Mladi sa invaliditetom u školskom sistemu – više od imena na papiru

Kako izgleda inkluzivna i individualna nastava u Srbiji? Da li su obrazovne ustanove otvorene za sve nas? Kada i zašto teorija i praksa nisu u dosluhu?
Autor/ka Anđela Đukić

31. August 2020

Maša Ivanović je učenica drugog razreda Elektrotehničke škole „Zemun”. Ona ima 15 godina, bavi se pisanjem, crtanjem i rekreativno jahanjem. Ima psa koga redovno vodi u šetnju. Iako u školi pohađa smer elektrotehničar informacionih tehnologija, u budućnosti mašta da će se baviti i pisanjem. Priča o Maši deluje kao pričao životu jedne prosečne tinejdžerke, a ipak njena svakodnevica razlikuje se od „prosečne” jer Maša živi sa cerebralnom paralizom. Zdravstveno stanje usporava njeno svakodnevno kretanje, pa je i njen dan u školi zbog toga drugačiji.

„Ne pokušavam da se udaljavam od učionice u kojoj ćemo imati čas. Volim da pričam sa drugaricama na odmorima, ali se ponekad udaljim zato što sam stidljiva, a i ne želim da im dosađujem, zbog čega me kritikuju. Na odmorima, ako ne pričam ni sa kim, slušam muziku ili crtam. Takođe, drugari mi pomažu sa prenošenjem laptopa zbog čega sam im zahvalna”, objašnjava Maša.

Ilustracija: Ivvy Chen

S obzirom na to da joj pisanje beleški na času predstavlja poteškoću u radu, njeni drugari udružili su se sa nastavnicima i Medicinskom školom „Nadežda Petrović” kako bi organizovali sportsko takmičenje i prikupili novac za laptop, kako bi Maši olakšali pisanje, koje je posredstvom kompjutera znanto lakše. Nije čudno to što Maša s ljubavlju govori o svom društvu i nastavnicima. Ističe kako je u početku bila uplašena jer nije znala kakvu reakciju da očekuje od drugih. Međutim, Maša i njeni drugovi i drugarice iz odeljenja ovog septembra ponovo zajedno ulaze u učionice srednje škole, prihvataju i uče o međusobnim razlikama.

„Kada sam bila mlađa bila sam tužna jer nisam mogla da radim stvari kao i sva ostala deca, ali sam shvatila da me ovo ne sprečava da radim baš sve. Oduvek sam volela sportove i počela sam da jašem konja što me ispunjava i čini srećnom jer sam našla sport kojim mogu da se bavim. Takođe, ne shvatam ovo više kao bolest, već kao nešto što je deo mene i sa čime moram da se izborim sama.”

Njena priča je jedna u nizu pozitivnih, koja nas podseća na solidarnost i razumevanje. Nastavni program u Mašinoj školi prilagođava se individualnom planu rada, kada je to potrebno učenicima. Tako je i njoj, uz izmenu programa, olakšan rad jer je pisanje na časovima zamenila kucanjem na laptopu, a nastavnici imaju posebno razumevanje za nju kada je u pitanju praktičan rad u školi.

Direktor, nastavni kadar i učenici iz Mašine srednje škole značajno doprinose uključivanju svih pojedinaca u školski sistem. Ovakva vrsta uključivanja pojedinaca naziva se inkluzijom.

Srbija ovim pristupom počinje da se bavi nakon 2000. godine, kada se donosi niz zakona kojima se postavljaju temelji inkluzivnog obrazovnog sistema, koji formalno stupa na snagu 2009. godine. Pre uvođenja inkluzivnog pristupa, mnoga deca iz osetljivih i ugroženih grupa ostajala su van sistema. Iako ne postoji dovoljno preciznih izveštaja iz tog perioda, prema proceni UNICEF-a iz 2001. godine, navodi se da je u Srbiji 85% dece sa smetnjama u razvoju bilo van obrazovnog sistema. 

Šta je inkluzija?

„Termin inkluzija ovde često ima negativnu konotaciju, a raditi po inkluziji ne znači imati iskustva sa decom koja imaju problema u stepenu i razvoju, već i sa decom koja su recimo darovita i koja su zapostavljena u celoj priči, a prisutna su. U našoj školi imamo decu koja su u okviru programa inkluzije, IOP 1, IOP 2 (individualno obrazovni profili za decu sa određenim poteškoćama u savladavanju gradiva). Od ove godine počeli su seminari i obuke za stručne saradnike što se tiče IOP-a 3 (individualno obrazovni profili za darovite učenike)”, navodi Aleksandra Tošić, nastavnica srpskog jezika u Osnovnoj školi „Kralj Aleksandar Prvi”.

Prema definiciji UNESCO-a, inkluzivno obrazovanje se odnosi na mogućnost škole da obezbedi deci kvalitetno obrazovanje, bez obzira na njihove različitosti. Inkluzija se definiše kao proces prepoznavanja i odgovaranja na različite potrebe dece kroz povećavanje učešća u učenju, kulturnom životu i životu zajednice, kao i kroz smanjivanje izopštavanja iz školovanja.

Pored Konvencije o pravima deteta iz 1989, postoji niz međunarodnih ugovora i nacionalnih zakona kojima se regliše pravo na obrazovanje i unapređenje položaja dece iz osetljivih grupa.

U Srbiji je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine uvedeno inkluzivno obrazovanje. Da je ovaj pristup bilo neophodno uvesti ranije potvrđuje i popis stanovništva iz 2011. godine prema kome svaka osma osoba sa invaliditetom u Srbiji, koja ima 15 i više godina, nije pohađala osnovnu školu. Dakle, oko pola miliona osoba sa invaliditetom koje žive u Srbiji nikada nije išlo u školu. Među onima koji su se školovali, osnovnu školu završilo je 110 066 osoba sa invaliditetom, a srednju 153 700. Prema navedenom popisu samo 3,2 odsto osoba sa invaliditetom završilo je fakultet, dok je višu školu završilo 3,4 odsto ispitanika.

Inkluzivna nastava – formalnost ili suštinska promena?

Iako statistika pozuje da je uvođenje inkluzivnog obrazovanja donelo brojne pozitivne promene, postavlja se pitanje kakav je praktičan uticaj trenutnih mera.

„Imam utisak da je cela priča odrađena poprilično formalno, bez nekih suštinskih promena. Najveći problem je što nastavni kadar i škole nisu pripremljene za inkluziju. Škole nemaju neophodna sredstva za rad sa tom decom, a nastavnici  nisu prošli adekvatnu obuku. Inkzluzija pre svega zahteva promenu na nivou čitavog sistema jer ona u suštini podrazumeva da svi članovi jednog društva imaju jednaka prava. Smatram da jedino požrtvovani pojedinci i organizacije uprkos zarđalom i površnom sistemu trenutno sprečavaju da ta deca završe na samim marginama društva”, objašnjava Vasilije Krstić, defektolog.

Ovako viđenje situacije potkrepljuje primer sa kojim se Vasilije susreo, radeći u školi:

„Ja sam radio dve godine kao personalni asistent dečaka iz spektra autizma u jednoj osnovnoj školi u centru Beograda. Malo je reći da sam bio razočaran sistemom. Detetu su određeni ciljevi po IOP-u tek nakon godinu dana i oni su posmatrani isključivo formalno. Nastavni kadar je imao jaku želju da se prilagodi njemu i da mu na neki način pomogne u obrazovnom procesu, ali nisu imali nikakvu podršku od strane same škole i sistema. Od materijala smo imali samo puzle za učenje slova i brojeva i to je to. Ocene na kraju školske godine je dobijao po principu’samo da prođe godinu’ ne mareći na ciljeve iz IOP-a.”

Vasilije Krstić dodaje kako je najveći propust bio to što psiholog, pedagog i logoped iz škole nisu radili sa učenikom gotovo ništa u toku dve godine.

U elektrotehničkoj školi koju pohađa Maša, situacija je nešto drugačija. Na insistiranje direktora, psiholog vrši kraću neuropsihološku procenu učenika svake prve nedelje septembra, iako to nije u opisu posla.

Psihološkinja Jelisaveta Rogošić ističe da je ovakav metod rada pokazao izuzetne rezultate. Međutim, ona dodaje kako se u radu neretko javlja niz nedoslednosti.

Ilustracija: Ivvy Chen

Ministarstvo je donelo pravilnik kojim je propisano smanjenje broja učenika kada je u odeljenju učenik koji radi prema individualnom planu. Međutim, u pojedinim školama postoje i odeljenja koja moraju da imaju po 30 učenika, jer pripadaju istom smeru. U tom slučaju pravilnik ne može da se ispoštuje, jer nije moguće smanjenje broja đaka.

Ministarstvo očekuje da se nastava individualizuje na širem planu, a zaposleni ističu kako se to ne može očekivati u prosečnom školskom odeljenju od 30 učenika.

„Potrebna je dodatna podrška i edukacija za nastavnike o potencijalnim oboljenjima i stanjima u kojima se može naći njihov učenik. Naravno, uz dosledno sprovođenje. Mnogi predmetni nastavnici pohađali su fakultete u doba kada inkluzija nije postojala i postoje greške koje nisu nadoknađene naknadno. Kada bi postojao defektolog u svakoj školi to bi bilo drugačije. Iako se smatra da srednja škola nema potrebu za defektologom, a osnovna ima”, ističu Ljubica i Jelisaveta.

Postoje i druge poteškoće koje mogu uticati na mobilnost đaka sa invaliditetom u školama, a posebnu prepreku predstavljaju – stepenice. Ukoliko škola nema rampu koja bi olakšala kretanje učenicima sa kolicima, saznajemo da nije praksa da se rampe ugrađuju, dok ne dođe trenutak kada je neophodno. Ovakva logika ostavlja prostor za niz pitanja – šta ako je potrebno da se ugradi rampa u kraćem vremenskom periodu da bi se adekvatno dočekao/la učenik/ca?

Direktor škole, Đurađ Banjac objašnjava da u slučajevima kada je školama potrebna materijalna pomoć, direktor treba da, uz predstavljanje plana, potraži pomoć od gradskog sekretarijata, u slučaju kada ne može da se izdvoji iz budžeta škole. Najveći problem u ovakvim situacijama jeste dužina trajanja tih procedura.

Kako fakulteti motivišu studente sa invaliditetom?

Zbog različitog sistema rada, osnovne škole se najdoslednije prilagođavaju organizovanju inkluzivne i individualne nastave. U srednjim školama se saradnja između ustanova smanjuje, a zaposleni ističu kako se ispitivanja i globalni plan individualnog rada nedosledno sprovode. Pitamo se, kako sistem tretira učenike sa hendikepom, koji žele da nastave školovanje?

Univerzitetski centar za studente sa hendikepom nastoji da zađe u susret mladima i informiše studente o njihovim pravima. U saradnji sa Univerzitetskom bibliotekom „Svetozar Marković” u Centru se vrši prilagođavanje udžbenika za slepe i slabovide studente. U službi imaju jedno adaptirano kombi vozilo kojim se prevoze studenti do fakulteta. U organizaciji su raznih edukativnih i informativnih radionica, kao i programa vršnjačke podrške gde mladi bez hendikepa asistiraju studentima sa hendikepom.

Ljupka Mihajlovska, direktorka Centra, navodi kako postoje takozvane afirmativne mere upisa studenata sa invaliditetom kao i studenata koji su pripadnici romske nacionalne zajednice, ali praksa je pokazala da te mere nanose više štete nego koristi. 

Jedna od afirmativnih mera podrazumeva da se 1% od budžetske kvote visokoškolske ustanove odvaja za upis studenata sa hendikepom, što je za neke fakultete premali broj, a negde se to ni ne iskoristi.

„Neko duboko ne razume da je smisao afirmativnih mera da se podrže mladi sa hendikepom da upišu neku visokoškolsku ustanovu kako bi im to bila odskočna daska da vode ispunjene živote i da budu resurs društva u kom žive, a ne izdržavani članovi.”

Jedan od primera nerazumevanja problema i neobazrivosti sistema jeste i situacija sa budžetskim mestom za studente sa hendikepom na Fakultetu političkih nauka.

„Na fakultetu postoji samo jedno budžetsko mesto, koje može popuniti samo jedan student s hendikepom, i to ne po studjskim programu, nego jedan na ceo fakultet. Interesovanje studenata sa hendikepom je nešto veće za ovaj fakultet, pa se javlja i  druga apsurdna situacija – student koji ostvari najveći broj bodova, popunjava to jedno mesto, iako bi svakako upisao Fakultet jer ima dovoljan broj da se upiše i bez prijave za afirmativne mere”, objašnjava Ljupka Mihajlovska.

Ona dodaje kako je važno istaći i apsurdnu situaciju koja se dogodila na Univerzitetu u Nišu. Naime, ove godine jedan student koji je ispunjavao kriterijum propisan afirmativnim merama se prijavio prijavio da upiše fakultet koristeći afirmativne mere. Verovao je da je to dodatni podsticaj u slučaju da ne uradi dobro prijemni ispit. Međutim, to mesto je popunio drugi student sa hendikepom, a fakultet nije hteo ovom studentu koji nije ušao na to mesto da dozvoli da se rangira na opštoj listi, iako je imao dovojno bodova da se upiše kao samofinansirajući.

„Mislim da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odavno nema ideju kako da se nosi sa izazovima u visokom obrazovanju, a posebno kada je reč o studentima koji su izrazito malo zastupljeni u strukturi studentske populacije.”

Zakonska obaveza Univerziteta (prema Zakonu o visokom obrazovanju i prema Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invalditetom) jeste da primenjuju inkluzivni pristup u nastavi. Ipak, praksa pokazuje drugačije.

Ilustarcija Libby VanderPloeg

„Mene zapravo zanima zbog čega se ti zakoni ne poštuju i zašto oni koji se ne pridržavaju zakona ne snose nikakve posledice. Akademsko osoblje, kao i administrativno, ima ogromne teškoće da reformiše svoj stil rada prema konceptu ’student u centru učenja’, a to najviše pogađa najranjivije. Naš ceo obrazovni sistem, od predškolskog do visokog, još uvek je trom i inertan i pogodan samo za one koji mogu da se uklope u prosek. Nastavne metode su zastarele i ne vidim da se to menja željenom i potrebnom brzinom”, ističe Ljupka Mihajlovska.

S obzirom na to da je inkluzija zakonski ozvaničena pre više od deset godina, propusti i nepripremljenost ustanova ne treba da budu praksa. Da bi obrazovanje bilo pristupačno pojedincima sa invaliditetom, potrebno je da im i škola bude pristupačna. Nerešena pitanja o arhitekturi škola i ugradnji rampi za učenike i studente i dalje su aktuelna. Birokratski sistem usporava procese koji se u praksi mogu znatno brže odvijati, pa dolazimo do situacija da škole dugo čekaju odobrenje projekta za izgradnju rampe, kada zatraže materijalnu pomoć od Gradskog sekretarijata.

Jedan od dominantnih problema je to što brojne škole nedovoljno zapošljavaju specijalizovano osoblje, koje bi radilo sa učenicima sa invaliditetom, a neophodna je i dodatna podrška za zaposlene koji su pohađali fakultet kada inkluzivna nastava nije postojala u našoj zemlji.

Ministarstvo insistira na individualizaciji, a istovremeno je onemogućava pravilima koja su ranije doneta. Situacija na Univerzitetima je jednako komplikovana. Budućim studentima se nudi niz pogodnosti na papiru, koje u praksi ne mogu da iskoriste, a mladi sa invaliditetom ipak nisu samo imena sa papira.

Fotografije: pinterest.com

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *