Mitomanija, mitohondrija i mitobekrija – 40 godina Arianovog lutanja velikim gradom

Disko je osamdesetih bio vezan za cirkuske atrakcije i periferne tipove pop kulture, poput Travolte iz Borče Grede, tako da junaku ovog teksta nije ostalo mnogo izbora, osim da luta velikim gradom.

24. March 2021

Tamo nekad, početkom osamdesetih godina prošlog veka, mogao si da budeš sve što poželiš, osim jedne stvari. Mogao si da budeš netalentovani magarac za instrumente, ali da sve što ne znaš nadomestiš buntom i energijom. Mogao si da eksperimentišeš do mile volje, i radiš pod parolom kako ovo niko nikad nije pre uradio. Mogao si da praviš sladunjave pop pesme, jer je i dalje velika većina ljudi to volela. A mogao si, rođeni, i dalje da slušaš ‘armoniku, da li onu bržu, pa da igraš kolo (oko spomenika ili ne), ili onu sporiju, zavaljen pod krušku. Samo nisi smeo da voliš disko. Disko je tih godina bio osmi smrtni greh.

Iz ove perspektive, i sa ovom vremenskom distancom, danas kad je svako bio panker, da li je onda 1981. bilo više van sistema biti panker ili biti disko tip?

Arian Kerliu je momak rođen u Makedoniji, na samom njenom zapadu, pored granice sa Albanijom. Ranu mladost, da ne kažem detinjstvo, proveo je pevajući tralala pesme po SFRJ festivalima. A onda se desila stvar koja nije bila baš česta u istorijatu jugoslovenskih muzičara, sa 19 godina je zapalio preko. Kažem nije česta, osim ako su tvoji bili deo migracije koja je ’45. rešila da ode dalje. Za Kerliua te podatke nemamo, al’ valjda nije jedan od tih, jer vratio se kasnije. Sa 19 odlazi u Njujork i tamo, u stilu svih filmova koje smo gledali o mladima koji jure za američkim snom, radi sve i svašta da bi dobio priliku da svira gitaru i peva u jazz klubovima. James Benjamin Fish je bio prvo relativno poznato ime s kojim sklapa bend Arian and Funky Family i tu kreće da okuplja ekipu, svira nešto modernije jazMzy stvari, koje polako dobijaju funk/soul momente, da bi konačno dobile svoj disco boogie oblik u četiri pesme koje i danas slušamo na albumu Arian, koji ove godine slavi svoj četrdeseti rođendan.

E sad, Arian sa svojom Funky porodicom je rešio da dođe u domovinu, sa četiri kompozicije na engleskom jeziku. Naravno, nije to imalo baš puno prostora, a ni pesme ne engleskom kod domaćih izvođača nisu prolazile, tako da na predlog raje iz PGP-a Arian prevodi pesme na jezik naroda i narodnosti, a u tome mu pomaže Mario Mihaljević. Nekoliko godina nakon saradnje sa Arianom, Mario će napisati pesmu Džuli, Danijela Popovića, nešto najbliže tarzanovom urliku što je ušlo u pop pesmu ovog prostora. Pesme dobijaju verzije na našem jeziku, a pesma na koju se najviše tipovalo, Your Love Makes Me a Winner, postaje Lutaš velikim gradom.

Retko koji album ove vrste muzike je bio dobro odsviran kao ovaj kod nas i pružao muzičku podlogu za groznicu subotnje večeri, a opet, sa druge strane, tekstualno pružajući jednu skoro pa melanholičnu sliku mladog usamljenog pastuva u velikom gradu koji ga u suštini ne prihvata. Glavni tip u ovim pesmama je lik čije je vreme prošlo, odnosno on je zakasnio da se ukrca u voz i zato mu ostaje da luta i pleše, doduše u nekom drugom vremenu, kad je više atrakcija sa afro frizurom i otkopčanim gornjim dugmetom iza kog vire malje na grudima.

PGP je izbacio ovaj album, osam pesama, odnosno četiri pesme u po dve verzije, na engleskom i našem, u trenutku kad to više nikog nije interesovalo. Arian se, koliko nam je poznato, oglasio još jednom pesmom, Do poslednjeg daha, koja je, remasterizovana nekoliko decenija kasnije, našla svoje mesto na kompilaciji Socialist Disco: Dancing behind Yugoslavia’s Velvet Curtain. Zbog neuspeha i ko zna čega još, on kupi prnje i vraća se u Ameriku.

E sad, godine i godine guranja jedne te iste domaće muzike u etar. Priznavanjem svakog mogućeg pretencioznog bullshita kao THE muzike sedamdesetih i osamdesetih, razni neki biografi, novinari i publicisti preuzeli su na sebe krojenje muzičke pop kulturne istorije. I to je ok, realno, moramo da imamo to neko opšte kulturno znanje, ali šta kad sve to dosadi, i kad 467. put u svom životu čuješ Idole, Haustor, i EKV? E pa onda su se desile razne YouTube plejliste, darovitih kopača budžaka interneta koji su prezentovali neku drugu muzičku istoriju, likova koji realno nisu uspeli, koji nisu dobacili do više od jednog gostovanja u nekom nedeljnom popodnevu ili emitovanju kod Zorana Modlija na radiju, a Hit Meseca na Televiziji Beograd za njih je bio samo nedosanjan san. Svoj drugi život su neke pesme pronašle na funk, soul, disco kompilacijama i plejlistama koje su neka druga deca prigrlila jer sa sobom nisu nosila teret visokog kvaliteta i muzike starih dobrih vremena, kad je sve moralo da bude bolje. Zavoleli smo ih jer su prosto bile zabavne!

Tu se Arian našao, sa velikim hitom Lutaš velikim gradom, svojom ličnom kartom i magnum opusom. Pesma premala da je svrstamo u kategoriju one hit wonder, prevelika da je zaboravimo. Ova večna himna nepripadanja, obojena lakim notama i mid tempo plesnim ritmom, ostaće ono po čemu pamtimo i pamtićemo ovog tipa sa purpurno plavim omotom sa kojeg nam baca zapitan pogled ispod svog afra. Btw, ako su Seth Rogen i njegova ekipa afro kovrdžave frizure koju nose Jevreji, prozvali Jewfro, da li je onda Arianov afro sa područja Jugoslavije – Yufro?

Šta je bilo posle? Nemam pojma. Probao sam da ga dodam na FB-u, da ga pitam ali eno, friend request je još uvek pending. A možda je i tako bolje. Francuska izdavačka kuća Favorite Recordings koja kopa diskografske bisere iz zabačenih delova sveta je pre par godina reizdala ovu ploču, jer realno, greota je da ove pesme ne zasijaju još negde na ovom svetu na bar pola sata, koliko traje celo ovo izdanje, i pokrenu kukove i noge u ples.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi