STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Na Bašta Festu se vraćam svojim korenima

Sa mladim rediteljem Raškom Miljkovićem o radionicama Bašta Pitch sa ovogodišnjeg izdanja Bašta festa

12. July 2022

U okviru ovogodišnjeg, devetog izdanja Bašta Festa, koje je održano od 30. do 3. jula u Bajinoj Bašti, jedan od takozvanih off programa bila je radionica Bašta Pitch u sklopu Balkan Short Film Networka – Balkanske mreže kratkog filma za edukaciju mladih filmskih autora, kao i promociju kratkog filma u regionu. Time se Bašta Fest svrstao u red festivala koji nisu orijentisani samo na publiku i centralni program, već i na ono što čini industriju, odnosno sistemsku podršku mladim autorima i autorkama na početku karijere.

Jedan od dvoje voditelja radionice bio i je i reditelj Raško Miljković, koga je šira publika upoznala kao autora veoma uspešnog filma za decu Zlogonje. Ovaj autor je, međutim, snimio i nekoliko kratkometražnih ostvarenja, a veoma aktivan je i u svetu advertajzinga, te je u tom smislu vrlo pogodan sagovornik i mentor na teme koje su se ticale održane radionice. Sama reč pitch je već uveliko prihvaćena unutar struke, a možda bi njeno značenje bilo najadekvatnije opisati kao prezentaciju sa ciljem prodaje, odnosno uspostavljanja saradnje sa potencijalnim finansijerima projekta.  

Kroz razgovor sa Raškom Miljkovićem pokušali smo da rasvetlimo o čemu se tu zapravo radi i koji su saveti mladim autorima i autorkama za uspešno pitchovanje filmskih projekata.

Čime se zapravo bavite na radionicama Bašta Pitch ovih dana?

Raško Miljković: Ovde sam više u ulozi advertajzera nego reditelja, zato što su svi ovi projekti sigurno dobri. Zato su i odabrani da budu ovde. Veoma su interesantni, odlično napisani i postavljeni. Mi ovde pokušavamo da ih naučimo kako da „prodaju” taj film. Kako namamiti nekog s novcem da baš tebe odabere da ti pomogne.

U tom smislu, mi se trudimo da, zajedno s njima, pronađemo šta je posebno u njihovom projektu. To je ono što mi zovemo hook, to jest, udica njihovog pitcha. Da na najbolji način plasiraju svoj film, iskoče i predstave se u najboljem mogućem svetlu. Milan Stojanović (producent iz Sense Production) s kojim zajedno držim radionice ima tu super ideju da mi ne lažemo, već plasiramo najbolju verziju istine. To, u stvari, pokušavamo da pronađemo u njihovoj priči, ličnoj motivaciji, ili samom pristupu.

S jedne strane imamo mlade autore sa artističkom ambicijom, a s druge ideju da oni treba da „prodaju” svoj projekat. Mogu li se oni i dalje osećati komotno u svom artističkom svetu, a da istovremeno uspešno lobiraju za novac?

Mislim da je to srž Bašta Pitcha. Mi smo prevashodno festival kratkog igranog filma. U tom smislu mi se čini da ovde taj artistički element može da se prezentuje na primamljiv način. Neki projekti u svom pristupu obradi teme uspeju da pronađu svoju udicu. Jedno ne mora da isključuje drugo. Čini mi se da se to pokazuje ove godine, da je možda lična motivacija najsnažniji selling point. Zašto baš taj mladi autor radi tu temu? Zašto on misli da je ona važna? Mislim da odatle proističe taj selling point koji onda mi zajedno na ovim radionicama uglancamo i sredimo, tako da bude najbolji mogući.

Kod ove radionice najviše volim to što nisu klasična predavanja, već Milan i ja zajedno sa našim polaznicima diskutujemo o svakom projektu, svi zajedno, i pokušavamo jedni drugima da pomognemo. Naravno, mi ćemo ih malo usmeravati, ali dosta toga uz mali podsticaj oni naprave i sami. Sve to ide nekako prijateljski, opušteno i neformalno, jer se dešava u velelepnoj prirodi, na obali neke reke ili jezera.

Kakva je, zapravo, perspektiva polaznika kada dođu na radionicu ovog tipa? Šta očekuju da saznaju i koji su problemi koje oni sami detektuju u prezentaciji vlastitih projekata?

Ove godine je interesantno što imamo polaznike koji su već pitchovali i dolaze s nekim predznanjem, a imamo i ljude koji se prvi put susreću s time. I jedni i drugi očekuju neku vrstu šablona, a ovde je divno što taj šablon ne postoji. Da, moramo naći šta je najinteresantnije u projektu i na koji način to plasirati publici, ali ne postoji neki kalup. Već na prvom predavanju oni shvate da od ovoga mogu da naprave i šou ako hoće, da je i to legitimno ako proizlazi iz tvog filma ili tebe lično. Sutra će to biti pet potpuno različitih pitcheva, gde neki imaju rekvizite, neki muziku, a neki video. U neku ruku, prodaješ sebe i svoj senzibilitet – moraš da pronađeš ono što tebi najviše godi.

To je, onda, u neku u ruku, i ohrabrujuće za autore?

Jeste! Zato je i divno.

Kakvo je tvoje lično iskustvo s Bašta Festom?

Na prva dva festivala sam, zapravo, bio u ulozi studenta koji je došao da gleda filmove i zeza se. Onda sam bio u žiriju te godine kada je moj film i zatvarao festival, a sada sam u ulozi nekog mentora, razrednog starešine.

Kako ti je festival izgledao dok si bio student?

Te prve dve godine smo svi bili zajedno u svemu. Bilo je teško razaznati ko je tim festivala, a ko nije. Meni je to i sad divno ovde – sinoć smo, recimo, mi rasklanjali stolice. Nekako osećamo da je ovo naša kuća. Iz današnje perspektive, ipak samo izdržim filmove, žurke više nisu moj fah (smeh). Pogotovo što sad dolazim porodično, tu mi je ćerka i trudna žena, tako da za mene drugačije funkcioniše sam festival.

Mislim da je kičma festivala ta neverovatna pozitivna, ludačka energija, da je to nešto što je konstantno od početaka do danas. To je obeležilo svaki festival i mislim da dolazi od ljudi koji su ovde, u Bajinoj Bašti, zbog ove prirode i mesta koje ima svoju fantastičnu energiju. Naravno, i zbog selekcije filmova, gde svake godine neki od njih ostanu urezani u pamćenju.

Ne mogu da budem objektivan jer imam utisak kao da ovde dolazim u svoju rodnu grudu, koja, zapravo, nije moja, ali toliko puta sam dolazio ovde i saživeo se s ovim ljudima, da imam utisak kao da se vraćam svojim korenima kada dođem na festival. Osećam se kao deo inventara.

Koliko ti je, kao reditelju, i dalje bitan kratki film? Nisi odustao od njega ni posle dugometražnih „Zlogonja”?

Interesantno je koliko se obe stvari zovu filmom, a koliko su zapravo različite. Pogotovo jer najviše vremena provodim u reklamama, koje su medijum od 30 do 60 sekundi. To jeste isti filmski jezik, ali struktura i način na koji moraš da ga upotrebiš da bi ispričao priču je ogroman zadatak.

Bilo mi je jako prijatno da se vratim kratkom metru, naročto jer smo ga snimali u Irskoj u nekom novom ambijentu, s irskim glumcima i ekipom, što je za mene bio poseban izazov (film „I Bet” iz 2019. godine). Prijao mi je i zato što dugometražni film zahteva stravičnu žrtvu, a meni je iz pozicije konformiste značajno što možeš da dobiješ sličan high i tokom pravljenja filma sa kratkim metrom, a da ne moraš da ostaviš četvrtinu sebe i svoje duše da bi to uspeo da izvedeš.

To mi je divno i zbog toga što toliko vremena provodim iza kamere na komercijalnim projektima, da mi zafali nešto što bi bio umetnički projekat, a nisi uvek u poziciji da uđeš u to ludilo koje se zove celovečernji igrani film. Iz te perspektive mi gode kratke forme i prilično sam siguran da ću se opet baviti time. Kada radim muzičke spotove, takođe imam utisak kao da radimo neku igranu strukturu, mali film. Poslednje sam radio spot za bend KOIKOI i pesmu „Misisipi”, koji se na kraju pretvorio u film koji ima suživot s tom pesmom.

Da li sve ovo znači da planiraš malo duži odmor od dugometražnih ostvarenja?

Trenutno imam nekolicinu projekata i nikako da se odlučim kojem bih se posvetio. Baš zbog toga što imam iskustvo jednog dugometražnog filma i znam šta to znači. Ne bih se tek tako olako upustio u bilo koji projekat. Naročito jer mi se sad promenio i privatni život – nisam više klinac student, već imam i porodicu, a kad kreneš da radiš film, ti nestaješ pet dana nedeljno na 12 sati. Često i šest dana, pa onog sedmog spavaš. Više to nije samo moja žrtva, pa moram i to da uzmem u ozbir.

Zapravo me jako interesuju adolescenti. Imao sam dugometražni igrani film za decu, a sva četiri projekta koje imam u nekim začecima, bave se adolescentima. Svakako mislim da je to sledeći korak. Da li će se on desiti u neko skorije vreme, zaista nemam pojma.

Fotografije: Bašta tim i Milena Arsenić

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *