Mladi i mediji: Od svakodnevnog informisanja do rada u redakcijama

O važnosti poznavanja medija, kreiranju i razumevanju sadržaja u medijima
Autor/ka Snežana Pajkić

31. May 2020

Ne tako davno, da biste se informisali, morali ste da posvetite određenu pažnju mediju putem kog dolazite do informacija. Trebalo je izdvojiti vreme za čitanje novinskih sadržaja, gledanje televizijskih kanala ili slušanje radijskih emisija. S munjevitim razvojem tehnologije, informacije su do nas počele da dolaze u mnogo većem broju nego što je to bio slučaj pre pojave novih medija. Društvene mreže takođe su ubrzale protok informacija, te je postalo jako teško isfiltrirati količinu sadržaja koje upijemo u toku samo jednog dana.

Za razumevanje poruka koje dolaze do nas kao publike, odnosno konzumenata medijskih sadržaja, važno je da razumemo i pojmove poput medijskih  uticaja, konteksta u kome se neka informacija plasira, zakonaMoramo poznavati i kanale komunikacije (informaciono – komunikacioni sistem), zakone, medijske slobode, Kodeks novinara, medijski sistem

Sve ove sintagme koriste se kada govorimo o medijima. Čini se da su se toliko „odomaćile“ i ušle u svakodnevnu upotrebu da ih nema potrebe dodatno objašnjavati, kao ni pojam medija uopšte. Međutim, sam pojam medija nema preciznu, opšteprihvaćenu definiciju. Jedan od razloga je taj što, kako smo već naveli, razvoj medija paralelno prati i razvoj tehnologije. Od Gutenbergovog izuma – štamparije (neki će reći i od postojanja grčke Agore), preko radija, televizije i interneta, menjali su se ne samo mediji, već i medijski formati. Kako onda definisati nešto što je toliko „živo“ i sklono promenama?

Ilustracija: Kati Szilagyi

Šta su mediji danas?

Ana Martinoli, teoretičarka medija i vanredna profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ističe da je s jedne strane neophodno da pojmove definišemo da bismo mogli da ih proučavamo i  beležimo njihov rast i razvoj, evoluciju, ali je, s druge strane, mišljenja da teorija danas teško može da u realnom vremenu isprati sve ono što se u praksi dešava jer su promene na medijskom tržištu neverovatno brze, dinamične i velike.

Ako bismo danas želeli da definišemo pojam medija, morali bismo da se krećemo u nekim okvirima čije granice ispisuju tehnika i tehnologija, zatim pojmovi kao što su platforme, servisi i aplikacije, dakle razni načini na koje dolazimo do sadržaja, što nas onda opet tera da o medijima razmišljamo iz perspektive  produkcije i distribucije sadržaja. Isto tako, iz te definicije ne bismo smeli da isključimo publiku, a kada govorimo o publici, njihov odnos prema medijima se takođe menja. Više ne razmišljamo o kategorijama čitam/gledam/slušam, već o kategorijama komuniciram i, posebno, o kategorijama koje pokušavaju da razumeju i zabeleže iskustvo ili osećanje koje kod korisnika proizvodi određeni medijski sadržaj“, navodi Martinoli.

Ona dodaje da je „za neko akademsko, teorijsko, naučno proučavanje medija važno pokušavati definisati medije, ali da su ti pokušaji danas dosta komplikovaniji  jer više ne govorimo samo o radiju, televiziji, novinama, već i o vrstama medijskih sadržaja koji cirkulišu kroz razne platforme, ne više obavezno linearno; komunikacija između korisnika i medijskog sadržaja više nije jednosmerna, karakteriše je interaktivnost, a sve pomenuto predstavlja neke nove dimenzije koje moraju da budu integrisane u definiciju medija.“

Iako su definicije medija brojne i različite u odnosu na naučnu disciplinu koja medije proučava, jedno je sigurno – uloga medija je nešto oko čega ne bi trebalo da postoji nikakva dilema.

Mislim da bez obzira na to koju definiciju medija odaberemo, moramo da se složimo oko toga da funkcije medija ne smeju da budu nešto što se pregovara. Dakle, funkcije medija su da rade u interesu javnosti, da brinu o javnom interesu, da informišu, obrazuju, zabavljaju, ali i da mobilišu i da, praktično, budu institucije društva koje će publici da omoguće da to društvo razume i da u tom društvu aktivno participira. Dakle, mediji su ti koji publici pomažu da oblikuje svoje stavove koji su zasnovani na proverenim, pouzdanim informacijama i činjenicama, a ne na ličnim stavovima. Čini mi se da to zaboravljamo jer oko nas cirkuliše ogromna količina medijskih sadržaja, pa nam deluje da se funkcije medija menjaju. Ne, ne menjaju se“, podvlači Martinoli.

Tamara Skrozza, članica Komisije za žalbe Saveta za štampu, novinarka FoNeta i nedeljnika Vreme, deli isti stav po pitanju toga šta su funkcije medija. Problem koji ona primećuje nastaje u praksi.  „Formalno, uloga medija je da informišu, edukuju i zabave. Praktično, međutim, oni su svuda u svetu oruđa u rukama moćnih političkih i poslovnih elita pomoću kojih one ostvaruju svoje različite interese. Izuzetak su mali mediji, male agencije, istraživački portali i mreže, gde još uvek dominira javni interes i pravo novinarstvo. Čak i u domenu zabavnog postoje politički ili ekonomski uticaji“, smatra Skrozza.

Šta mladi smatraju medijima i kako pristupaju različitim medijskim sadržajima?

Kada u priču o medijima priključimo i mlade, pred nama se otvara novi set pitanja. Pritom je važno napomenuti da se ova tema može posmatrati najmanje dvojako. S jedne strane, postoje mladi kao konzumenti medijskih sadržaja, dok sa druge strane imamo mlade koji pokušavaju da se kroz medije ostvare u profesionalnom smislu, kreirajući sadržaje. Koje su teme mladima zanimljive? Koje medije mladi prate? Koliko je teško započeti karijeru novinara i da li se neko bavi mladim novinarima danas?  Na ova i mnoga druga pitanja, pokušali smo da odgovorimo uz pomoć medijskih profesionalaca, ali i uz pomoć Oblakoderove čitalačke publike.

Rezultati Oblakoderove ankete o mladima i medijima pokazali su da učesnici ankete čija je prosečna starost 25 godina kada se kaže „mediji“ najčešće pomisle najpre na onlajn portale, a zatim na televiziju i štampu. Interesantno, veći procenat njih pomisli na društvene mreže nego na radio. Ovi ispitanici uglavnom su se izjasnili kao studenti na osnovnim studijama.

Naviknuti na besplatno konzumiranje sadržaja, gotovo 70% njih odgovorilo je da ne bi bilo spremno da plaća mesečnu pretplatu na medijski sadržaj dostupan samo onlajn.

U odnosu na način na koji pristupaju medijskim sadržajima, više od 85% anketiranih izjasnilo se da to čini putem aplikacija i drugih servisa na mobilnim telefonima ili laptopovima.

Ispitanici su mogli da između petnaestak ponuđenih opcija izaberu dve kako bi opisali koju funkciju mediji imaju u njihovom životu. Skoro 90 procenata izjasnilo se da mediji  imaju funkciju da informišu. Oko 35% reklo je da su obrazovanje i zabava druge dve funkcije koje su takođe važne.

U odnosu na tematiku sadržaja koje prate, mladi posebno ističu sadržaje iz kulture i društva, kao i zabavne i edukativne sadržaje.

Mladi, kao konzumenti medijskih sadržaja, bez sumnje  većinski prate onlajn medije i sadržaje na internetu, bili oni u formi tekstova, audio ili video podkasta na raznim medijskim platformama i aplikacijama, čak su i društvene mreže mesto gde će mladi pre potražiti informaciju koja im je potrebna, nego na nekom tradicionalnom mediju.

Društvene mreže koje mladi najčešće koriste su Instagram, Fejsbuk, Youtube i Whatsapp, kao i Twitter.

Iako po Zakonu o javnom informisanju i medijima Republike Srbije društvene mreže nisu mediji, njihov doprinos u informisanju mladih daleko je veći od bilo kog drugog medija koji ovaj zakon priznaje.

Zbog čega je tako? Bojan Perkov iz SHARE Fondacije ističe da je problem koji je primetio, a koji već duže vreme prati medijsku scenu, ne samo u Srbiji već i šire, pad kvaliteta sadržaja, a porast kvantiteta, gde na kraju građanin kao konzument medijskog sadržaja dobija gomilu svega istog. „Kada pročitate naslov neke vesti, kao da je potpuno svejedno u kom mediju je objavljena, radi se praktično po klikbejt šablonu.“

Možda jedan od razloga za sve veće okretanje mladih ka društvenim mrežama u potrazi za zanimljivim sadržajima leži i u činjenici da čak 88% mladih, prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije, smatra da u medijima nisu dovoljno zastupljeni ni mladi, ali ni problemi mladih. Ovo istraživanje ukazalo je na to da se mladi najviše informišu putem svojih telefona, preko web portala i pomenutih društvenih mreža, među kojima prednjače Instagram, Fejsbuk i Tviter.  

Kako se koriste društvene mreže i da li postoji potencijalna zloupotreba istih?

Problem nastaje usled činjenice da se istinitost većine objava na društvenim mrežama ne proverava. Uporedo sa popularnošću društvenih mreža, rasla je i popularnost građanskog novinarstva. Pod terminom građanskog novinarstva podrazumeva se plasiranje informacija od strane ljudi, odnosno građana koji nisu profesionalni novinari. Dovoljno je samo da imate malo čudo tehnologije u vidu telefona, tableta ili lap topa i otvoren nalog na nekoj od društvenih mreža i internet je vaš. Prednost, a ujedno i mana ovakve mogućnosti leži u plasiranju informacija velikom broju ljudi. Dobra strana je ta da ukoliko, na primer, postoji osoba koja posmatra određeni događaj ili situaciju koja je u interesu javnosti i ima načina da to snimi, taj snimak postavljanjem na neku od društvenih mreža postaje vidljiv toj istoj  javnosti.

Aktuelan primer je deljenje snimka Afroamerikanca Džordža Flojda koji je preminuo u ponedeljak za vreme policijskog privođenja u Mineapolisu usled prekomerne upotrebe sile policijskih službenika. Ovaj događaj pokrenuo je proteste zbog položaja Afroamerikanaca u američkom društvu. U knjizi „Mladi i mediji“ Endi Radok navodi da se moć medijskih tehnologija može adekvatno oceniti samo ako joj se pronađe pravo mesto u istoriji kulture, moći i sukoba.

Društvene mreže uvele su novu eru globalnog aktivizma, pri čemu građani svesno nastoje da utiču na nacionalnu politiku, a pažnju globalne javnosti skreću pomoću Tvitera, Fejsbuka i sličnih platformi. Prirodu i značaj tih pokreta treba ceniti u kontekstu ranijih oblika narodnog bunta“, navodi autor u knjizi.

Sa slobodom govora na internetu, međutim, javlja se i zloupotreba iste. Građani često nisu svesni  odgovornosti koju imaju za sadržaje koje plasiraju. Ono što je alarmantno je to da tu vrstu odgovornosti nemaju ni novinari.

Vesnu Radojević, novinarku portala „Krik“ i urednicu „Raskrinkavanja“ pitali smo da li porast građanskog novinarstva doprinosi i porastu broja lažnih vesti na društvenim mrežama. Ona misli da je,bar u Srbiji, mnogo više doprinelo borbi protiv fejk njuza, nego što mu je naštetilo.

U Srbiji je situacija takva da su glavni izvori lažnih vesti javni funkcioneri i njihovi mediji (tabloidi, većina televizija sa nacionalnom frekvencijom). Dakle, nikako ne možemo, na primer, tviteraše okriviti za porast lažnih vesti, iako je, naravno, i ta mreža puna neproverenih informacija. Ipak, mnogo više je onih koji reaguju na to i vrlo često mi, novinari, na taj način možemo da proverimo nešto, dobijemo ideju kako doći do nekih informacija i slično“, rekla je Radojević.

Jedna vrsta zablude koja vlada među širom javnosti leži u posmatranju svakog onlajn portala kao medija. Da bi se na određeni sadržaj na nekom onlajn portalu gledalo kao na medij, potrebno je da se taj portal nalazi u Registru medija,  što ga obavezuje i na poštovanje zakona, profesionalnih standarda, medijskih sloboda i ljudskih prava, te samim tim i Zakona o javnom informisanju i medijima republke Srbije i Kodeksa novinara Srbije.

Na pitanje da li postoji potreba za posebnim regulisanjem društvenih mreža, s obzirom da se mnogi ljudi (pogotovo mladi) sve češče informišu preko njih, Vesna Radojević odgovara: „Smatram da je rizik ako se država Srbija, s obzirom na reputaciju koju ima kada su u pitanju političke i medijske slobode, umeša u pitanje regulacije društvenih mreža. I sada postoji Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal koje reaguje kada se dobijaju pretnje preko društvenih mreža, ali ne vidim razlog zašto bi se dodatno regulisalo kada su u pitanju lažne vesti, ako sa druge strane imamo partijske medije koji neometano šire lažne vesti. Ne samo neometano, već dobijaju raznim kanalima i poreski novac za to.“

Treba da razmotrimo šta to tačno znači „regulacija”, jer po rečima Bojana Perkova, ukoliko se donosioci odluka opredele za to, mogu da otvore niz drugih problema po slobodu izražavanja na internetu, koja već nije u sjajnom stanju, globalno gledano.

Velike platforme na kojima se dele korisnički sadržaji, poput Jutjuba ili Fejsbuka, pa i sama internet kultura, razvili su se upravo zahvaljujući standardima za oslobađanje platformi od odgovornosti za sadržaje korisnika, ukoliko za takav sadržaj nisu znale ili nisu mogle da znaju. Teoretski, onog trenutka kada se sadržaj prijavi kao nedopušten ili nezakonit, platforme su dužne da ga razmotre i uklone ukoliko je to zaista slučaj, ali često vidimo da se to u praksi baš i ne dešava, čak i da dolazi do uklanjanja potpuno legitimnog sadržaja zbog navodnog kršenja pravila platforme. Kada govorimo o Srbiji, odgovornost za objavljeni sadržaj je već propisana i uređena kroz pravni sistem Srbije i ona važi i za internet, ljudi često misle da, ako su nešto uradili u digitalnom okruženju imaju neku vrstu imuniteta, ali je to zabluda. Na primer, govor mržnje je kažnjiv bez obzira na medij i neophodno je da ljudi to znaju“, objašnjava Perkov.

Novinari su više nego ikada na meti onih koji im upućuju pretnje i uvrede i koji koriste govor mržnje kada im se obraćaju jer se stavovi novinara, teme kojima se bave, informacije koje iznose, a koje su često u suprotnosti sa stavovima političkih partija ili kritikuju rad državnih institucija.

Jovana Gligorijević je novinarka „Vremena“ koja pretnje i neprijatnosti doživljava gotovo svakodnevno. Kada dođe do toga da se uvrede bilo kome serviraju umesto „dobar dan“, postavlja se pitanje gde je granica između slobode govora i zloupotrebe iste?

Sloboda govora prestaje onda kad ja počnem da pazim gde se krećem, sa kim pričam, ko zna gde živim. Ne bih volela da društvene mreže i internet kao takav padnu pod šapu država, jer na primeru Kine znamo da to ne valja. Dovoljno je da primenjujemo zakone koje već imamo – ako je kažnjivo da mi nešto kažeš u lice ili telefonom, kažnjivo je i kad to uradiš preko interneta. Ali u praksi, iako imamo sve mehanizme, u institucijama nemamo dovoljno ljudi voljnih da do kraja primene te mehanizme. Uračunajmo tu i botovske, režimske pritiske, ali, kao što su nas više puta obavestili iz MUP-a – „pritisak nije krivično delo“, istakla je Jovana.

Kakva je situacija u tradicionalnim medijima?

Kodeks novinara, međutim, ne krši se samo u onlajn medijima. „Kodeks krše mnogi mediji, ali se pred Komisijom za žalbe Saveta za štampu nađu samo oni na koje se neko žali, ne svi. Ukoliko Komisija dvotrećinskom većinom glasova utvrdi da je Kodeks prekršen, jedna sankcija je javna opomena (ako je u pitanju medij koji ne priznaje nadležnost Saveta), odnosno objavljivanje odluke (ukoliko medij priznaje nadležnost Saveta). Sankcije u pravom smislu te reči ne postoje, jer je Savet samoregulatorno telo – ne državna institucija, ne telo koje kontroliše implementaciju zakona. To je telo koje za cilj ima podizanje svesti o profesionalnim standardima, a ne kažnjavanje i „strašni sud”. Najčešće se krši pravo na pretpostavku nevinosti (Poglavlje 4 tačka 3), pravo na privatnost (Poglavlje 7, tačka 1), neobjavljivanje demantija (Poglavlje 4, tačka 6) i mešanje pretpostavki i činjenica (Poglavlje 1, tačka 2)“, navodi Tamara Skrozza.

Osim Saveta za štampu, postoji i REM (Regulatorno telo za elektronske medije) koji, kako mu ime govori, postoji u službi regulatornog tela koje se stara da elektronski mediji izveštavaju istinito, pravovremeno i objektivno. Kako prenosi dnevni list „Danas“, Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (UZUZ) izrazilo je protest jer REM do sada nijednom nije adekvatno sankcionisao brojna kršenja zakona poput tuča, prebijanja, zlostavljanja žena i govora mržnje. REM je, stoji u saopštenju UZUZ-a, „posebno bio blagonaklon prema zloupotrebama nacionalnih frekvencija kroz promovisanja nadrilekarstva i ozoniranja od strane vlasnika televizije PINK, ne odlučujući o više prijava koje smo podnosili“.

U pogledu sankcija, REM, za razliku od Saveta za štampu ima odrešenije ruke. Može da izrekne opomenu, koja se nigde ne knjiži i zapravo nema implikacije, zatim upozorenje koje se beleži. Ukoliko se u kratkom roku učini isti prekršaj, on povlači sledeću sankciju, koja je zabrana emitovanja programa i konačno oduzimanje dozvole. Pa, ipak, većina sadržaja koji se smatraju neadekvatnim ne prolaze čak ni sa opomenom.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu privatnosti je takođe osoba koja igra bitnu ulogu u procesima funkcionisanja medijskog sistema, ali da li znamo koja je tačno njegova funkcija?

Poverenik nije dužan da daje informacije drugih institucija. On rešava žalbe novinara upućene zbog toga što druge institucije ne dostavljaju tražene podatke novinarima ili građanima. Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja je u tom smislu jedna od najboljih institucija i neretko je, tokom godina, bio jedini „saradnik“ profesionalnim novinarima u časnom obavljanju posla. Ipak, ne može jedna institucija koja radi da zameni veliki broj njih koje su odlučile da za svoj posao i ne treba da odgovaraju javnosti. Da, treba vam mnogo više energije da dođete do nekih jednostavnih informacija, institucije vas ignorišu, kinje, a to rade jer vide model ponašanja od vrha država. Ipak, ako se dovoljno potrudite, kopate, budete uporni, uvek ćete doći do informacija. Nekad za to treba malo više vremena, nekad manje, ali dođete. Postoje brojni novinarski izvori, a to nisu nužno samo zvanične institucije“, objašnjava Vesna Radojević.

Zbog svega navedenog ne treba da čude podaci Asocijacije medija, DW Akademije i Misije OEBS-a u Srbiji koji govore o nepoverenju mladih u tradicionalne medije. Prema njihovom istraživanju, mladi generalno mogu postati tema u medijima ili kao subjekti vesti iz crne hronike, bilo kao počinioci zločina ili žrtve, ili kao učesnici u aktivnostima koje inicira vlast (posete školama, postavljanje kamena temeljca ili kada je tema odliv mozgova). Sadržaji za mlade u tradicionalnim medijima postoje, ali čini se da oni nisu dovoljno ispromovisani i oblikovani tako da privuku pažnju mladih, pokazalo je njihovo istraživanje.

Da li tradicionalni mediji gube u trci sa novim formatima?

Milica Kulić, docentkinja na Fakultetu političkih nauka, smatra da studenti sve manje prate tradicionalne medije i da je to razumljivo, jer je reč o globalnom trendu. Po njenom mišljenju, tradicionalni mediji moraju da nađu način da se obrate svojoj novoj publici, različitim (novim) sadržajima, na različitim digitalnim platformama.

A da li su im, osim novih sadržaja, potrebni i novi formati?

Format zavisi od osnovnog usmerenja određenog medija. Iako se godinama traže forme koje će gledaocu prići na direktniji način, koje će mu biti zanimljivije i prijemčivije, rekao bih da je osnova i dalje vrlo tradicionalna. Pre svega zbog toga što i od publike u velikoj meri zavisi koliko određena promena može da ima uspeha. U vremenu sve brže internet komunikacije ne možemo da zanemarimo značaj informacija koje na taj način cirkulišu. Ipak, do nekakvog revolucionarnog povezivanja tradicionalnog i savremenog još uvek ne dolazi. Naravno da čovek može da bira da ozbiljne priče, ili one koje smatra zanimljivima, plasira na zabavan način, ali ne vidim da se u tome pronalazi prava mera“, ističe Miloš Milovanović, novinar televizije N1.

Ana Martinoli kaže da, kada govorimo o informisanju, posebno u slučaju mlade publike, govorimo o procesu u kome mlada publika ne dolazi na neki servis, kanal, platformu ili aplikaciju samo da ciljem da se informiše..

Paralelno sa trošenjem različitih sadržaja, recimo skrolujući kroz svoj feed na društvenoj mreži, zabavljajući se i komunicirajući, odvija se i proces informisanja. To su nove navike i novi oblici ponašanja publike koji moraju da se identifikuju i da se u odnosu na njih definišu neke nove strategije produkcije i distribucije sadržaja koji će imati i informativnu funkciju. Mislim da je predrasuda da mladu publiku ne zanimaju informacije, naprotiv, mlada publika veoma želi da bude u toku, samo je njihov odnos prema tom sadržaju drugačiji, očekuju ga u nekim novim oblicima. Proces informisanja kroz medije je direktno vezan za promišljanje i oblikovanje identiteta, društveni život i učešće u različitim zajednicama i sve to su dimenzije koje su i dalje relevantne kada se govori o informativnoj funkciji medija i mladima “, smatra Martinoli.

U vreme okularocentrizma kada se vizuelnom daje primat, fenomen skraćene pažnje jača, a naročito jača kod mladih, primećuje Ranko Stojilović, novinar Radio Beograda 2.

Mi više nismo u stanju da svoju pažnju zadržimo duže na nekom sadržaju. U trci smo da nešto ne propustimo na društvenim mrežama, skloni smo skrolovanju pre nego što neki klip koji ima poentu odgledamo do kraja“, govori nam Stojilović.

On dodaje i i da ne treba biti rob formata, jer su radio stanice koje insistiraju na formatima predvidive. „To je, recimo, Studio B kod nas inaugurisao da posle 3 minuta govora sledi muzika. Posle isteka 3 minuta govornog segmenta, pali se lampica kao znak da u tom segmentu u etar više neće otići ni reč. To je imalo smisla jer je Studio B bio gradska, servisna stanica koja je pomerala granice, ali postoje i radio programi koji ne treba da robuju tome. Format je nekada možda poželjan, ali ne treba da bude jedini. Poenta je osvojiti i pridobiti nečiju pažnju. Ukoliko je neki sadržaj vredan, on može biti vrlo različito formatiran, čega su dokaz podkasti koje ljudi mahnito počinju da prate. Oni traju i po sat vremena ili dva sata, a što je donekle u suprotnosti sa fenomenom skraćene pažnje“, naglašava Stojilović.

Ilustracija: Shaun Jones

Neke medijske kuće pokušavaju da sadržaj prilagode formama koje su sada popularne.

Jovana Gligorijević, urednica portala „Vugl“  i novinarka nedeljnika „Vreme“ ima sledeći utisak:  „Ako IG story dozvoljava 60 sekundi, svi se preorijentišemo na video od minut. Ako Jutjub u monetizaciji vodi računa o vremenu koje gledalac provede na klipu, svi snimaju duže od 15 minuta. I tako umiru medijski formati koje znamo, a mi moramo da „zavodimo” publiku, da ih nekako sa mreža prevedemo na sajtove i da im u formi zabave „uvalimo povrće”, odnosno sadržaje u javnom interesu“.

Zbog želje da ponude različite sadržaje od onih koji su prisutni u komercijalnim medijima, a, ponovo, uz posredstvo interneta i novih tehnologija, nastao je veliki broj redakcija i medija, ali je malo njih uspelo da se održi. Jedan od primera koji je opstao jeste RadioAparat.

RadioAparat, pre svega, nudi raznovrsnost. Nismo hteli da pariramo komercijalnim radio stanicama jer je to nemoguće, prosto nismo u toj poziciji, ali smo hteli da popunimo prostor koji je ostao upražnjen formatiranjem radio stanica. Ta jednoličnost koja se odjednom pojavila na radijskom nebu je ostavila potrebu kod mnogih slušalaca da istražuju i dobiju nešto novo. Sadržaji kojima se bavimo definitivno nisu mejnstrim, ali dotiču mnoge ljude koji su bliski našem radiju, ne samo kao slušaoci, već kao i stvaraoci na njemu“, govori  Svetlana Đolović, urednica Radio Aparata.

Ona smatra da je RadioAparat uspeo da napravi jednu vrstu community radija koja možda do sada nije na tipičan način ni pravljena kod nas, a koja za cilj ima da se brine o zajednici, da osluškuje šta je zajednici potrebno i da, zapravo, kroz inicijativu koju sami slušaoci ili ljudi koji su bliski radiju, stvaraju program, neguju tu zajednicu i njene potrebe.

Ukoliko mediji, prvenstveno tradicionalni, nemaju dovoljno sluha za potrebe mladih ili ne umeju da adekvatno odgovore na interesovanje mladih sadržajima za mlade, postavlja se pitanje da li u njima postoji mesta za mlade ljude koji će biti deo tog sistema? Ukoliko postoji, zbog čega oni ne umeju da zaintrigiraju svoje vršnjake? Problem se javlja i ako govorimo o učenju mladih novinara, jer ako je mali broj onih koji se mladim novinarima bave, od koga će oni moći da nauče kako da posao obavljaju profesionalno?

Koja je uloga mladih novinara u redakcijama i da li postoji dovoljno prostora za njih?

Mnogi mladi novinari se po prvi put sa novinarstvom susreću na fakultetu i upravo im fakultet na svojevrstan način otvara vrata novinarske profesije. Milica Kulić, docentkinja na Fakultetu političkih nauka, navodi da mlade interesuje ono što je zanimljivo i tu leži i prednost i zavodljivost, ali i opasnost ovog poziva.

Novinarstvo je zanimljiva profesija i kriterijum onoga što je interesantno, neodvojiv je od kriterijuma onoga što je važno. Kada kažem zanimljivo, ne mislim zabavno ili bizarno, već zanimljivo, u najboljem smislu te reči. Kao predavač i novinar – trudim se da ono što je važno predstavim tako da bude i zanimljivo i slično očekujem i od studenata. Ne pristajem na onu podelu da su politika, ekonomija dosadni, a kultura zanimljiva. To je, po mom mišljenju, pogrešno. Svesna sam da „mladi” nisu homogena grupa i vrlo je teško naći pravi pristup koji će svima ili većini biti zanimljiv. Međutim, često mi smeta kada studenti kažu da prate isključivo kulturu ili samo sport ili samo društvo ili „samo” bilo koju oblast. Smeta mi kada kažu da im je politika dosadna, a bavili bi se novinarstvom, dok „kulturu” percipiraju kao odvojen i poželjan deo stvarnosti. Na to ne pristajem. Naše ponašanje je političko – novinar je novinar u svim oblastima, to ne može da bude čovek koji ne reaguje na društvene anomalije, već bi samo, na primer, izveštavao sa koncerata“, ističe Milica.

Ono što nju najviše brine jesu uska usmerenja mladih koji dolaze da izučavaju novinarstvo, a još više od nedostatka interesovanja za razne oblasti, zastraši je kada joj studenti kažu da im je svejedno.

Kako prepoznati bunt u muzici, ako ne prepoznaješ bunt oko sebe? Kada se tek upoznamo, često čujem od studenata da su došli samo da bi se bavili sportskim novinarstvom ili samo da bi pratili kulturu. Jako volim kada imaju strast prema nečemu, ali mislim da je svaka isključivost te vrste pogrešna. Međutim, najviše me uplaši kada mi kažu da nemaju strast ni prema čemu i da im je „svejedno”. Nekada mi je to bilo nezamislivo i šokantno, a danas, kako često čujem taj stav, istovremeno mi zvuči i tužno i zastrašujuće“, ističe Milica.

Ima i onih koji u novinarstvo uplivaju iz potpuno drugih voda. Koliko formalno obrazovanje znači u odnosu na neformalno (i obrnuto), i šta je bitnije, teorija ili praksa?

Najbolje je kad idu zajedno, kao žurka i muzika. Ni jedno ni drugo nije obavezno ni propisano, ali je jednostavno – neodvojivo. Formalno obrazovanje daje određena znanja i određene alatke za profesiju, a neformalno daje prostor da se to primeni. Onaj ko je došao na fakultet da nauči određen broj strana i da  ne zna šta će sa njima, suštinski gubi vreme.  Istovremeno, onaj ko je došao da studira novinarstvo, a ne ume da navede jednog novinara, gubi vreme kao onaj koji je došao na Fakultet dramskih umetnosti i ne zna jednog jedinog glumca“, podvlači docentkinja Kulić.

Praksa je, po njenom mišljenju, svakako važna i suštinski je elemenat novinarske profesije. Međutim, nekada joj se čini da se ni od pravnika, ni od građevinskog inženjera, ni od ekonomiste ne očekuje da čim primi diplomu fakulteta radi kao da je 10 godina na određenoj poziciji, a od novinara se tako nešto katkad neopravdano očekuje. Podela na fakultet i praksu je veštačka i svako insistiranje na njoj je, čini joj se, suštinsko nerazumevanje svrhe i jednog i drugog.

Miloš Milovanović, novinar N1, smatra da je neformalno obrazovanje izuzetno važno. To je prenošenje ličnog iskustva starijih, to je testiranje sebe u različitim situacijama i sticanje ličnog iskustva koje je neuporedivo.

Neformalno obrazovanje podrazumeva i usavršavanje u oblastima koje na prvi pogled nemaju dodira sa profesijom, ali nas manje ili više posredno čine boljima. To je širenje baze znanja, to je treniranje discipline, to je učenje timskom radu, snalaženje u situacijama kada se ispada iz plana i rasporeda, to je povećanje obaveštenosti i opšte kulture. Nema sertifikata koji može da zameni lični entuzijazam i zalaganje.Ključno je da jedan mladi novinar uči, da čita, gleda i analizira postojeću scenu. Da pravi izbor u ponuđenim sadržajima i razmišlja zašto je njegov izbor takav. Da bude u toku sa mogućnostima za dalje usavršavanje i spreman da odreaguje u pravom trenutku“, rekao je Milovanović.

Osim što je novinar, Miloš je i prezenter, producent, reporter… „Čini mi se da ne postoji profesija u kojoj se univerzalnost ili multitasking ne podrazumeva. Sposobnost da se čovek prilagodi različitim situacijama, poslovnim izazovima i zadacima predstavlja značajnu prednost u tom smislu. Sa druge strane, stručnost i upućenost u određenom konkretnom pravcu ili vrsti posla ima svoje prednosti. Prirodno, ukoliko se neko specijalizuje za jednu oblast to mora da bude u meri koja ga izdvaja i zbog koje će postati praktično nezamenljiv. Bar na neko vreme, jer čini mi se da niko nije potpuno nezamenljiv. Dobro pisanje, veština izdvajanja ključnih informacija, njihovo objašnjavanje, stalno obogaćivanje rečnika i stila su, naravno, osnova bez koje se ne može zamisliti dobro novinarsto u svakom smislu“, zaključuje Milovanović.

Tamara Skrozza veruje da su društvu potrebne i male i velike redakcije – gde pod velikim, pre svega, misli na javne servise.

Velike imaju jednu, a male drugu vrstu zadatka. Po meni, svaki mladi novinar trebalo bi da prođe školu dnevnog novinarstva – radio, novinsku agenciju, ili dnevne novine: tu se uči ono čega nema na fakultetima, vežba se brzina razmišljanja, reagovanja i pisanja, stiče se svest o sebi kao o deliću velikog sistema. Pravo, veliko novinarstvo je mnogo više od zanata. On jeste neophodan, on je baza bez koje ne vredi graditi ni zidove, ni krov. Međutim, to pravo, veliko novinarstvo je mešavina zanata, umetnosti, sociologije, psihologije, politike i mnogo čega drugog“, smatra Skrozza.

Kako izgleda početak karijere i dolazak mladog novinara u redakciju?

Milica Đilas, mlada novinarka Radio Beograda 202 i zabavne redakcije Prvog programa Radio Beograda smatra da je, pre svega, neophodno da mlad čovek zna zašto je došao u neku redakciju. To je jako teško znati jer samim upisivanjem fakulteta, pa i završetkom istog, mnogi ljudi nisu sigurni da su uradili pravu stvar.

Ja sam imala tu sreću da je prva redakcija u koju sam došla bila redakcija Radio Beograda zato što je to nešto o čemu sam maštala od detinjstva, a to je ujedno bio i razlog zbog koga sam ja upisala novinarstvo. Dakle, ciljano sam išla ka toj zgradi i toj redakciji. Prevashodno sam 3 godine bila reporter iz Novog Sada, i tek povremeno sam dolazila u Beograd da vodim studentsku emisiju Indeks 202. To mi je dalo prostor da se bavim temama koje su mi bile bliske i da im pristupam iz prve ruke. Mislim da je jako važno da se mladi ljudi bave temama koje se tiču mladih, jer na taj stiču poverenje mladih osoba. Osim toga, mlad novinar mora da poznaje medij u koji je došao. Ne poznavati teren na koji dolaziš znači da ćeš samo jako brzo otići sa njega, a ako već dolaziš nepripremljen, to već dovoljno govori o tvojoj motivisanosti“, govori Milica Đilas.

Mnogi mladi ljudi dolaze u medije zbog pogrešnih uverenja, oni na Tv dolaze jer žele da ih vide rođaci ili ljudi iz njihovog okruženja, objašnjava ona.

Doći u neki medij da bi mogao na Instagramu ili Fejsbuku da staviš da radiš tu je jako pogrešno, a toga ima puno. Ukoliko nemate ljubav ili motivaciju za posao, ne možete ništa da naučite od starijih kolega. Mlad novinar treba da prati medije generalno, ne samo onaj u kome radi. Informisanost je nešto što uopšte ne želim da apostrofiram kao nešto posebno važno jer se to podrazumeva u našoj profesiji. On ne treba da uči samo od kolega čiji mu se rad dopada, već treba da posmatra i uči od drugih, pa da upoređuje koliko je njegov budući stil daleko ili blizu tih kolega“, nadovezuje se Đilas.  

Ono što Milica smatra najvažnijim je potreba da pronađete mentora i to treba da bude osoba u čiji profesionalizam mladi novinar ne sumnja. Ta osoba mora da ima autoritet, ali ne zbog hijerarhije, nego zato što će taj autoritet biti stečen odgovornošću osobe koja novinarski posao obavlja.

„To nije osoba koja će vam govoriti kako ste uvek super, iako to često zna da godi. Osoba od poverenja je neko ko će izdvojiti vreme da vam ukaže na greške kako se one više ne bi dešavale. Uloga mentora se ne podrazumeva, čak i ako je taj neko vaš urednik. Uloga urednika nije da vam bude mentor, ali ako taj urednik izdvoji vremena za vas, onda je to osoba koja zaslužuje vaše poverenje. Samim tim, kada vam ta osoba uzvrati poverenjem tako što će vam dati slobodu da se bavite temom kojom bi mlad novinar želeo da se bavi, tu nastupa odgovornost kojom to poverenje treba opravdati“, ističe Đilas.

Mlade, po mišljenju Miloša Milovanovića,  treba da krase entuzijazam, rešenost i inicijativa, uz dobro obrazovanje i stalno usavršavanje. Broj pokušaja, ma bili i neuspešni, ne treba da bude presudan za donošenje suda o tome da li ih profesija hoće ili ne.

Retko ko uspeva iz prve i u tom smislu ohrabrujem sve mlade kolege da ne prestaju sa pokušajima. Takođe, uvek treba razmisliti šta nam to nedostaje, koja promena bi nas profesionalno unapredila i učinila konkurentijima na tržištu. U timu N1 ima više mladih kolega koje su se upravo ovim vrednostima izdvojile i na taj način zaslužile mesto u našoj redakciji. Novinari koji već rade svakako imaju vrlo zahtevan raspored obaveza. Srećan sam što i pored toga vidim da su spremni da svoje znanje podele, da odvoje vreme za kolegu koji ulazi u posao. Ta dimenzija upotpunjuje jednu novinarsku karijeru, ukoliko nikome nismo preneli svoje znanje, to nije dobro. Ne smemo zaboraviti da smo, ne tako davno, i mi nekoga od iskusnih pratili u poslu i “vukli za rukav”, seća se Milovanović.

Ranko Stojilović napominje da je proces transfera znanja neophodan, kada mlad čovek dođe u neku redakciju. „Najvažnije je da imate dobrog mentora koji će da vas uputiti u proces rada, ali ne treba zanemariti slobodu koju morate da dobijete da biste doneli nešto novo. Svaka nova generacija koja dođe treba da donese nešto novo u pristupu, čak i u znanju, makar ta znanja bila samo tehničkog karaktera, a da sve to bude u službi onoga što je funkcija medija u koji ste došli.“

A kako rad redakcije jednog onlajn časopisa funkcioniše iz ugla urednika, govori nam Jovana Gligorijević, urednica „Vugla“. Ona kaže da kod njih hijerarhija postoji na papiru, ali da primenjuju direktnu demokratiju, gde se svačiji glas i mišljenje jednako važi.

Vrlo ih slušam oko toga šta im je važno, jer ipak postoji razlika od desetak godina između njih i mene. Njihovo je da predlože, moje je da ih usmerim i da predložim format. Vugl ima malo opterećenje jer je Vremenov sajt, pa mladi ljudi nekad pokušavaju da budu stariji od sebe i daju očekivane odgovore, umesto onoga što iskreno misle. Ali to vrlo brzo korigujemo i nateramo ih da se „razmašu“, rekla je Jovana.

Ako, pak, osmotrimo kakvo je interesovanje mladih za istraživačko novinarstvo, Vesna Radojević primećuje: „Mislim da je nedovoljno, ali verovatno zbog toga što misle da su istraživačke organizacije u Srbiji neki zatvoren sistem, bez mogućnosti da u taj sistem uđu studenti. To nije tačno, pa ih ohrabrujem i ovim putem da šalju svoje biografije ili molbe za praksu, jer će baš na njima ostati istraživačka scena sutra“.

Ono oko čega su svi sagovornici saglasni jeste da mlad novinar mora da voli posao koji radi, zna šta ga interesuje, želi da donese nove teme i sadržaje i bude otvoren da prihvati nova znanja, ali i kritike u vezi sa poslom kojim planira da se bavi. Uz entuzijazam, dobrog mentora i stalno učenje i usavršavanje, vremenom će steći dovoljno veština i iskustva za dobro obavljanje profesionalnih zadataka. Dodajem i da će mu najveća satisfakcija biti to da zna da je nešto uradio kako treba. Novac ionako, osim u kvazi medijima, nije bio odlučujući faktor zbog kojeg će neko zaželeti da se bavi novinarskom delatnošću.

Kakva je budućnost novinarstva u Srbiji?

Ukoliko probamo da predvidimo kakva je budućnost novinarstva, vrlo brzo ćemo shvatiti da postoji mnogo stvari koje su u novinarstvu neizvesne kako bi ova predviđanja bila nešto više od pukih pretpostavki. Kreiranje novih medijskih formata događa se u tolikoj meri, da je teško ispratiti koji sve formati danas postoje. Kada određeni format i nastane, ne možemo znati koliko će se i održati jer ne možemo sa sigurnošću tvrditi kako će publika reagovati i da li će je ta vrsta nove ponude zaintrigirati.

Trenutno stanje medija u Srbiji i prognoze koje to isto stanje prate nisu optimistične i govore nam da se već loša situacija dodatno pogoršava. Izveštaj Freedom House-a pokazuje da nam je sloboda govora iz godine u godinu sve manja, na kioscima i društvenim mrežama primećujemo da uglavnom svuda dominiraju senzacionalističke, tabloidne vesti, koje, osim što nude deplasirani sadržaj, obavezno idu uz prigodnu fotografiju. Većina medija je pod direktnim političkim uticajima, dok oni koji to nisu, snose pritiske zbog toga što misle drugačije. (Brišem ovo drugačije, ostavljam misle.)

Kada se mlada osoba odluči za ovaj poziv, nailazi na niz problema: neplaćen rad uz objašnjenje da je to praksa koja će biti dobra za CV, osećaj nesigurnosti koji nastaje usled sklapanja ugovora na kratak vremenski period (pod uslovom da postoji mogućnost da svoj radi naplati), osećaj straha koji dovodi do autocenzure… Naravno, ovo se odnosi na one mlade ljude koji razumeju srž novinarstva, poznaju zakone i Kodeks novinara Srbije, obrazovani su i rade na sebi.

Mogućnosti za plasiranje određenog sadržaja nikada nisu bile veće. Recipročno, nikada nije bilo teže taj isti sadržaj plasirati jer ni konkurencija koju diktira tržište nikad nije bila mnogobrojnija. Problem mladog čoveka ogleda se i u nesigurnosti kako da određeni sadržaj plasira, ako ga je nemoguće ukalupiti tako da odgovara komercijalnim medijma. Osnivanje alternativnih medija donosi određenu vrstu hendikepa u startnoj poziciji jer neko ko je novi medij treba da nađe način kako da se za njega čuje, pridobije publiku i stekne kredibilitet. A to je jako teško postići ako je preko puta vas medij sa dugogodišnjem iskustvom koji neko finansira. U tom slučaju, vaše najbolje i jedino oruđe može i mora biti istinitost, pravovremenost, objektivnost i donošenje tema koje su važne. Jer, na kraju krajeva, publika je ta kojoj se svaki medij obraća.

Uprkos stereotipima koji vladaju u javnom diskursu da su mladi neodgovorni, nezainteresovani, uspavani i apatični, postojanje omladinskih medija koje vode mladi ljudi pokazuje da nije tako. Ako se vratimo na to da je za postojanje svakog medija najbitnija publika, dolazimo do zaključka da omladinski mediji postoje upravo zato jer su potrebni mladim ljudima. Kroz omladinske medije, mladi pronalaze svoje sfere interesovanja i otkrivaju nove, zanimljive stvari. Omladinski mediji ne nude samo informacije o super mestima u gradu i događajima koje ne smete propustiti. Uz njih mladi uče zbog čega je bitno biti politički osvešćen, poznavati građanska prava, brinuti o životnoj sredini, biti svestan sebe i svega oko sebe.

Izvesno je da će medijski formati uvek biti drugačiji, da će menjati svoj oblik i stil. Na mladim novinarima je da pronađu način kako da ih približe publici. Na publici je da im u tome pomogne.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *