Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Mizofonija, informacije, buka, prošlost i sadašnjost – Sobe sa pogledom

Sa grčkim umetnikom Yannisom Mihosom povodom izložbe Sobe sa pogledom u NGVU
Piše: Marija Milić

18. April 2022

Izložba Sobe sa pogledom grčkog umetnika Yannis-a Mihos-a trenutno je otvorena u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti. Kroz njegov zanimljivi pristup umetnosti, takozvani sound art, prikazuje nam intimne trenutke praćene zvučnim efektima u tri prostorije: Dečjoj sobi, Trpezariji i trećoj prostoriji koja se zove Pogled.

Yannis kroz ovu izložbu preispituje svoju prošlost i sadašnjost, ali i način na koji čuvamo, distribuiramo i manipulišemo informacijama. Takođe, kroz to se osvrće i na izbegličku krizu u Grčkoj, ali i na svakodnevne trenutke i sećanja koji nisu uvek samo lična i intimna, već mogu biti i kolektivna.

Trpezarija simbolizuje slavsku atmosferu na kojoj je porodica okupljena, zvuci mljackanja, žvakanja i svađe neprestano odjekuju. Ukoliko produžite do Dečje sobe koja je „beg“ od te tenzične atmosfere, suočićete se sa digitalnim prikazom sebe na zidu, a Yannis nam objašnjava da je to situacija između digitalnog i analognog, koju često potencira u svojim radovima. U sobi je zagušljivo, jer je to mesto za sećanja, a tu se, takođe, nalaze instalacije, tačnije, voće koje, kada ga dodirnete, proizvodi zvuk. Pogled je prostorija koja ima najveću konotaciju sa izbegličkom krizom. Pogled na more i talase sprečavaju rešetke, odnosno laserski zraci. Ukoliko poželite da ih rukom probijete, čućete zvuk buke, žamora i glasova izbeglica. Ubrzo ćete opet poželeti da samo posmatrate iz daljine.

Yannis je ovaj audio-vizuelni projekat razvijao zajedno sa kustoskinjom Nadeždom Kirćanski, a trenutno je i rezident artist u NGVU, te govori da mu rad u Srbiji prija i da ga je ova galerija inspirisala da napravi Sobe sa pogledom.

Sa njim smo razgovarali o sound art-u, muzici i zvukovima, mizofoniji, sećanjima, traumama i društvenim okolnostima koje je prikazao u svojim Sobama.

Kako je nastao ceo koncept i ideja izložbe?

Yannis: Veoma me je zanimala tema „informacije“, distribucija istih, manipulacija njima i način na koji ih dobijamo ili čuvamo u mozgu. Dok sam radio na ovoj ideji, zaista sam želeo da prikažem da informacija nije stvar. To je nešto subjektivno, a ne objektivno, po mom mišljenju. To je sve što osoba tumači iz rasporeda ili niza stvari sa kojima se susreće.

Takođe, nisam mogao da iz celog ovog koncepta izostavim digitalnu stranu informacija. Svi smo spamovani oglasima, „personalizovanim“ kolačićima i podešavanjima. I ove digitalne informacije, koje se, takođe, mogu kategorisati kao podaci ili sadržaj, imaju značajnu razliku u odnosu na analognu stranu informacija.

Razlika između informacija, podataka i sadržaja je nezgodna, ali važna stvar je da odsustvo sadržaja ili podataka, ili izmena njihovog originalnog oblika, može biti jednako informativna. Nisam tehnofobičan ili tako nešto. Naprotiv, počeo sam da preispitujem sopstvenu prošlost i sadašnje okruženje, digitalno ili „stvarno“, koje je formiralo moju ličnost i dovelo do toga da evoluiram dok imam neke stvari u svom umu kao činjenice, a ne kao objektivne informacije.

Šta te je navelo da izložbu koncipiraš na ovaj način i podeliš je na ova tri segmenta: Trpezariju, Dečju sobu i Pogled?

Imajući u vidu sve navedeno, i to što sam u NGVU rezident artist, u to vreme sam kroz razgovor o svemu tome sa Nadeždom Kirćanski, kustoskinjom izložbe, došao do odluke da ova izložba bude baš ovde. Ne bih rekao da je to izložba specifična za lokaciju, ali svakako je povezana sa načinom na koji je ova galerija izgrađena, sa ove tri sobe i isto toliko vrata. To je odigralo ključnu ulogu u pokušaju da se ove misli formiraju u artefakte. Izgledalo mi je i osećalo se kao kuća.

Odlučio sam da je podelim u tri segmenta pošto sam želeo da pričam o okruženju koje menja način na koji shvatamo ili čuvamo informacije. Želeo sam da se osetim sigurno da podelim detalje o sopstvenom prošlom i sadašnjem okruženju, svojim kućama, i da na ovaj način ekstrovertiram svoju introvertnost, da budem stidljiv i iskren, da budem zbunjen u vezi sa ovim konceptom, umesto da budem didaktičan ili kritikujem druge, tako da sam ga podelio na tri dela, trpezariju koja simbolizuje porodicu, sobu za adolescenciju, koja bi mogla da predstavlja tinejdžerske godine i pogled koji predstavlja sadašnje okruženje u kome sam živeo poslednjih nekoliko godina i živim sada. Dosta je povezan sa mojim promišljanjima u vezi sa izbegličkom krizom u Grčkoj, kroz moju perspektivu.

Kako je došlo do ideje za naziv izložbe?

Naslov izložbe je zasnovan na sopstvenoj frustraciji, što je bio prvi put da sam zaista počeo da razmišljam dublje o informacijama. Kada sam svih ovih godina pokušavao da se informišem o tome šta se dešava sa izbegličkom krizom na Egejskom moru, svaki put kada bih kucao nešto na internetu u vezi sa ovim područjem, dobio bih turistički oglas za iznajmljivanje sobe sa pogledom.

Kako si počeo i zašto si odlučio da se baviš sound art-om? Ispričaj nam nešto više o ovom obliku umetnosti.

Od malena sam studirao muziku na konzervatorijumima. Kasnije, kada sam se preselio u Atinu, počeo sam da se zanimam za klasičnu, pank, narodnu muziku, a radio sam i kao muzičar dok nije počela pandemija. Na kraju sam počeo da učim savremenu i elektro-akustičnu muziku na konzervatorijumu u Atini, gde sam se prvi put susreo sa tehnikama poput circuit-bending (savijanja kola), što nije ništa drugo do eksperimentisanje sa sklopovima starih igračaka, da zvuče drugačije, diy analogna elektronika. I korak po korak shvatio sam da me više zanima zvuk, zvučni kvaliteti koji stoje iza svakodnevnih zvukova ili potpuno abnormalni sintetizovani zvukovi, nego muzika. A kada kažem muzika, uglavnom mislim na ono što je zapadna kultura ustanovila kao muziku.

Ali da, to je zanimljiva stvar koja se tiče zvučne umetnosti. Tanka je linija između sound art-a i muzike. Sound art je često interdisciplinarna umetnička forma. Ali glavna stvar je da sam, budući da sam se svih ovih godina bavio zvukom i muzikom, osećao da zvuk treba da bude moj primarni medij i da bih mogao bolje da izrazim svoje misli na ovaj način. I, takođe, volim razigranost zvuka kao medija. Možete snimiti prženu slaninu i koristiti je kao zvučni pejzaž za kišu kada želite da se vizuelni elementi povežu sa nečim specifičnim.

Ti si resident artist ovde u NGVU, kako je raditi u drugoj zemlji?

Zabavno je i uzbudljivo. Radio sam sa sjajnim ljudima i količina pomoći koju sam dobio je bila suluda, tako da želim da zahvalim i devojkama koje vode galeriju ili rade oko galerije, Sanji, Jeleni, Aleksu, njihovim prijateljima koji nam pozajmljuju stvari i tehničarima koji su pomogli da se izložba postavi. Igoru za dokumentaciju, Andreju za dizajn, ljudima koji su radili na prevodu izložbe na srpski, tako da su mnogi od njih zapravo učestvovali u pravljenju ove izložbe. Bilo mi je veliko zadovoljstvo raditi ovde i interesantno je bilo da podelim svoje lično mišljenje sa ljudima van sredine u kojoj sam navikao da živim. Takođe i da sa njima uspostavim odnose i ne držim hladnu distancu u poslu.

Kakvo je bilo tvoje iskustvo sa stvaranjem ovde i u Atini? Koje su razlike, možeš li nam reći neke prednosti i nedostatke?

U stvari, ima mnogo zajedničkih stvari. Naravno, jezik je bio velika razlika jer se sve komuniciralo na engleskom, koji nije moj maternji jezik, a ni maternji jezik ljudi sa kojima sam radio. Ali, na kraju, to nije bila prepreka. Ne bih rekao da postoje prednosti i mane. Samo je malo drugačije, što je uzbudljivo i moj mozak je pratio staze kojima nije išao dok sam radio u Atini, što je uzbudljiv aspekt. Bilo mi je važno da budem izvan svog babla kada radim na projektu o informacijama i percepciji u kojoj se informacije dobijaju.

Kako izgleda proces rada kada se priprema ovakva izložba, sa zvučnim efektima i instalacijama?

Ova izložba ima dve audiovizuelne instalacije, a na otvaranju je imala i zvučni performans.

Teško je verbalizovati zvuk, preneti ga i opisati rečima kada počnete da radite na njemu, ali Nadežda je zaista od početka razumela šta sam želeo da uradim. Takođe je pomogla u produkciji, ne samo u kustoskom delu. Umem da budem težak, svaka dva dana menjam svoje ideje o tome kako koncept treba da evoluira u umetničko delo, ali postojala je tako dobra veza, komunikacija i razumevanje o tome šta ćemo da uradimo.

Težak deo posla, kada ne radite „čistu“ zvučnu instalaciju, a želite da dodate vizuelne elemente, jeste da održite dobar balans. Zvuk i vid treba da rade zajedno i stvaraju jedno iskustvo. Ni zvučni, ni vizuelni aspekt ne bi trebalo da budu jači jedan od drugog, bar po mom mišljenju, tako da mi je svaki detalj bio važan, gde će biti postavljen izvor zvuka u vezi sa vizuelnim objektima ili zvučnim objektima instalacija i kako ove višeslojne instalacije učiniti razumljivim i privlačnim. Takođe, sve sam morao da napravim sam. Mislim, ne možete da nađete prozor sa laserima, koji, kada isečete zrak, proizvodi zvuk, ili narandžu koja može da pusti Nirvanu. Morate ga izgraditi od nule, ali to je moj hleb i puter. Zaista se zabavljam izgradnjom nenormalnih instrumenata ili interfejsa.

Osim toga, izložba je interaktivna, da li i koliko ti je bilo važno da izložba ide u ovom pravcu?

To mi je bilo najvažnije. Volim da radim sa senzorima osetljivim na svetlost/dodir i da kreiram instalacije koristeći ih. Osećam da ova interakcija sa senzorima formira kompleksan odnos sa posetiocima, što ih tera da se zabavljaju. A to mi je zaista važno, da se ljudi zabavljaju mojom umetnošću. Ali, takođe, mislim da to čini razumljivijim koncept koji stoji iza mojih izloženih radova.

U sobi za adolescenciju, ljudi su bili pozvani da dodirnu voće kako bi slušali zvukove koji su se zadržali u meni od moje adolescencije. U sobi Pogled, ljudi su takođe bili pozvani da preseku laserske zrake kako bi slušali snimke izbeglica koje demonstriraju ili dele istinu o tome šta se tamo dešava. Ovaj dodir i gest koji su ljudi pozvani da uključe u svoje stečeno iskustvo na izložbi, odigrali su ključnu ulogu kada sam pravio ove instalacije. Na primer, bila je to igra uma ili lingvistička igra, „dolazite u kontakt“ sa svojim sećanjima, ali preko plodova koji će na kraju istruleti u sobi za adolescenciju i slušate zvukove koji nose sećanja koja se izobličavaju vremenom. I tu je postojala suprotstavljenost digitalnog i analognog sveta.

Čuvate svoje iskustvo kroz svoje biosenzore, sopstveni mozak, i to će na kraju izbledeti. Ali ono što aktivirate analognim čulom dodira je digitalna verzija mojih uspomena, sačuvanih na hard disku računara, koju nikada nisam namerno menjao. I ovo i čuvanje sećanja nije nešto samo lično, mislim da većina nas može da se poveže.

Pominje se i telefonska igrica ( gluvi telefoni) na zidu u Trpezariji, kako si je i zašto povezao sa ovim segmentom, kao i ta neonska svetla i ostale detalje?

Počeo sam da se bavim zvučnom umetnošću kroz hakerske igračke. U ovom specifičnom konceptu informacija, najjednostavnija igra koju sam mogao da hakujem u svom mozgu, bila je telefonska igra. Smešno je što smo se kao deca zabavljali igrajući tu igru. Morali smo da prenesemo frazu sa informacijama kroz niz ušiju i usta. Ako je fraza bila tačna, pa da! Pobedili smo. Ako je fraza bila netačna, i dalje smo se smejali. I to za mene predstavlja jedan veoma lep i nevin aspekt života i komunikacije.

Biti pogrešno informisan je bilo tako prirodno. Hakovanje ove igre, ovoga puta, nije predstavljalo zaokret, već jednostavnu promenu učesnika i okruženja u kojem se igralo. Zamenio sam u glavi i zidovima galerije decu sa odraslima, zamenio sam zabavnu dečju igru okruženjem za odrasle, hotelom, digitalnim komunikacionim prostorom kao što je Zoom ili mestom pored mora gde se izbeglice dave. A igra je odjednom super komplikovana.

U svojoj umetnosti koristim mnogo buke, ili onoga što mi nazivamo bukom, kao društvo koje ima fokus na aspekt informacija i njihovo prenošenje. Trudimo se da eliminišemo svaku buku iz naših komunikacionih sistema, te pribavljamo bolje telefone, brže internet veze, da bismo imali jasniji signal.

Kada je reč o neonskim lampama, uglavnom sam koristio ova UV fluorescentna svetla da ograničim vizuelni aspekt performansa i da usmerim fokus više na zvuk i na elemente koji su bili snažno povezani sa proizvodnjom ovih zvukova žvakanja, kao što su zubi ili ekseri, sama hrana i porodični sto.

Šta ti je bilo važno pri organizovanju trpeze? Kakav je bio izbor hrane? Čini mi se da je bila grčka, mislim da sam namirisala tzatziki?

Najvažnije je bilo da izvođači uživaju u jelu. Da se osećaju ugodnije kako bi se mogli opustiti i ograničiti cenzuru zvukova koje su proizvodili dok jedu. I zaista želim da im zahvalim, jer su svi super kul i kooperativni. Tzatziki je bio tu jer sam, organizujući ovu trpezu, želeo da ponovo stvorim ambijent slave, ali i da predstavim neke lične podatke o grčkoj slavi (koju ne zovemo tako, ali imamo nešto slično) i, mislim, tzatziki je uvek tu. I moja umetnost ponekad propadne, ali moj tzatziki nikad ne izneveri.

Izbor hrane pratio je koncept koji stoji iza predstave, a to je mizofonija. Mizofonija uključuje netoleranciju i duboku iritaciju uz određene ponavljajuće zvukove koje obično stvaraju ljudi: žvakanje, mljackanje, glasno disanje, kucanje na tastaturi, kliktanje olovkom, grebanje noktima po zidu ili tabli i tako dalje.

Dakle, izbor hrane i način na koji je bila tu je da stvara odvratne, iritantne zvukove. A to je i podsetnik na jednu od stvari kojima je porodično okruženje poslužilo kao mesto na kome tumačimo informacije. Učimo da nam se gade ovi zvukovi žvakanja, prateći ono što društvo više klase smatra pravilima savoir vivre, dok su smrt izbeglica ili naše lične traume za takvim stolom diskutabilne, a ponekad, čak, i neprihvaćene kao postojeće.

Da li ova izložba i zvuci koje čujemo treba da nas podsete na neke naše traume koje svi potiskujemo?

Uglavnom bih rekao da postoje traume koje potiskujemo, ali mislim da su one kolektivne, ne samo lične. Većina nas je imala roditelje koji su se svađali kada smo bili zatvoreni u našim tinejdžerskim sobama, ali zvuci izbeglica koje dele svoje priče sadrže njihovu kolektivnu dramu. Želeo bih da nas ova izložba podseti da mi formiramo te traume ili razumevanje trauma drugih ljudi koje formiramo živeći u specifičnom okruženju. I da je ovo zbunjujuće. I ja sam zbunjen u vezi s tim. I to je u redu podeliti.

Dečja soba je mesto za bekstvo od ovih zvukova i svađa, ali postaje veoma zagušljivo. Takođe, dočekuje nas digitalna figura na zidu, zašto nas ovde suočavaš sa nama samima?

To je mesto za sećanje, pa je zagušljivo haha. Digitalna figura na zidu nas samih, predstavlja ovu jukstapoziciju između digitalnog i analognog sveta. Imamo stvarne i digitalne ličnosti. Takođe, imamo digitalna i analogna mesta na kojima čuvamo informacije i uspomene. Isto tako, imamo bioanalogne senzore – naša čula i digitalne senzore koji rade za nas, poput algoritama na našim računarima i internetu. To je deo nas i takođe je deo sredine u kojoj rastemo i u kojoj smo u interakciji sa samim sobom.

U trećoj prostoriji koja se zove Pogled uskraćeni smo za lep pogled od lasera i buke, a kada pokušamo da dodirnmo laser, kao da se zvuk pojačava. Na šta aludiraš, da li to konotira naše suočavanje sa stvarnošću, strahovima?

Lepo je uživati u prelepom pogledu i čuti prirodnu buku talasa koji udaraju o obalu, ali kada povežete takav pogled sa realnošću i onim što se tamo zapravo dešava, percepcija se menja. Kao da te ošamari onaj bučni talas u lice, i to više nije tako zabavno. Laseri su tamo imali višeslojnu namenu. Oni rade kao rešetke na prozoru, kao vizuelna prepreka. Kada ih isečete i razbijete ove rešetke, možete bolje videti pogled na more, ali takođe slušate pojačane priče izbeglica o tome kroz šta su prošli u tom moru. Prestajete da ih sečete jer želite da izađete iz ove pojačane zvučne scene kolektivne traume izbeglica da biste mogli da uživate u mirnom morskom zvučnom pejzažu, ali laser se vraća. Rade baš kao more, morska oseka i uvek teču nazad.

To je petlja. Baš kao laser. To je lični strah od suočavanja sa stvarnošću. Da li želim da uživam u pogledu na more i da uvek imam ove rešetke ispred sebe ili želim da ih razbijem i dođem u kontakt sa stvarnošću? Takođe sam želeo da ukažem da je ovaj nedostatak dodira nešto što nas ne zadovoljava, ne treba da osećamo da smo postigli cilj do kraja, da je u našim rukama. Laser je uvek iznad naše ruke. Pomislite na Pavlovljev eksperiment sa psom i istovremeno pomislite na mačku koja juri laser. Zar nije zbunjujuće? To je borba napred-nazad.

Na kraju smo ponovo u trpezariji koja je „mesto zločina“. Čini mi se da se kroz izložbu svi vraćamo u detinjstvo. Da li si to uradio iz nekog svog ličnog razloga ili možda zato što, kako kažu, sve dolazi iz detinjstva, sve je neka vrsta kruga?

Želeo sam da ti zvuci priča o izbeglicama odjekuju u tvojoj glavi dok se suočavaš sa zvučnim pejzažom odvratnih zvukova jedenja koji odzvanjaju u prvoj sobi. Da se ​​suočiš sa ovim kontrastom, da započneš situaciju i možda promeniš način procene onoga što je važnije, traume ljudi koji umiru i suočavanje sa time iz daljine, kao i sa sopstvenim ličnim traumama, tišinom, bukom. To je mesto slučajnog zločina, samo ste jeli i bili ste osuđeni ili osuđivali druge ljude o tome kako jedu dok su se sve ove stvari dešavale u stvarnom životu. Detinjstvo je jedan deo, da. Ali mogu da zamislim da imam ovu večeru i kao odrasla osoba, upravo sada.

Šta možemo očekivati u budućnosti, da li spremaš nešto novo/drugačije?

Imam mnogo ideja, neke od njih želim da razradim sa Nadeždom. Razmišljam o turneji, možda ovu izložbu predstavim negde drugde, menjajući je svaki put malo u odnosu na zemlju i okruženje. Ali da, postoje dve specifične ideje, trenutno radim mentalno, zbog toga se zaista osećam kao štreber kakav želim da budem kada ih stvaram.

Za sada sam tu u galeriji tokom radnog vremena jer je ovim osetljivim instalacijama zasnovanim na senzorima potrebna stalna kalibracija, jer vremenske prilike ili struja mogu da promene njihova radna svojstva. Dakle, ako neko želi da poseti, ja sam tu da popričamo, popijemo piće ili obiđemo izložbu zajedno.

Izložba će biti otvorena do 28. aprila 2022. godine.

Autor fotografija: Igor Ripak

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!