Mladen Milošević (Danga): Muzika pruža čoveku mogućnost da se oseti kao čovek

Ideja o bendu Danga je nastala 2014. godine, iako tada bend još uvek nije imao ni ime, ali su dva člana, Mladen i Matija došli na ideju da naprave bend. Bend se, kako kaže Mladen Milošević, gitarista benda Danga, „ustalio“ 2016. godine, a kao rođendan slave datum kada su imali prvu svirku u Elektropioniru. Od samog početka ideja je bila da sviraju autorske pesme, iako niko nije imao prethodnog iskustva u pisanju pesama.

„Ja sam imao dva neka teksta, koja sam smatrao za totalne gluposti, ali smo rešili da pokušamo nešto sa njima. A imao sam i tekstove koje mi je dao dečko moje starije sestre, koje je on napisao kada je imao 18 godina. I onda smo uzeli te tekstove da se igramo sa njima za početak, dok ja ne budem bio u stanju da napišem nešto normalno“, uvodi nas u priču Mladen.

Mladen je diplomirani novinar, radi kao organizator na Drugom programu Radio Beograda i urednik je beogradske redakcije portala Balkanrock. Ukoliko imate priliku da se sa njim zateknete u istoj prostoriji, prvo ćete ga čuti, pa onda verovatno lako i prepoznati, jer je po prirodi glasan i upadljiv. Mladen je energičan i veseo, kako u svom svakodnevnom ophođenju prema drugima, tako i na bini, a za njega rokenrol predstavlja pružanje smisla i pomoći sebi i drugome. Mladen će večeras, svojim bendom Danga, svirati u beogradskom klubu Jazz Bar Centar. U okviru koncerta će nastupiti još dva benda: BY-PASS iz Pančeva i Stone Slipper iz Kragujevca.

Bend Danga
Fotografija: Nemanja Đorđević

Kakva vam je komunikacija unutar benda?

Osnovu skoro svih pesama sam uglavnom pravio sam, pa se onda komunikacija razvija od te polazne tačke, ja donesem nešto sirovo i onda zajedno sklapamo od raznih delova. Većinski ja prvo sa Andreom probam pesmu u akustičnoj varijanti, dakle vokal i gitara, jer ako je u toj formi loša, onda neće biti ništa od nje. Ja smatram da je svaka pesma dobra ukoliko dobro zvuči akustično. Dok je u svojoj samoj suštini, dok nema nikakvih detalja, šaranja, već čista suština, te reči i osnovni ključ u kome se svira. A što se tiče ortačke komunikacije, to je stvarno super, sada nam je došao i novi član i mislim da se dečko uopšte ne oseća kao stranac u bendu, jer smo već počeli i da se družimo i izlazimo. Sa nekim članovima se i poznajem od ranog detinjstva, tako da se odavno družimo.

Ako vas dvoje prvo sami pravite pesmu, da li se ostali članovi možda osećaju zapostavljeno?

Do sada se niko nije žalio (smeh). Kažu ukoliko im se nešto ne sviđa i onda gledmao da te stvari menjamo. Mada ja nekada umem da budem i previše uporan pa ne dam, pa tu bude neke tenzije, ali je to dobro za stvaranje.  Oni su većinski ti ljudi koji imaju odlične ideje, ali nemaju dovoljno strpljenja da sednu i naprave celu stvar sami. I onda ja uzmem sve te delove i sklapam ih. Postoje čak i neke pesme u kojima nisam ja smislio nijednu deonicu, nego sam uzeo njihove delove i spojio ih.

S obzirom da si ti i urednik portala BalkanRock, kada bi pisao tekst o svom bendu, kako bi to izgledalo?

To sam jednom i radio. To izgleda tako što ja apsolutno zaobiđem sve, jer ne mogu da pišem o tome, bio bih pristrasan. Pa onda napišem bukvalno tri rečenice: svirao taj i taj bend, t i tu, to i to, najformalnije na svetu. Taj tekst bi trebalo da damo za primer pisanja vesti na fakultetu.

A šta bi iskritikovao, kada bi pisao o svom bendu?

U to je odlično pitanje. Iskritikovao bih izgled na bini. Izgled na bini je jako problematičan, zato što ja izgledam kao retard, koji se bacaka na sve strane, a ostali izgledaju često potpuno nezainteresovani. Ponajviše Matija, koji stalno izgleda kao da se muči dok svira. Gledao sam i snimak neki gde se ja bacakam, ali ovi svi se nešto malo mrdaju, ili ne mrdaju, zaista izgleda smešno. To bi mi bila najveća kritika, manje sviranja, a više tog nekog scenskog nastupa. Izgledamo kao rok bend, ali previše kao tehnički rok bend, a nismo to. Imamo prilično prljavu i agresivnu muziku, nije da sviramo džez i da ja sada treba da stojim i gledam u svoje žice i gitaru i da se bavim time. Nego treba da se opustim i idem na tu energiju.

Vi ste rok bend – to je nekako široka odrednica. Kako bi ti opisao, kakav ste vi bend?

Ma nebitno je to kategorisati. Mi smo lupili da smo mi neki post-grandž. Ja sam video da su to Bjesovi stavili pa sam stavio i ja, nije da sam promišljao. Ali kao ima smisla jer je grandž vezan za vreme devedestih, imao je tu socijalnu konotaciju koju mi imamo, ali ipak danas se ne možemo odrediti baš tako, nema smisla, jer je to ipak pitanje tog vremena, jer je grandž bio pank te generacije. Sada kada bismo mi probali to da imitiramo to bi bilo veštački. Tako da smo mi prosto na osnovu toga ko su nam većinski uzori stavili taj neki opis post-grandž. Inače, zvuk nam ide na sve strane, imamo pesme od pop žanra, do najmračnijih, gde možemo da sviramo kao predgrupa blek metal bendovima. Nemamo tu neku osnovu, da ja kažem da je to neki žanr.

Fotografija: Nemanja Đorđević

Da li biste mogli da podpadnete pod grupu savremenih alternativnih bendova?

Ne, ne pripadamo tu. Nismo dovoljno kul. Oni su previše kul da bismo mi tu pripadali. Kao što Nedić iz Vizelja kaže, svrha rokenrola je da bude kul. Ja se ne slažem sa tim uopšte.

Po mom mišljenju, ne biti kul je kul.

Kojoj sceni onda pripadate?

Mi smo samostalni.

Dakle postoje različite scene, a vi ste sami?

Mi smo negde, ne pripadamo nigde, i mislim da se nećemo ni uklapati. Ne jurimo nikakvu slavu, ne jurimo ni da budemo popularni, sviramo jer volimo da sviramo, tako da nemamo nekih takvih ambicija da bismo morali negde da se uklopimo i da negde pripadamo.

Koje su vaše ambicije?

Ambicije su nam da prosto sviramo, snimamo albume i da to čuje ko želi da čuje. Kada mene pitaš moje su ambicije mnogo veće nego možda nekih drugih članova benda. Mi smo svi različitih godina, različite smo škole završili, različitim poslovima se bavimo, različite su nam okolnosti. Ja sam možda u tu priču uleteo najozbiljnije i ja imam možda najozbiljnije ambicije, ali ko zna šta će se desiti. Dokle god imamo probe i dok su one dobre, ja sam zadovoljan.

Koliko često imate probe?

U zadnje vreme dva puta nedeljno. Umeli smo da stagniramo i da bude baš problema jer ne možemo da se dogovorimo i uklopimo. Samo je Nenad iz Beograda, iako smo mi „bend iz Beograda“ i onda često idemo kući, pa je teško da se uklopimo.

Zapravo najveći problem našeg benda je ta neka lista svih društvenih uloga koje mi imamo, jer svako od nas pored ovoga ima još 5 ili 6 društvenih uloga, ja ih imam 50 verovatno, tako da je to najzajebanije. Mnogo je teško imati bend koji nije definitivno opredeljen da je to prioritet.

Mislim da se to dešava velikom broju bendova.

Pa da. Ja smatram da je to možda najveći problem svih bendova, ne mediji ili drugi faktori. Zapravo, nije baš idealan trenutak za to da imate rok bend.

Zašto?

Pa baš zbog toga što smo svi stalno u gužvi i svi moramo da ispunimo milion društvenih uloga. Smatram da će najbolje proći oni koji budu imali hrabrosti da im to bude jedini poziv. To je hrabar stav i zamisli situaciju da bend funkcioniše kao posao, da vežbaju pet dana u nedelji po osam sati. Ja tvrdim da to nije nemoguće. Moj bend to nikada neće ostvariti jer je takva ekipa, ali je moj predlog ako neko stvarno želi da mu to bude poziv, treba da ga shvati kao posao. Ali onda moraju svi biti spremni da ga shvate tako i onda će stvarno taj bend moći da radi. Mislim da je to recept Repetitora za njihov uspeh. Prosto je u pitanju trud, ja mislim da oni to tako shvataju.

Što se tiče realnih koraka, da li snimate nešto?

Sada imamo neke svirke, ali su nas za dosta toga ispalili. Snimili smo celu svirku koju smo svirali sa bendom Sink, pa ćemo neke pesme sa tog live koncerta objaviti. A što se tiče snimanja albuma, sada je plan da sviramo do leta, da vidimo šta će biti sa festivalima, a snimanje je u planu nakon toga. Možda u letnjem periodu ili za jesen.

Fotografija: Aleksandar Jovanović

Znači imate materijal?

Imamo gotovih 9 pesama. Ali ja imam plan da navežbamo nekih 14 pa da vidimo šta je tu najbolje i odatle da biramo pesme za album. Možda nešto ni ne treba da bude na albumu. Jednu pesmu imamo koju razmišljamo da izbacimo skroz, pesma se zove „Vetar“.

Dakle definitivno snimate album.

Pa da, to ćemo za početak. Moramo to da ponudimo nekome, nešto što je snimljeno. Mada ja smatram da bend koji ne postoji koncertno ne treba da postoji ni studijski. Danas često viđamo bendove koji imaju album, a ne sviraju negde, pa vau, ko si ti i odakle ti to?

Mora koncertno da postoji bend pre albuma i pre snimanja, jer to je pravi test.

Dakle vaša ideja je da budete koncertno aktivni, ali niko nije sto posto u tome.

Tako je. Ja sam, kada smo osnovali bend, zagrizao jako za tu celu ideju, pa me je i nerviralo što ostali nisu u istom fazonu, ali sam sada malo zreliji pa ipak kapiram da svako od nas ima mnogo toga u životu i ne možeš od svih ljudi očekivati da imaju iste želje kao i ti. Nema šanse naći pet ljudi koji su u istom fazonu. Vidiš kako Buč Kesidi bend funkcioniše, oni su pametni, ima ih dvojica, rade šta žele i lako im je da se dogovore.

Kada napravite album, šta ćete raditi sa njim, da li ćete tražiti izdavača?

Pa da. Ja smatram da je važno imati izdavača, ali tu treba biti oprezan. Kao mali bend, nije dobro juriti jakog izdavača, to neki ne kapiraju, jer te taj izdavač ograničava za gomilu stvari, na primer da ne sviraš male svirke. I onda ti čekaš velike prostore i postaješ bend koji ne postoji. Ja nisam razmišljamo za koga bismo izdali, ali je bolje da to bude neko manji. Mada se to često završi na tome da te neko uopšte prihvati, a ne da se ispunjavaju tvoje želje. Ipak ne treba pristati ni na izdavača koji neće uraditi ništa za tebe. Da okačim album na internet mogu i sam. Moraš da nađeš nekoga ko će ti ponuditi neku sredinu.

A nisam te pitala, zašto se bend zove Danga?

Danga znači žig. Svi onda misle da ima veze sa satirom Domanovića i da ima veze sa tim socijalno političkim kontakstom. Nema veze sa tim, samo jako dobro zvuči i ima smisla jer ti kada nešto stvaraš to na neki način tebe obeležava i postaje deo tvog identiteta i to je tvoje opredmećenje, muzika koju stvaraš, emocije koje si pretočio u nju. Dok nešto što imaš u sebi, reči, misli i emocije, postoji unutra, to niko ne razume, ali ako od toga napraviš muziku, onda je to što imaš prebačeno na jezik koji druga strana može da razume i oseti. Ako stoji u tebi, unutra, to ništa ne znači. Ja smatram da je to glavna svrha muzike – deliti sa ljudima, pomoći drugima. Ja tvrdim da nijedna muzika nije depresivna, nijedna umetnost se ne može nazvati depresivnom jer bi to na neki način bila neka vrsta sadizma. Niko ne piše depresivnu muziku da bi se neko drugi osećao depresivno. Sigurno. Zato mi imamo tu dangu, ona je naša oznaka, ono što smo mi i što sada ljudi mogu da vide. Smatram da se umetnošću otkrivaš potpuno, koliko god te neko poznavao. Naravno, tu se vidi da li si iskren u tome. To je moj glavni kriterijum kada pišem recenzije, kako god neko da svira, ukoliko se ne oseća iskrenost, to ne valja.

Danga je ta neka iskrenost koju emitujemo ka spolja. Da svi vide da si ti to, a i da ti ljudi takođe prihvate  to što slušau, kao deo svog identiteta. Svi se danas obeležavamo na neki način. Više se ne određujemo toliko po pitanjima nacije ili religije, nego kada nekoga uponaš, prvo ga pitaš koje filmove gleda, koje knjge čita, kakvu muziku sluša, gde radi. Ovo postmoderno društvo je dovelo taj neki umetničkiji način obeležavanja ljudi. Moj je plan i da uradim tetovažu ispod ruke u obliku logoa benda i to će biti moj znak jer je to deo mene. I uvešćemo pečat za svirke kada napraivmo logo, jer smo pet puta fejlovali, pa ćemo imati žig.

Fotografija: Aleksandar Jovanović

Ti radiš na radiju, pišeš i uređuješ tekstove za Balkanrock i imaš bend, dakle usmeren si na rokenrol u mnogim segmentima života. Šta misliš, koje su savremene vrednosti rok kulture?

Pazi, ja nisam taj neki čovek od misije, nemam taj stav da je to neka revolucionarna struja i ne volim to positovećivanje rokenrola sa revolucijom i nekim promenama koje su često levo politički orijentisane. Mnogi ljudi tako kategorišu rokenrol, a meni to nije to. Meni je na neki način rok kultura zapravo pružanje nekog smisla ljudima i neka vrsta toga da ti nekome pružiš mogućnost da oseti nešto što već zna. Rokenrol to radi veoma dobro, jer može dobro otkriti čoveku šta je. Tako da je osnova toga svega neka vrsta pomoći ljudima i smatram da bi to trebala da bude neka sitna misija bendova, a ne da budu kul ili da menjaju stanje na sceni. Koga bre boli kurac. Ako ti pomogneš jednom čoveku i pružiš mu nešto što mu je potrebno, ti si to učinio za sve. Pomogao si i sebi i drugima. Ostalo je nebitno, ako si nekome pružio mogućnost da nešto oseti. A danas ljudi malo osećaju, to je veliki problem. E to je to, roknrol pruža ljudima mogućnost da nešto osete, kao i svaka druga muzika, i narodnjaci. Muzika, kao i svaka umetnost, pruža čoveku mogućnost da se oseti kao čovek. Ja se nikada ne osećam više živim nego kada sam na koncertu, to me čini srećnim. Osećam se kao da sam negde i da postojim, ja sam i da pratim svoje misli dok se ta muzika dešava.  

Kakvu žurku možemo očekivati večeras?

Večeras nastupamo sa dva veoma žanrovski slična benda, tako da će sve biti dosta intenzivno i energično bez mnogo mesta za predahe. A između ostalog, šta ja imam da pričam kako će biti na našem koncertu dođite i proverite sami. Početak je zakazan za 22h!

Marina Zec

Leave a reply