Pošto sam se stopom dovukla do Budimpešte, couchsurfovala i uletela u Flix bus za Zagreb, sledećeg dana već sam se, sa njih troje našla u Istri.
I tu počinje priča o brežuljku koji je okupirala rulja zaljubljenika u filmsko platno.
Cela Istra poprilično miriše na Italiju, pa te uske uličice Motovuna uvuku u svoj arhitektonski vir, a kaldrmica ti fino masira stopala 20ak minuta pentranja do cilja. Kampovali smo u dolini iz koje vrh Motovuna izgleda kao vrh Olimpa, gde se gozba filmova i Gemischt-a (germanizovani Špricer) neprestano toči.
I, jednom kada odeš gore, nema natrag.
Zaboraviš jaknu – automatski prihvatiš činjenicu, radije nego ponovni spust i uspon u grad koji nije ni malo jednostavan. To se zove sindrom Motovunskog kvadricepsa (Nađin humor na mišiće).
Na prvom mestu ljudi su došli zbog fenomenalnog izbora filmova, mada se to mesto nesebično deli sa druženjem i atmosferom, muzikom, jako dobrim čizburgerom i domaćim vinom. Hedonizam nikada ne manjka. Comune di Montona iliti opština Motovun broji 983 stanovnika od kojih skoro 200 parla italijanski kao maternji. Brdo je visoko ne više od 300m nadmorske visine, mada se čini kao realnih 500 kada popiješ jedno pivo.
Od velikog tima koji je naporno radio da iznese projekat Motovunskog festival za 2019 godinu, nije se moglo ništa drugo očekivati osim jakog glavnog programa, kao i kratkih, dokumentarnih filmova i ovogodišnjeg specijala, Poljske u fokusu. Filmovi su ( osim kada se nebo nije otvaralo sa naznakama smaka sveta) bili vrlo često na otvorenom, što je poseban užitak.
Za nekim filmovima mi duša plače, jer nije moguće pohvatati sve aktivnosti koje festival nudi. Dok filmadžijama sada ne smeju da promaknu, čak i nakon završetka festivala filmovi glavnog programa: ‘’Beats’’u režiji Brian Welsh-a, koji dolazi iz Velike Britanije i oslikava atmosferu rejva s početka 90ih godina. Dva momka koja noć pre nego što ih životni put razdvoji odlaze na ilegalni rejv. U nekom trenutku se smeješ, u drugom emocija te preplavi, pa ne znaš što si se smejao. Beats, obavezno.
‘’ Gospod postoi, imeto I’ e Petrunija’’ (Bog postoji, njeno ime je Petrunija) je 100min istinite priče o ženi koja ulazi u okršaj sa konvencionalnim.
Hrvatski film ‘’Dnevnik Diane Budisavljević’’ opisali su kao film o najboljim ljudima u najgorim vremenima. Švedsko-nemački film u režiji Simon Jaquemet me je zbunio za sva vremena. Zove se ‘’Nevinost’’ i jedan je od onih brainstorming filmova posle kojih ne znaš na koja vrata filmske sale da izađeš. Povezuju ga sa Kubrickovim ‘’Širom zatvorenih očiju’’ gde se san teško odvaja od jave, a realnost od kompletnog ludila.
I napokon se dokopah naših ‘’Šavova’’ u režiji Miroslava Terzića, koji je došavši sa Berlinskog festivala malom gradu Motovunu otkrio istinitu priču iz Srbije. Film ispituje veliki skandal koji je još uvek pod lupom, a to je prodaja novorođenčadi u porodilištima.
Zatim ‘’Tusta’’ koji dokumentuje život Branka Črnce Tustić-a i njegov punk-rock bend KUD Idijoti.
‘’Vox Lux’’ dolazi iz SAD-a i na zvučnicima roka Tajči ‘’Hajde da ludujemo ove noći’’ a priča je o terorističkom napadu u Braču. I ovako u nedogled… To je samo nekolicina filmova sa glavnom programa, dok me je Poljska u fokusu m očarala sa poljskim, romantičnim humorom u filmu ‘’Juliusz’’.
I onda padne mrak, kaldrmu jedva da vidiš od mase koja vrvi, ljudi cirkulišu na sve strane, pevaju, skaču, grle se. Neka toplota se, osim temperature vazduha lepila na nas, pa su mi svi bili izrazito dragi. Stvaralaštvo kipi na sve strane, omladina vapi za svežim slovom, zvukom, slikom.
Iako smo se crvenim talasom u Hrtvaskoj žestoko potopili u kampu, trčali smo bosi po pljusku i grmljavini toliko srećni da su sve začkoljice i prepreke na putovanju bile mrvice. A mrvice duneš i one odlete.
Malo sam gladovala, jer me je Danijela učila da budem ekonomičan kamper, pa mi je branila da grickam keks kada ja hoću. I čudna metoda, manipulatorska, na kraju me ubedi da ja zaista nisam gladna, već je gladno moje oko. (Od kada sam došla u Beograd, grickam keks od jutra do mraka?)
Neki nisu spavali po dva dana jer su strahovali da će propustiti i moment Motovunskog, pa su iz noćne Gemischt smene prešli u jutro, seli u kola i otišli na more. Obala je blizu Motovuna, Novigrad, Poreč, Červar-Porat, itd…Malo se posoliš, pa nazad na brdo da se desi još jedna motovusnko-magična noć.
Eh, taj Červar-Porat. Kad se Motovunski završio, nas četvoro (zvali smo se Kamperi debili, to nam je oficijalni naziv) nastavilo je svoje putovanjce ka Istarskoj obali. Krenulo nas je četvoro kao što spomenuh, a to i nije neka brojka za autostopu, posebno ako prtljag na gomili izgleda kao neka gigantska maketa Motovuna. Motovun dva.
Podelili smo se, leva ruka zaronila u kesu brusketa, desna prava sa palcem na gore i čeka se autostop. Danijela i ja posle izvesnog vremena ulazimo u kola srednjovečnog para sa kojima putujemo nekih 30ak minuta. Stigavši u Červar-Porat, i videvši taj luna park, morale smo da uletimo u autić (bum bum kola) i pokažemo tim klincima ko dominira cestom. Klinci su ozbiljno shvatili igru, pa su nas agresivno spopadali sa svih strana, ali dva najjača vozača u Červaru, Daki i Naki nisu dozvolile da pokleknu.
Na moru se ekipa menjala, jedan član nas je napustio, došao drugi, otišao, sve te učestale posete našoj morskoj rezidenciji.. Mi smo se po ceo dan čvarile na stenama nudističke plaže u zabiti ovog malog Istarskog mesta, daleko od poznatog, daleko od civilizacije. Uspešno obaviti misiju Odmor za mene je kao da igraš žmurke. Bežiš daleko od ljudi trudeći se da te, ako je moguće nikako ne pronađu. Kakva metaforica.
Zahvalna magičnoj atmosferi Motovuna, slanoj vodi Istre, preludim školjkicama Červara-Porata, neprevaziđenoj četvorci Kampera debila
i sebi koja sam sklopila ova životna čudesa u jednomesečno putovanje.
jer poruka je jedna: https://www.youtube.com/watch?v=bS0EfQg1Sz0
Fotografije: Nađa Kračunović
0 Comments