STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Na sopstveni pogon – nezavisni umetnički kolektivi u borbi za kulturu

„Saradnja je ta u kojoj je budućnost nezavisne scene.”

10. November 2022

Festival Na sopstveni pogon, u organizaciji Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS), biće održan osmi put po redu, i to u devet gradova: Boru, Kragujevcu, Kruševcu, Novom Kneževcu, Pančevu, Smederevu, Užicu, Zrenjaninu i Šapcu. U okviru ovog izdanja, biće organizovano 12 različitih događaja koji obuhvataju radionice, festivale, predstave, performanse i druge različite formate propitivanja, angažovanja i predstavljanja kulturnih sadržaja. Ovogodišnji slogan festivala je Saradnja za budućnost i otvoren je 19. oktobra u Kulturnom centru Zrenjanin predstavom Mehanizam, nakon čega su različiti programi održani u različitim gradovima. Ova manifestacija nije klasičan festival, na kakav smo većinski navikli, već više platforma za različite kolektive sa nezavisne umetničke scene, koja im pruža podršku da u svojim gradovima organizuju i sprovedu određene programe.

Više o samim događajima, ali i konceptu ovog festivala, razgovarali smo sa njegovim koordinatorkama – Sanjom Radulović i Anom Vuković.

Šta je zapravo festival Na sopstveni pogon i kako je nastao?

Sanja: Festival Na sopstveni pogon je osnovala Nezavisna kulturna scena Srbije 2011. godine i ove godine se održava osmi put po redu, dakle, nije imao kontinuitet od svog početka, već tek do 2018. godine. I tada je nastao sa idejom da podrži nezavisnu kulturnu scenu i produkcije koje tu nastaju, ali i da ukaže na neke od problema sa kojima se tada ta scena susretala, a koji su identični i dan-danas. Položaj umetnika se nije značajno promenio, možda se i pogoršao, ali ajde da budemo optimistične i kažemo da je ostao nepromenjen (smeh). Festival stimuliše programe saradnje koji podrazumevaju da neka od članica asocijacije NKSS u saradnji sa nekom drugom organizacijom, koja može i ne mora biti članica, ostvari i realizuje neki program.

Koja je simbolika samog naslova festivala?

Sanja: Jednostavno podrazumeva da se nezavisna produkcija kulutre, van institucija u Srbiji, većinski realizuje na sopstveni pogon koji podrazumeva ogroman entuzijazam ljudi koji proizvode te sadržaje, često rad u lošim uslovima i puno volonterskog nevidljivog rada.

Koliko se festival promenio od prvog izdanja?

Ana: Prvi festival je bio samo u Beogradu i bio je baš festivalskog karaktera. Trajao je nekih desetak dana, bio je program za programom i većinski su učestvovale organizacije iz Beograda. Oblik festivala se menjao, Sanja i ja često razgovaramo o tome da to više nije festival u onom klasičnom obliku, već više platforma.

Sanja: Već drugo izdanje festivala je održano u Beogradu, ali su program organizovale članice koje nisu iz Beograda, dok se za treće izdanje festival preselio u Zrenjanin i Smederevo. Posle toga, od 2018. godine dobija ovaj oblik – učestvuje veliki broj gradova i javljaju se naznake svega što imamo danas. 

Fakiri sa juga saradnja za budućnost | Foto Tanja Drobnjak

Kako je uopšte izgledao konkurs za ovaj fetsival? Ko je sve mogao da se prijavi da realizuje neki program?

Ana: Važan disklejemer za ovaj festival je što je on od pre nekoliko godina počeo da se oblikuje prema potrebama članica NKSS. Ove godine je to baš karakteristično zato što su u pitanju organizacije koje su i u sklopu radne grupe koja se bavi decentralizacijom. Sama grupa je radila na samom konkursu i obliku koji će imati festival. Novac je važan u svemu tome, jer smo dobili projekat koji nam omogućava da dalekosežnije gledamo na sve to. Konkurs je internog karaktera, dakle – sprovodi se među članicama.

Sanja: Uslovi konkursa, ne samo ove godine, već i prethodnih, su bili da se partnerstva realizuju između organizacija iz dva različita grada i da se program realizuje u gradu partnerske organizacije, dakle one koja nije nosilac projekta. Veliki problem na nezavisnoj sceni je da, kada se neki program kreira, recimo predstava, ne postoji život te predstave, jer su institucije uglavnom zatvorene za programe sa nezavisne scene. U pitanju su, uglavnom, neke manje organizacije koje onda odigraju komad u nekim alternativnijim prostorima nekoliko puta i van toga sami ne mogu da dođu do neke nove publike do koje bi došli da imaju institucionalnu podršku.

Zanimljivo je da se na konkurusu glasalo participativnim odlučivanjem, tj. sami prijavljeni su međusobno glasali jedni za druge.

Sanja: Zanimljivo je i da su članice učestvovale u odlučivanju koliko će visoki biti grantovi koji se dodeljuju – imali smo ukupan budžet i onda smo razgovarali o tome kolika je visina granta koji treba da se maksimalno dodeli, jer se povećanjem tog iznosa smanjuje broj projekata koji mogu biti podržani. Gledali smo da to bude neki okej iznos, da može da se realizuje program i da ljudi koji su angažovani budu okej plaćeni, a da se opet i podrška pruži što većem broju organizacija. Isto tako, razgovarali smo o kriterijumima žiriranja programa. Unapred su se znali kriterijumi da su to kvalitet programa, kvalitet saradnje, usklađenost budžeta, relevantnost projekta i tako dalje. Međutim, ove godine smo prvi put sproveli praksu participativnog odlučivanja, koja je podrazumevala da svi prijavljeni na konkursu učestvuju i u ocenjivanju svih drugih prijava. Nakon što se konkurs završio, sve prijave su poslate svima, bilo je ukupno 16 prijavljenih, i ostavljene su dve nedelje za čitanje toga i popunjavanje prvog glasanja. Nakon toga, održana je Zoom sesija, gde su učesnici imali prilike da predstave svoje programe, ali ne zarad pičovanja i takmičenja, već smo polazili od toga da nije nužno da neko ko ima dobar program, ima veštine da napiše dobru prijavu i hteli smo da damo šansu da neko bolje objasni program i odgovori na potencijalne nejasnoće. Nakon toga su svi prijavljeni svoje konačne odluke poslali Ani i meni, nakon čega smo nas dve napravile rang listu projekata koji su odobreni.

Ana: Imali smo i neki minimum bodova koji je neko morao da ima da bi projekat bio podržan i interesantno je da su svi imali taj minimum, ali nažalost, sredstva su bila ograničena, pa su ona odredila ko će biti podržan, ali je super što su ljudi podržali i prepoznali jedni druge. Na kraju je od tih 16 programa podržano 11. Često se ljudi kada ne dobiju projekat osećaju kao da žiri nije doneo adekvatnu ulogu, a onda kada se stavite u ulogu nekoga ko žirira, shvatite koliko je teško, pogotovo kada ocenjujete kolege. S druge strane, čitate i druge projekte, pa i tu uviđate šta vam se sviđa, šta ne, možda sledeće godine vi napišete drugačiji projekat, jer shvatite šta je moglo bolje i slično. To je jedna praksa koja, na neki način, stvara kolektiv u samoj grupi koja je učestvovala.

„S obzirom da postoji zaista nedovoljna podrška i razumevanje nadležnih za kulturu, onda smo definitivno usmereni jedni na druge i uz pomoć tih saradnja se organizacije međusobno osnažuju.”

Recite mi nešto više o samom programu ovogodišnjeg izdanja festivala?

Sanja: Program je počeo 19. oktobra u Zrenjaninu predstavom Mehanizam grupe Transformator, gde četiri autorke govore o mehanizmima u koje svakodnevno upadamo i koji nam onemogućavaju da napravimo neki iskorak i krenemo dalje, posebno osvrćući se na poziciju žene u svemu tome. Druga predstava, koja je bila u Zrenjaninu, je O iscrpljivanju ili plutanje van sopstvenih granica i u pitanju je premijera u produkciji grupe Hajde da. Istog dana, u Smederevu je odgirana predstava Vrednost žene, još jedan komad koji se bavi pitanjem i položajem žene danas.

Ana: Održan je Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma, biće oslikan mural na školi Mara Mandić u Pančevu, održane su radionice koje organizuju Pobunjene čitateljke sa đacima srednje škole u Užicu. U Novom Kneževcu će biti održana Kulturna zona, radionica kratkih video formi sa decom, a u Zrenjaninu će biti u dva dana organizovane dramske i scenografske radionice. Biće održan projekat Demokratije društvene igre u Boru, koji propituje šta je demokratija danas i predstava Indigo u Kruševcu povodom petog rođendana prostora Gnezdo. Zanimljivo je kako festival odgovara na različite potrebe, pa je program raznolik – od filmskih festivala, murala, radionica do predstava.

Pobunjene čitateljke od Užica do Makedonije | Foto Tanja Drobnjak

Indigo | Dizajn Vladimir Garboš

Hleb teatar Marija Ručara | Dizajn Danilo Karapandža

Ovogodišnji slogan je Saradnja za budućnost, koja ideja stoji iza toga?

Sanja: Saradnja za budućnost je ime i jednog od programa na festivalu, to je ujedno i slogan ovogodišnjeg izdanja festivala. Saradnja je ta u kojoj je budućnost nezavisne scene. S obzirom na to da postoji zaista nedovoljna podrška i razumevanje nadležnih za kulturu, onda smo definitivno usmereni jedni na druge i uz pomoć tih saradnji se organizacije međusobno osnažuju.

Šta biste poručile nezavisnim kolektivima, zašto je važno da budu deo NKSS-a?  

Ana: Mislim da je scena baš mala i organizacije nemaju kapacitet da zagovaraju, ni u lokalnim samoupravama, a kamoli na nekom širem planu. NKSS je mreža koja omogućava da zajedno imamo neku jačinu. Vidljiviji smo i to je nešto što pojedinačne organizacije, nažalost, ne mogu da imaju. Na poslednjoj Skupštini NKSS-a smo baš razgovarali o istom pitanju i na kraju, kada smo promišljali i sabirali utiske, smo se složili da su to upoznavanje, umrežavanje, povezivanje, razgovor o nekim stvarima. Shvatate da niste sami, što je jako bitno, naročito u manjim sredinama, dobijete perspektivu da nam je svima teško, ali da možemo da pomažemo jedni drugima. S druge strane, meni upravo festival Na sopstveni pogon ima najviše smisla za asocijaciju, zato što sve to za šta se zalažemo u nekim malim dozama možemo da sprovedemo kroz sam festival.

Naslovna fotografija: O iscrpljivanju | Foto A Danguzov 2022

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *