Mladi na tržištu rada

Iskustvo rada za mlade danas i različiti izazovi prekarijata, od prekovremenog rada i ubrzanih tehnoloških promena do straha od otkaza i pitanja mentalnog zdravlja
Autor/ka Lana Nikolić

29. December 2020

Gotovo svaka mlada osoba u Srbiji nezaposlenost je iskusila na ličnom primeru i poznata joj je putanja od fakulteta, preko bezbroj volontiranja, do prvog posla koji ponekad nosi mnoga razočaranja. Ali, kada se nezadovoljstvo podeli sa okruženjem, najčešće izostaju razumevanje i podrška, a postavlja se pitanje lenjosti, zalaganja i zahvalnosti koja se očekuje ukoliko postoji prilika za bilo kakvu platu. Traganje za novim, odbijanje da se prihvati bilo kakvo radno mesto, pokušaji da se pronađu bolji uslovi za profesionalni i lični razvoj ne posmatraju se blagonaklono u našem društvu, naviknutom na trpljenje i prihvatanje lošeg u strahu da ne dođe gore.

Pri tome se gube iz vida izazovi današnjice koji mogu da premaše želje i kapacitete mladih, jer, ne zavisi sve samo od njihovog ličnog zalaganja, već i od uticaja svetske ekonomije i tržišta rada koje u ogromnoj meri ostavlja trag i na stanje u našoj zemlji. 

Na svetskom tržištu rada se nalazi oko 1.3 milijarde mladih između 15 i 24 godine od kojih 68 miliona traži posao. Njihov doživljaj potrage, pronalaženja i zadržavanja posla razlikuje se u odnosu na okruženje, ali im je zajedničko nastojanje da održe korak sa tehnologijom i razvojem digitalnog, što posmatraju ne samo kao priliku za nova otkrića, nego i kao izazov. Bez obzira na veliku dostupnost profesionalnih i edukativnih mogućnosti koje nudi internet, u neoliberalnom kapitalizmu tehnološke mogućnosti i obrazovanje u tradicionalnom ili elektronskom obliku nisu dostupni svim zemljama i svim mladima, ni u svetu, ni kod nas. Prekovremeni rad, prekvalifikacija, strah od gubitka posla, iscrpljenost, pitanje mentalnog zdravlja i opšte nesigurnosti koje mladi danas osećaju, elementi su specifičnog trenutka današnjice – globalnog prekarijata čiji je princip vrlo prisutan i u Srbiji i oblikuje živote hiljadama mladih. 

Globalni prekarijat

Prekarijat je jedna od reči koja ujedno najtačnije opisuje šta znači biti mlada osoba danas. Ona u sebi spaja sve nesigurnosti, nestabilnu sadašnjost i nejasnu budućnost u kojima gotovo da nema prostora za planiranja. U njoj se ukrštaju upitan kvalitet obrazovanja, pokušaj da se kraj meseca ne dočeka praznog novčanika i Gugl, kao prilika da se podsetimo svega onog što smo, u stresu koji posao nosi, zaboravili. 

Prekarijat je kovanica dve reči – nesigurnost i proletarijat. Usvojili su ga francuski aktivisti i aktivistkinje koji su delovali u polju radničkih prava 1980 – tih, a vodi poreklo iz 60-tih godina prošlog veka kada ga je sociolog, filozof i antropolog Burdije koristio da opiše kolonijalnu radničku klasu, a kasnije i novi model dominacije proizašao iz neoliberalnog restruktuisanja svetske ekonomije. Centralno težište neoliberalnog modela je uverenje da rast i razvoj zavise od kompetitivnosti na tržištu, pa je koncipirano tako da se ona pojača. Takođe, tržište rada postalo je fleksibilnije, pa se rizik i nesigurnost preneo na radnike i radnice, kao i njihove porodice, stvarajući to što danas poznajemo kao globalni prekarijat koji čine milioni ljudi širom sveta lišeni ekonomske stabilnosti. 

Prekarijat karakterišu anksioznost, haotična atmosfera i otuđenost, niske plate ili honorari, privremeni ugovori i nedefinisano radno vreme. Tu nema mnogo prilika za stabilan posao, razvijanje karijere, kao ni zaštite i podrške u slučaju bolesti ili nezgoda. Zbog toga ne može da postoji ni osećanje stabilnosti i zaštićenosti unutar tržišta rada koje su roditelji onih koji su danas mladi možda i mogli da iskuse. 

Obrazovanje je komercijalizovano, pa su zato njegovi sistemi restrukturirani tako da se tržište rada u kome se nalaze mladi deli na privilegovanu elitu, mali deo radničke klase i rastući deo prekarijata. U skladu sa tim, kursevi i ispiti su sve jendostavniji kako bi ih studenti što lakše prolazili. To znači da ima sve manje mesta za kreativnost i temeljno učenje, a sve više za kontakt sa brzim informacijama koje se lako pamte, a još lakše zaboravljaju.

Zbog toga se mladi neretko osećaju kao da su nešto izgubili ili da im je nešto oduzeto, a da to zapravo nikada nisu ni iskusili. U korenu problema je, između ostalog, strah da nikada neće imati stabilnost, sigurnost i neki mirniji ritam života gde ima vremena za temeljito pripremanje ispita, gde se na mejlove ne odgovara posle radnog vremena i gde postoji adekvatna zdravstvena zaštita, kao i briga o mentalnom zdravlju.

Pojava pandemije virusa korona donela je, pored postojećih, i nove brige mladima, a  neke rane analize pokazuju da je uticaj na njihove karijere ogroman. 

Biti mlad radnik/ radnica u Srbiji

Biti mlada osoba na tržištu rada u vreme neoliberalnog kapitalizma u našoj zemlji slično je kao i u svetu. Često dolazi do smenjivanja perioda edukacije i zaposlenosti, što zapravo oslikava pokušaj mladih da ostanu konkurentni stalno se usavršavajući, a ponekad se dodatno obrazovanje bira kao prelazno rešenje dok se ne stvore bolji uslovi za posao. Tako mladi često ne mogu da definišu da li u njihovom životu preovlađuje studiranje ili rad, jer najčešće je reč o oba.

Kao mladim ljudima, svima nam je poznato beskrajno volontiranje koje prelazi u eksploataciju, premali honorari, rad na crno ili odbijanje da nam se zarada isplati na kraju meseca. Tu su i poslovni mejlovi za vikend, prekovremeni ili rad za vikend, skraćivanje odmora jer je „nešto hitno iskočilo i mora odmah da se reši”. Poznata nam je nemogućnost da se ode na odmor kada nam odgovara, insistiranje da uvek budemo dostupni, mobing i omalovažavanje, kao i razne varijante obeshrabrivanja ili nipodaštavanja posla koji smo uradili. Bar jedan/na od nas iskusio/la je nepotizam, dvostruke standarde, prikrivene pretnje i geslajting (emocionalna manipulacija koja nas tera da sumnjamo u istinitost onoga što vidimo/ osećamo). Iskusili smo i osećanje krivice kada se razbolimo i insistiranje da smo spremni da se vratimo na posao i kada se nismo do kraja oporavili samo da to radno mesto ne bismo izgubili. 

Ovaj spisak, nažalost, nema kraja, a mnogi njegovi elementi imaju utemeljenje u podacima koji pokazuju udvostručavanje broja mladih angažovanih na privremeno-povremenim poslovima, što dalje upravo znači neredovna primanja i čest prekovremeni rad. Prema istraživanjima, 37% mladih odobrava zapošljavanje preko veze, što samo govori o njihovoj želji da posao pronađu, uz činjenicu da više od polovine njih ne radi u struci za koju su se školovali. Pored toga, čest je slučaj da se bave poslovima koji zahtevaju niži stepen kvalifikacija od onih koje imaju. Bez obzira na sve teškoće, ili možda baš zbog njih, rad vide kao jednu od ključnih životnih vrednosti.

Mladi i poslodavci: sindrom uljeza i motivacija

Rad je danas često posmatran kao nešto sasvim udaljeno od čoveka, pa se kraj radnog vremena sa radošću iščekuje jer tek kod kuće počinje naš život, a odlazak na posao sutradan doživljava kao stres. Međutim, najveći broj mladih ne želi tako da živi, oni traže radno mesto koje će im ponuditi smisao i osećanje da rade nešto što se poklapa sa njihovim ličnim vrednostima, što daje svrhu njihovoj svakodnevici. Poslodavci, sa druge strane, nemaju vremena da o radu misle na takav način i u većoj meri su fokusirani na profit i rezultate koje im donose radnici, pa u tome neretko zaboravljaju da se njihova radna snaga sastoji od ljudskih bića koja imaju svoje potrebe. 

Kada ta mlada radna snaga dođe na posao, dočekuje ih kompetitivno okruženje, kao i nerealno procenjeni rokovi za izvršenje zadataka – da bi ih uradili, moraju se iscrpljivati preko svojih granica. Često se osećaju usamljeno, nesrećno i bez energije. Tu je i fenomen burnout-a, kada im ideje i kreativnost usled velikog napora naprosto „pregore”. Njihovi rasporedi se stalno menjaju i nad tim najčešće nemaju nikakvu kontrolu, što ih sprečava da planiraju privatan život i ostave sebi prostora za edukaciju, zabavu i opuštanje. 

U psihološkom smislu, mnogi mladi dele iskustvo imposter sindroma (straha da će drugi razotkriti koliko u stvari ništa ne znaju i greškom su dobili radno mesto jer zapravo nisu dovoljno dobri). Javlja se i briga da će, ukoliko nešto pogreše, biti zamenjeni ili kažnjeni otkazom iili prekovremenim radom. Paradoksalno, plata koju zarade često nije dovoljna ni za osnovne životne potrebe, čemu doprinosi i njihova nedovoljna finansijska pismenost, pa ni ne mogu da procene da li su potplaćeni.

Kada je o poslodavcima reč, oni se susreću sa manjkom motivacije kod mladih, nedovoljnim obrazovanjem i veštinama, a zameraju im i preteranu upotrebu smartfona. Pod pritiskom su da održe funkcionisanje kompanije ili firme. Jedan od većih izazova za njih je i održavanje dobre radne atmosfere na poslu kako ne bi gubili zaposlene koji često predstavljaju entuzijastičnu i inovativnu radnu snagu.

Rešenje za obe strane je postizanje veće fleksibilnosti, razumevanja, ali i podrške, posebno od strane poslodavaca prema mladima koji se danas suočavaju sa izazovima nepoznatim prethodnim generacijama. 

Mentalno zdravlje, podrška i prioriteti

Pitanje mentalnog zdravlja posebno je važno u atmosferi konstantne nesigurnosti prekarijata kojoj su izloženi. Mladi iz generacije milenijalaca, rođeni između 1981. i 1996. prema istraživanjima, češće ispoljavaju depresiju u poređenju sa starijim generacijama, što je samo pojačano trenutnom pandemijom. Među simptomima su strahovi od gubitka posla, bolesti, od greške, strah od nadređenog, osećanje konstantnog umora, nesanica ili previše spavanja, poremećaj ishrane, povlačenje u sebe ili bežanje u milion projekata kako bi se radnim zadacima kamufliralo opšte osećanje tuge i beznađa.

Iako nisu svi u finansijskoj mogućnosti da potraže stručnu pomoć i odluče se za podršku poput psihoterapije, češće to rade kada imaju priliku, u poređenju sa ranijim generacijama. Na ovaj način mladi destigmatizuju proces traženja podrške, a podstiču svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju. Ono po čemu su mladi danas specifični jeste hrabrost da o mentalnom zdravlju govore javno kako bi ohrabrivali jedni druge, kao i podrška koju su spremni da ponude jedni drugima. 

Neka istraživanja pokazuju da je fizičko i mentalno zdravlje mladih danas ugroženije kako stare u odnosu na generaciju X. Od 2013. primećen je porast depresije među mladima za 47%, a u kontekstu posla i tržišta rada, sami mladi sa ovim iskustvom navode da, i kada mogu da obavljaju radne zadatke, to čine uz veliki napor. Na mentalno zdravlje mladih utiču i društvene mreže. Posmatrajući tuđe profile i to kako se mladi predstavljaju na društvenim mrežama, primetno je da oni upoređuju svoja dostignuća sa tuđim boreći se sa osećanjem da nisu dovoljno uspešni i zanimljivi. Sa druge strane, upravo društvene mreže mogu da budu dragocen izvor podrške u okviru vršnjačke zajednice, ne samo na nivou naše zemlje, već i u smislu povezivanja širom sveta. Mladi jedni sa drugima dele iskustva, osećanja i situacije i u tome ih ne ograničavaju ni jezičke ni geografske barijere, pa tako internet danas predstavlja važno mesto gde pronalaze snagu i razumevanje za priču o mentalnom zdravlju jer to u njihovim porodicama ponekad nedostaje. 

Bez obzira na izazove, generacija milenijalaca, kao i njihovi naslednici iz generacije Z, u mnogo većoj meri vrednuju poštovanje ljudskih i radnih prava, fleksibilnog radnog vremena, nego mogućnost visoke plate. Kada se osećaju iznevereno ili ih posao više ne inspiriše, odlaze i traže radna okruženja u kojima će se osećati prijatnije, poštovanije, ili se odlučuju za freelance rad, iako on može da znači još nestabilnija primanja. To daje dodatno ohrabrenje kada govorimo o budućnosti – teškoća sa kojima se mladi suočavaju je mnogo, ali se ipak nešto menja, mladi se osnažuju i ohrabruju da iskorače iz ucrtanih granica, manje se boje gubitka prekarne sigurnosti, a u većoj meri se fokusiraju na smislenost svog delovanja na tržištu rada. Upravo iz te potrage za ličnom poentom nastaje mogućnost za neko drugačije buduće vreme u kome biti mladi/a radnik/ca može da označava nešto mnogo rasterećenije i pravednije nego danas.

Pretvaranje izazova u kreativnost

Mladi koji se danas nalaze na tržištu rada u velikoj meri se trude i poklanjaju pažnju ličnom rastu svake vrste, koji podrazumeva i povremena padanja u očaj uz osećanje potpunog gubitka smisla, a zatim pronalaženje neke nove svrhe.

Nama koji se danas nalazimo u tim najboljim mladim godinama, one često deluju precenjeno. Nismo sigurni da li smo napravili dobre izbore, od edukativnih do profesionalnih, a ni koliko su oni uopšte bili naši, a koliko uslovljeni stanjem u zemlji, ekonomskim, sociološkim i kukturološkim faktorima. 

Mali broj nas je zaposlen, još manji može da priušti sopstveni stan, stabilan posao je rečenična konstrukcija koja nikako nema pozitivno niti realno značenje, već više opisuje mitsku zemlju iz koje bismo možda i pobegli kad bi nam bila dostupna.

Pobegli bismo jer smo naučeni na rad u nemogućim uslovima, na najrazličitija obeshrabrivanja, naučili smo na slobodu da zalupimo vrata i odemo kada više ne verujemo u nešto što radimo, ali smo naučili i cenu te slobode koja se ogleda baš u nesigurnosti. Naučili smo da prepoznamo mobing, važnost honorara, ali i onoga „moraš da pojedeš nešto kuvano” jer se najčešće hranimo u pekarama. Ako, kojim slučajem imamo dobre uslove rada, gde smo posmatrani kao bića, a ne mašine, gde nas ne sačekuju iznenadne radne obaveze i posle pet popodne, treba nam vremena da se naviknemo, pa se plašimo da ćemo dobiti otkaz jer naše iskustvo kaže „nije moguće da mi se ovo dešava”.

Ukoliko se ispostavi da sistem od devet do pet nije onaj kome želimo da pripadamo, vraćamo se u nesigurno područje povremenih projekata, rada u pekarama, multitaskinga na sve strane, ili se okrećemo putovanjima na koja polazimo gotovo bez para, spremni za nova iskustva.

Znamo da svet možemo da menjamo jedino ako ga dobro upoznamo i zato retko pristajemo na kompromise, više se nalazimo u krajnostima, sa mentalnim zdravljem na klackalici dok tražimo svoj odraz u nejasnoj budućnosti koja je za nas i dalje – obećana i nova. Ono što smo saznali na unutrašnjim i geografskim putovanjima koristimo da menjamo svet na naš način. Govorimo o ekologiji, održivoj modi, o pomenutom prekarijatu, o nepravdi, o kulturi i feminizmu. 

Svako od nas nalazi svoje mesto i svoj način da izazove vremena u kom smo se našli pretvori u kreativne poteze iz kojih može da nastane neka bolja sadašnjost i bolja budućnost, u kojoj je rad deo nas, suštinska ljudska potreba za stvaranjem na neki način umetnost, umetnost koja u budućnosti neće biti prekarijat. 

Ilustracije: Freepik

Naslovna ilustracija: Liam Cobb

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi