudi vole ”Jutro” jer je prenelo ono što jeste, a ne neke kvazi ljude sa kvazi problemima plitko dočaranim.

Da li si se lako identifikovala sa likom brucoškinje sa juga Srbije koju u toj seriji igraš?

Već na samom kastingu mi je bilo jasno ko je ona, a onda mi je od treme malo pobegla pa sam opet jurila za svojom intuicijom uz pomoć reditelja.

Na Internetu sam video komentar da je ta serija primetno bolja od skorijih RTS-ovih serija jer su je pravili ljudi koji ,,zapravo izlaze napolje i vide kako je mladima u stvari danas u Srbiji i Beogradu’’. Šta misliš o takvj konstataciji?

Ne samo što su “izašli napolje da vide mlade” već su ovu seriju pravili mladi ljudi. Pa ko će bolje pričati o mladima nego oni sami ?

Kako je bilo spremati se za Korene? To je ipak kapitalno delo naše književnosti iz prošlog veka, i kako je u tom kontekstu bilo izazovno ,,podesiti se’’ za tu ulogu?

Trudila sam se da me ne opterećuje preterano to što svi znamo. Strahopoštovanje može biti opasno za glumca. Ja ne mogu igrati istorijski koncept, ja mogu da odigram devojku i njenu borbu u njoj samoj, te stvari su vekovima iste. Ali naravno da mi je velika čast što sam igrala u “Korenima”.

Kada poredimo tu seriju sa ostalim serijama sa istorijskom tematikom, mnogi hvale pedantnost i odličan dramski podložak, pogotovo u poređenju sa, recimo, Nemanjićima, koji su bili mnogo pompeznije najavljivani, a publika i Kritika nisu bili preterano zadovoljni. Slažeš li se sa takvim ocenama? Misliš li da će sa Korenima biti drugačije?

Sa “Korenima” je već drugačije. Naravno da se ne može porediti loša izmišljena priča za potrebe serije o Nemanjićima sa romanom Dobrice Ćosića. Djordje Milosavljevic je napravio izuzetnu dramsku adaptaciju romana i to je publika prepoznala.

Često imamo prilike da te vidimo na sceni Dorćolskog narodnog pozorišta. Šta te vezuje za taj teatar, i vidiš li neku prednost koju on može da ima u odnosu na tradicionalnija i važnija pozorišta kod nas? Publici se očito veoma dopadaju uslovno rečeno ,,manji’’ teatri.

U Dorćolskom narodnom pozorištu, mi studenti, ili ono koji su skoro to bili, imamo priliku da zaigramo uloge kakve u konvencionalnim teatrima ne bismo dobili ni za deceniju. Retko ko ima toliku sreću na početku pa da zaigra u Narodnom Antigonu npr. A baš zato što smo svi mladi i svi tim, lakše se zaigraš, na Kosmodrom gledam kao na veliki trening koji me priprema za budućnost.

Ivan Radisavljevic

Leave a reply