Muzej i moda

Muzej i moda

Upoznajte Stefana Žarića, mladog istoričara umetnosti koji upisuje Srbiju u istoriju svetske mode i muzeologije

U Spomen-zbirci Pavla Beljanskog večeras u 19 časova biće otvorena izložba „Maison Barilli: Belgrade / New York“ , čiji je autor Stefan Žarić.  Ovom izložbom Spomen-zbirka Pavla Beljanskog ujedno obeležava Dane evropske baštine 2018, kao odgovor na temu „Evropska godina kulturnog nasleđa – umetnost deljenja“, a postavka posvećena Mileni Pavlović Barili bazirana je na master radu Stefana Žarića „Modna ilustracija Milene Pavlović Barili (1926–1945)“, koji je nagrađen 2017. godine Nagradom Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Izložba od 52 eksponata predstavlja prvu postavku u istoriji nacionalne istorije umetnosti posvećenu isključivo modnim ilustracijama srpske multimedijalne umetnice: slikarke, modne ilustratorke i dizajnerke. Postavka pruža uvid u do sada malo poznatu celinu njenog rada, kao i bogat dokumentarni materijal o životu umetnice u različitim metropolama u kojima je živela i stvarala. Tim povodom smo se upoznali sa Stefanom, takođe ovogodišnji dobitnik nagrade Youth Heroes u kategoriji kulture i umetnosti, koju dodeljuje Exit Fondacija.

Kada je moda počela da te interesuje?

Ja sam u stvari započeo osnovne studije svetske književnosti u Novom Sadu, a potom istorije umetnosti u Sjedinjenim Američkim Državama kroz program koji je nudio dovoljno prostora studentima za neke vrste inovacija i usmerenja, što nažalost program u Srbiji ne nudi. Tako da sam se zaljubio u proučavanje istorije teorije dizajna i pritom naravno mode, koja mi se nudila kao savremeni vid očuvanja onog prošlog u stvari. Uticala je i moja poseta Metropolitan muzeju u Njujorku i izložbi „Savage Beauty odnosno retrospektivi britanskog dizajnera Alexander McQueen-a, koja je potom proglašena za najposećeniju izložbu u istoriji sveta. I onda je meni palo na pamet na pitanje, zašto to nije bila izložba Pikasa, Rembranta, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović, zašto je to jedan modni dizajner i onda sam počeo da se bavim zaista, da kažem stručno, heritološki, muzeološki, istorijsko-umetnički proučavanjem mode i shvatio njen kreativni potencijal, da zaobiđe tradiciju, da provocira, a da sa druge strane ostane ostane u domenu nauke i da uopšte pribiži čak i druge vrste nasleđa. Srbija je zemlja sa dosta kreativnog potencijala, ali sa dosta komfora. I taj komfor mislim da guši muzejsku javnost Srbije. Ne želim da kažem da je neko ko je stariji nužno bolji ili lošiji, ali problem starijih kolega u domenu istorije umetnosti jeste kolizija ideja gde se javlja moda kao novo nasleđe, a da stariji kadar pokušava da očuva ono tradicionalno nasleđe koje može u stvari da očuva ideološki duh sredine.

Kakva je situacija u Srbiji kada govorimo o modi?

Taj neki kreativni potencijal mode, kroz fashion week-ove i muzeje, može dobro da se iskomunicira. Gde je sad Srbija u svoj toj priči? Srbija je žrtva istorijske karme čini mi se, što tuđe to i svoje, pa nažalost istorijski nismo mogli da razvijemo tu svest o modi. Ali od početka dvadesetog veka mi smo imali izvrsne dizajnere koji su radili u Parizu. Moja master tema, za koju sam dobio nagradu Pavle Beljanski za najboljeg istoričara umetnosti i radio svoju izložbu je Milena Barili. Milena Barili je jedina srpska umetnica koja je radila za američki Vogue, i ako odete u Njujork u arhivu u ovog časopisa,  u zgradi gde radi Ana Vintur, vi imate poređane sve naslovne strane, a naslovnu stranu za 1. jul 1940. godine je radila Milena Barili. Mi smo uvek imali dosta kreativnih ljudi, uključujući trenutno Roksandu Ilinčić koja oblači prve dame i Kejt Midlton, a mi ne znamo to da prepoznamo i brendiramo. Ja bih voleo da napravim izložbu, retrospektivu recimo Roksandinog dizajna, ali se plašim da će se to pre desiti u Londonu ili u Americi. Onda nekako kaskamo, jer veliki istoričari umetnosti u Srbiji smatraju da moda nije vredna bavljenja, a sa druge strane ni narod to ne razume. Što se tiče naših Fashion Week-ova, interesantan je podatak da je u Beogradu nastao prvi Fashion Week u istočnoj Evropi. To je vrlo bitna činjenica, pogotovo kada se u obzir da Srbija nije u Evropskoj uniji, a da druge zemlje oko nas jesu, što bi značilo da su na nekom planu razvijenije, a opet ovo se prvi put desilo u Srbiji i to devedesetih. Ono što je problem je što ne možemo da prepoznamo ideju, kada vidimo recimo nešto novo kod nas, vidimo da se to već negde drugde desilo i onda ne možemo da prepoznamo tu granicu između talenta i kapitalizma i naravno, veliki problem predstavlja ideja estrade i poimanja umetnosti u savremenom kontekstu gde se moda povezuje sa prostitucijom, drogom, lošim estradnim ličnostima sa vrlo diskutabilnim talentima. Zbog svega toga mora da prođe dosta vremena do trenutka kada će muzejska, stručna, umetnička javnost moći da prihvati da moda može da se izučava, a ne samo nosi kao statusni simbol.

Da li je Srbija inspirativna zemlja kada govorimo o modi i koliko?

Apsolutno. Moja, nekako dečačka ideja je da se osnuje jedan muzej mode i dizajna, za 10, 20 i više godina. Srbija je neiscrpna tema, mi smo kulturološki jako jedinstveni, čak i u kontekstu Balkana i Evrope uopšte. Kada pogledate samo arhitekturu Srbije i kuhinju, tako se sve odrazilo i na modu. Vi nemate nigde u Evropi primer da je ideja o oblačenju i estetizovanju sebe do te mere ukrštala zapadne i istočne uticaje i da je stvarala nešto autentično. Srbija je svakako neiscrpna tema. Ono što mene malo boli je to što nas zapad i dalje smatra za ono što mi u kulturologiji zovemo exotic other odnosno egzotični drugi, ali nije to nužno ni loše jer može da uperi i oči ka ovom kraju. Ja sam u Americi imao čak predmet Partizanski film, u MOMI je aktuelna izložba pod nazivom „Betonska utopija“, što ne mogu da verujem da se kod nas niko nije setio da napravi.

Da li to znači da ljudi u inostranstvu više pridaju značaja našoj kulturi nego mi sami?

Ne toliko, koliko žele da kapitalizuju ono što je jedinstveno. Mi ili nemamo resursa, ili smo okovani tim nekim patrijahalno-normativnim shvatanjima kulture, umetnosti, medija i bilo koje vrste izražavanja. Zašto se baviti spomenicima ili radom Roksande Ilinčić? Zašto se baviti modnim radom Milene Barili? Ona je na primer u srpskoj istoriji umetnosti bila upisana kao slikar, pa tek onda kao slikarka, a poslednje vreme joj je dodat epitet umetnica, primenjena umetnica, ja sam dodao i modna umetnica jer mislim da je to najvalidnije za njeno stvaralaštvo. Mislim da ne možemo sve da prepustimo vremenu i moramo da delamo, pogotovo jer se ti geografski okviri i evropski putevi, čini mi se, više zatvaraju nego otvaraju. Moramo da budemo kulturni ambasadori naše zemlje. Meni je jako prijalo kada sam u Estoniji završavao master, objavio sam studiju koja se bavila komparativnim pristupom estonskog i srpskog dizajna u sovjetskom odnosno jugoslovenskom kontekstu, pa mi je estonski ministar kulture poslao pismo i pozdravio taj čin kulturnog ambasadorstva. To mi je dalo vetar u leđ  i shvatio sam da ja zaista ne moram da budem institucionalan i da imam to dr ispred imena što možda neko forsira, već da prosto mogu da odem negde u svet, koliko mi to prilike dozvoljavaju, i da svoj glas nacionalne osvešćenosti pronađem u modi.

Kako bi ti opisao našu kulturu oblačenja?

Meni ono što je omiljeno u bavljenju modom i što treba nekom da bude polaznica u poimanju sopstva jeste kada je Koko Šanel izjavila da je biti dobro, lepo, prijatno obučen stvar lične kulture. Ja delim njeno mišljenje. Srbiju karakteriše ta specifičnost, naš mentalitet je jedno čudo koju mislim da ne može da objasni većina naučnika iz bilo kog domena. Ne morate nužno imati mnogo novca da biste bili lepo obučeni. To je pogrešna poruka o stilu koja se šalje u medijima da morate da imate dobar džep i novčanik da biste imali stila, a onda vidimo suprotno u medijskim prikazima da neko ko ima te silne hiljade i milione evra, da nema stila. Tu se jaz produbuljuje i tako opet diskreditujemo modu. I u Srbiji se uvek odmah nađe komentar na način odevanja, jer u Srbiji je dominantnan taj vizuelni utisak, naravno, vizuelna smo bića. Mislim da je teško okarakterisati da li imamo taj urban street style. Da li imamo visoku modu kao takvu? Nemamo u Srbiji. Ne postoji registrovani kreator onoga što se zove visoka moda ali imamo izvrsne dizajnere koji se trude da nadomeste taj jaz i iskoriste svoje znanje. U tom smislu, interesantno je razmišljati da li bi obrazovne ustanove u nekim novim akreditacijama nastavnih programa uveli istoriju mode ili kulturu oblačenja kao predmete ili čak čitave smerove.

Čime se trenutno baviš i koji su ti dalji planovi?

Ja sam u Srbiji sa skakutanjem po svetu. Volim da se vratim ovde, volim da provociram i golicam maštu publike i muzeja. Moj trenutni projekat je izložba „Modna kuća Barili Beograd-Njujork“ koja je realizovana u Galeriji Milene Pavlović Barili Požarevcu a trenutno ima svoju premijeru od 6. septembra do 28. oktobra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu. To je prva koherentna izložba koja zaista naučno tumači opus Milene Barili u kontekstu studija istorije i teorije mode, a ne umetnosti ili muzeologije. Na izložbi je izloženo oko 50 modnih ilustracija Barilijeve, od kojih su mnoge objavljivane u Vogu, Harpers Bazaru, i drugim renomiranim modnim glasilima, a neke je umetnica stvarala po uzoru na kreacije Šanel, Skjapareli, Balensijaga. Tu su i originalna izdanja Voga sa Mileninim ilustracijama, njeni lični modni predmeti, i možda najinterestantnije, haljina i fascinator koje su dizajnirali Zvonko Marković i Dragan Smiljanić specijalno za izložbu, inspirisani Milenom.

U aprilu sam učestvovao i na konferenciji New Research in Dress History, gde sam bio prvi i jedini učensik koji je prezentovao modno nasleđe Srbije. Spremam se za neke konferencije u inostranstvu, jer je nedovoljno razvijen kadar i muzeji i u Srbiji ne postoje resursi za naučno bavljenje modom pa se trudim da to kolažiram inostranstvom. Ovog leta sam boravio u Škotskoj, gde sam se upoznao sa radom srpskog tekstilnog i modnog dizajnera, Bernata Klajna, o kom ne postoje reference u domaćoj nauci, a Škoti ga slave kao oca njihove tekstilne industrije. Voleo bih da ovo bude tema mog doktorskog istraživanja, tako da istovremeno pokažem i svetu i našoj sredini da moda može podjednakoda nas učini ponosnim, a ne samo Đoković i Tesla, i da kao narod posedujemo rafiniranost i kompleksnost duha koju često i sami zaboravimo da imamo.

Marina Zec

Leave a reply