fbpx

„MS Valentina” ili o svakodnevnom životu na teretnom brodu

Na ovogodišnjem Beldocsu svoju svetsku premijeru u nedelju u Muzeju Jugoslovenske kinoteke imao je film austrijske rediteljke Melani Holaus „MS Valentina”. Radnja prati rumunsku porodicu, koja živi na teretnom brodu MS Valentina, čijim životima i radom dominira voda. Ovaj brod prelazi 1640 kilometara Dunava na svom putu od Austrije do Bugarske, prolazeći sedam zemalja. Ovom prilikom pričali smo sa autorkom Melani Holaus o ideji za film, poteškoćama sa kojima se susrela, kao i o reakcijama publike na premijeri.

Kako si došla na ideju za ovaj film?

U prvoj fazi istraživanja moja devojka i ja smo bile  fascinirane teretnim brodovima i oduvek smo govorile kako želimo da idemo na teretni brod i snimimo film. U Beču Dunav je dosadan, lepo je što imamo reku, ali nikada nisam puno mislila o Dunavu. Onda što sam kroz dalje istraživanje shvatila koliko je predivan i počela da razmišljam o značenju reke, pejzažima i državama kroz koje prolazi. U drugom delu filma je to postala glavna tema i naravno tu je situacija porodice i broda, jer kapetan, njegova žena i nećak su jedine tri osobe na brodu i tamo žive čitav život.

Koja je za tebe lično simbolika reke?

S jedne strane je to što spaja i najčešće je to ekonomska konekcija, ali takođe i razdvaja , kao što to veoma često radi Dunav – ta ambivalentna situacija je interesantna. Takođe i situacija u vezi sa ratom i koliko je ljudi bilo ubijeno u Dunavu, ne samo u jugoslovenskim ratovima, već i u svim prethodnim. Reka dobija i užasno značenje, ako razmišljate o onome što se tu nekada dogodilo.

Tokom snimanja se niste zaustavljali u gradovima ?

Nismo i imali smo zanimljivu situaciju sa našim kapetanom i imamo scenu u filmu kada je prolazio putni brod i kapetan je došao i rekao našem snimatelju „Kristof , moraš da snimiš ovo, jer ovo je zdrav život, a nakon toga možeš da popiješ koliko hoćeš piva.” Ljudi su tamo radili gimnastiku i vežbe, a on se šalio na njihov račun. Bilo je zanimljvo videti taj kontrast, jer su na putnom brodu bili bogati ljudi, koji rade vežbe, a on je radio na teretnom brodu.

Rekla si da reka može dobro da prikaže i razlike između zapada i istoka. Šta si pod time mislila ?

S obzirom da smo putovanje krenuli od zapada ka istoku, s jedne strane uočavaju se ekonomske razlike, a s druge kapitalizam koji mi na zapadu tako dugo živimo nikada nismo doživljali kao nešto dobro, bar ne intelektualci. Mislim da je percepcija nešto drugačija kada su u pitanju siromašne zemlje i zemlje istočnog bloka, gde je ideja progresa  potpuno drugačija.

Da li ste imali poteškoća na snimanju ?

Imali smo na granici sa Srbijom, ne baš poteškoće, ali kapetan je rekao da ne bismo smeli da snimamo, jer mi smo bili gosti i nisu nas doživljali kao filmski tim, jer nismo velika produkcija. Kada smo počeli sa snimanjem pitali smo malu kompaniju za mogućnost realizacije ovog filma na šta su oni odgovorili „Da, da kapetan je dobar tip iz Rumunije i u pitanju je porodični teretni brod, on će vas odvesti gde god želite na Dunavu.” Ova situacija je bila dobra za nas i na  nekom drugom teretnom brodu stvari bi bile drugačije. Tako nas je naš kapetan zamolio da ne snimamo na granicama, pa smo snimali van kabine i mislim da nisu shvatili da to radimo. (smeh)

Rekla bih da je tema, kojom se baviš više „muška”. Da li je to bio izazov za tebe kao autorku ?

Generalno sam u filmovima zainteresovana za situacije radnika. Teretni brod me najpre zainteresovao, zbog situacije radnika, a nakon toga je došla i politička dimenzija. Takođe  mi je zanimljivo da te muške teške stvari vidim iz ugla žene.

Kakve su bile reakcije publike na Beldocsu u nedelju na premijeri u Muzeju Jugoslovenske kinoteke?

U Beogradu je bila svetska premijera, a za dve nedelje ćemo imati premijeru u Austriji, ali sam gledala film sa svojim prijateljima iz Austrije i za mene je bilo zaista drugačije iskustvo, jer sam za ova tri dana saznala nove stvari o ljudima i životu ovde. Razlog zašto je premijera bila prvo ovde, a ne u Austriji je zato što smo hteli film da prikažemo najpre u zemljama kroz koje smo prolazili tokom snimanja i plovidbe Dunavom i da vidimo njihove reakcije na našu interpretaciju i da razgovaramo i diskutujemo o tome.  

Marija Todorović

Ostavi komentar