STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Najbolji filmovi 2021. godine

Lista najboljih filmova prethodne godine (koje niko živ nije pogledao)
Piše: Jovan Kostić

24. January 2022

Prošla je još jedna godina (dve hiljade dvadeset prva za one koji broje) i ostavila iza sebe raznorazne neke filmove. Bilo je tu, brat – bratu, svega i svačega, ali ako bismo nekoga na prepad uhvatili da nam nabroji bar pet onih koji su mu se dopali, siguran sam da bi već posle tri počeo ozbiljno da zamuckuje i pita se zašto ga prepadamo, ali i to koliko je uopšte filmova pogledao ove godine.

Iako je na papiru sve prštalo od bombastičnosti, čini se da zvuka eksplozije ipak nije bilo nigde. Posle odlaganja, odlaganja i odlaganja, mnogi filmovi su došli nekako nenametljivo i prošli potpuno ispod radara. Ajd što nije bilo previše hvalospeva, nego se niko nije ni potrudio da ih opljune kako treba. Mada, kako kriviti ljude što nisu previše zagrejani za 27. nastavak Džejmsa Bonda (nije hiperbola, iako zvuči kao da jeste) i 52. film 10. faze Marvelovog Univerzuma (jeste hiperbola, iako zvuči kao da nije)?

Superherojske filmske kompanije su se, kao i uvek, postarale da nam i ove godine u bioskop istovare kamion pun avantura kostimiranih muškaraca i žena. Bilo je tu svega i svačega, ali se danas ne bavimo blamantnim ostvarenjima kao što su „WW1984“, „Black Widow“, „Venom 2“ i „Eternals“, već samo natprosečnim filmovima koji koliko – toliko zaslužuju našu pažnju.

Jedna od najvećih pobeda godine, a koju smo već negde arhivirali i zaboravili, desila se kada je reditelj Zek Snajder visoko podigao ruku i istakao srednji prst usmeren ka kompaniji „Warner Brothers” i svima onima koji se mešaju u kreativnu viziju umetnika (jer uvek znaju bolje). Njegova vizija je bila bar deset puta bolja od procene koju su ranije napravili ljudi u odelima, verovatno nakon što su svi zajedno u konferencijskoj sali pogledali neku „sjajnu” PowerPoint prezentaciju. Ta pobeda mi je donela istu onu „underdog” radost kao kada je na Mundijalu 2002. godine Senegal pobedio Francusku 1:0, golom Pape Bube Diopa.

Najbolje iz drugog tabora superherojstva je došlo onog trenutka kada su se svi (vlažni) snovi svih Spajdermenovih fanova širom sveta ostvarili u filmu „Spider-man: No Way Home”. U bioskopima je bila potpuno ludačka atmosfera, nalik stadionskoj, kada se dešava nešto neverovatno u poslednjim trenucima. Mada, iako sam isprva bio oduševljen tim potezom, sada se već bojim da smo masovnim odobravanjem tih poteza u ovom ludom svetu rimejkova i ributova, dali Marvelu još moćnije oružje koje će nam, verujem, u rekordnom roku doći glave (ako već nije).

Treba pomenuti i to da je vrhunac Netfliksove prošlogodišnje kreativnosti „The Princess Switch 2: Switched Again“ dobio novi nastavak i da je Vanesa Hadžens ovog puta imala priliku da zasija u trostrukoj glavnoj ulozi filma: „The Princess Switch 3: Romancing the Star“. Ako ćemo iskreno, od naziva sam očekivao mnogo više, prošlogodišnji me je r-a-z-n-e-o. Recimo „The Princess Switch 3: Multiswitch“ (ako me sad u Netfliksu ne zaposle, nikad neće).

FOTO: POGODITE KO JE OPET SVIČN’O !!!

Pošto prelazimo na listu, vreme je za gomilu disklejmera:

* Objektivno gledano – svaki čovek je subjektivan, pa tako i ja.
* Rangiranja nema – zabavnije je kad su filmovi razbacani, a i suludo je sve porediti.
* U izbor su ušli filmovi koje možete naći da pogledate. Ako se pojave neki bolji – šta da se radi.
* Dokumentarni filmovi su kategorija za sebe, pa ih zato ovde nema.

Pa, da počnemo da listamo:

Dune (režija: Denis Villeneuve)

Da bi neko od kultne knjige kao što je „Dune” napravio odličan film, mora, pre svega, ozbiljno da se loži na izvorni materijal. Dejvidu Linču je to falilo, jer čovek nije ni znao šta je „Dune” kada je prihvatio da ga režira. Sa druge strane ludila – Hodorovski je toga imao previše, pa su njegove ideje završile kao jedan od najvećih projekata koji nikada nije napravljen. Počelo je ozbiljno da se veruje u to da „Dune” nikada neće postati ono što na filmu zaslužuje da bude, a onda se Denis Vilnev odlučio da se pozabavi time. Uz gomilu odličnih filmova iza sebe (od kojih je svaki vizuelni „MasterClass”) i veliko loženje od svoje dvanaeste godine – ostvarivanje dečačkih snova je moglo da počne.

Radnja ovog filma obrađuje prvu polovinu knjige i prati mladića – naslednika iz velike familije, koji pokušava da otkrije misteriozni put svoje sudbine, dok oko njega bukti rat za proizvodnju najzanačajnije supstance čitavog univerzuma.

Odluka da se prva knjiga podeli na dva dela je bila ujedno jako pametna odluka – jer je neophodno polako i strpljivo uvesti gledaoce u tako kompleksan svet i potpuno luda – jer je dobio zeleno svetlo za nastavak tek nakon što je studio odneo dovoljno velike džakove novca sa blagajni.

U stvaranju ovog spektakla Vilnev se prvenstveno oslonio na svoj najjači kvalitet – kreiranje veličanstvenih kadrova neverovatne lepote. Za potpun doživljaj toga bilo je neophodno gledati ovaj film u bioskopu, jer njegova grandioznost prevazilazi veličinu kućnog ekrana. Da osećaj bude potpun
za sva čula, zaslužan je i legendarni Hans Cimer koji je, kao i Vilnev, odbio druge projekte da bi radio na nečemu što mu je oduvek bio san. Zajedno su taj san uspeli i da ostvare, stvarajući film koji sa punim pravom može nositi status umetničkog dela.

Nama ostaje samo da sačekamo nastavak, uz nadu da će nas jednako oduvati – kao pesak po pustinji.

CODA (režija: Sian Heder)

Koliko god puta da pokušaju da mi prodaju „coming of age” filmsku formulu, mislim da ću toliko puta sa istim entuzijazmom i da je kupim. Nešto tu dira srce na poseban način, dok čovek navija da „ružno pače” pokaže ljudima oko sebe da je to što je njima čudno i neuobičajeno, zapravo nešto jako vredno što prevazilazi okvire ograničenog okruženja.

Radnja porodičnog filma „CODA” (akronim za – dete gluvonemih roditelja) prati devojku završne godine srednje škole koja se oseća zarobljeno po pitanju budućnosti, jer je njenoj porodici konstantno potrebna njena pomoć. Ona je jedini član svoje porodice koji nema problema sa sluhom i
to za nju predstavlja dvostruku otuženost – jer je smatraju drugačijom i u okruženju i kod kuće. Da stvar bude još kompleksnija, potencijalni izlaz iz cele situacije je to što ona poseduje izuzetan talenat za pevanje koji joj može doneti stipendiju na fakultetu. Međutim, zaštitnička porodica jednostavno nema mogućnosti to zaista da razume, što nas dovodi do pitanja roditeljske ljubavi, poverenja, dobronamernosti i protekcije.

Iako se u osnovi nalazi prepoznatljiva formula, ovaj film dobija dubinu postavljanjem specifičnih okolnosti koje su tretirane na autentičan način. Lepo je što su uloge gluvonemih ljudi zaista dobili gluvonemi glumci, dok je glavna glumica provela devet meseci savladavajući znakovni jezik, ribarske sposobnosti i pevanje. Kroz ovo veoma prijatno ostvarenje dodirujemo kompleksne i interesantne teme, ali film istovremeno poseduje izuzetnu duhovitost i toplinu, pa će u trenucima opuštanja imati efekat toplog ćebeta.

The French Dispatch (režija: Wes Anderson)

Nova filmska slikovnica Vesa Andersona je u potpunosti ispunila očekivanja, ali me to dovodi do pitanja – da li je to dobra ili loša stvar i da li Ves već predugo igra na sigurno?

Rekao bih da je prilikom pripreme ovog filma reditelj imao mnogo ideja koje je želeo da vidi na filmskom platnu, ali da je shvatio da neće imati baš toliko vremena, ni prostora da se svakoj posveti pojedinačno. Verovatno je zbog toga osmislio izuzetno zanimljiv format – novinarske redakcije, koji mu omogućava da sve te pričice poveže u jedno ostvarenje, odnosno izdanje.

Tok filma pokriva tri odvojene priče, koje dešavanja u novinarskoj redakciji povezuju u svoje poslednje izdanje. Svaka od priča je potpuno čudna na svoj način i u svakoj se pojavljuje veliki broj izuzetno poznatih lica. Naravno, svaki detalj, svakog kadra, svake priče je tretiran onako kako samo
Ves Anderson to može da uradi – uz neverovatnu estetiku, preciznost i promišljenost.

Ovo je nesumnjivo jedan od najboljih filmova godine. Ono što mene brine je to da li Ves Anderson u svojoj zoni komfora polako postaje previše predvidiv i, čak, pomalo dosadan. Iako mi se svi detalji ovog filma pojedinačno dopadaju, imam osećaj kao da on sam počinje da rimejkuje ili čak parodira sopstvene filmove.

C’mon C’mon (režija: Mike Mills)

Ako pomislite pre gledanja da bi ovaj film mogao da bude pretenciozan, on će u prvih par minuta učiniti sve da vam dokaže da ste bili u pravu. Realno, crno-bela boja ovog filma ne doprinosi ničemu, osim da se odmah upali pretenciozna lampica našeg mozga i kaže nam da se pred nama verovatno nalazi nešto bitno i dobro. Mada, meni ne smeta to, koliko mi smeta ime ovog filma – jer da bih ga otkucao kako treba, moram pola sata da tražim one gornje kvačice po tastaturi.

Radnja filma ima prepoznatljivu postavku u kojoj ujak (samotnjak) dobija neočekivani poziv da pomogne sestri i pričuva njenog sina – svog sestrića na nekoliko dana. Vrlo neobično, energično i zanimljivo dete će pretumbati iz korena njegovu svakodnevicu, ali i stvoriti veoma posebnu
dinamiku prijateljsko-roditeljskog odnosa iz koga će obojica moći dosta toga da izvuku.

Najjači adut ovog filma je njegova prirodnost. Verujem da bar pola scenarija nikada nije bilo ni zapisano, već da su glumci većinu improvizovali. Tu se, naravno, ističe genijalni Hoakim Finiks koji je stvoren za ovakve (mada i sve druge) uloge, a društvo mu pravi odlični klinac – koji je, zapravo,
Britanac, pa je morao da lažira akcenat tokom čitavog trajanja filma (uopšte nisam provalio).

Ovo je jedan od onih sporih, razgovornih, životnih filmova za koje znate da bi „trebalo da vam se svide”. Možda vas oduševe, a možda vam jednostavno budu dosadni (u redu je i to sebi priznati). Kod mene se desilo da mi je par dana (nepozvan) ostao u glavi, terao me da dosta razmišljam i tako svakog dana postajao sve bolji – dok nisam shvatio da mi se baš dopada.

The Worst Person in the World (režija: Joachim Trier)

Film o najgoroj osobi na svetu dolazi iz Norveške i deo je Oslo trilogije u kojoj je se nalaze i filmovi „Reprise” i „Oslo,31st august”. Filmovi nisu povezani radnjom, ni likovima, već težnjom da isti reditelj i scenarista kroz različite priče prikažu živote i osećaje pojedinaca u ovom gradu.

Reditelj je ovaj film nazvao romantičnom komedijom za one koji ne vole romantične komedije. Radnja prati simpatičnu devojku koja u svojim tridesetim godinama ne uspeva da pronađe pravo mesto u svom životu. Mnogo toga joj je prezanimljivo, sve do trenutka kada odjednom prestane da bude. S obzirom da ne uspeva da pronađe ljubav prema sebi, to se odražava i na odnose u kojima se nalazi – što je čini da se oseća kao da je najgora osoba na svetu, iako nije.

Ovaj film u svom ritmu smenjuje sve i svašta – zabavne, tragične, normalne i prečudne trenutke, ostavljajući ukus životne autentičnosti. Podeljen je u segmente, pa su neki od njih slatki i simpatični, a neki trenuci svađanja – toliko realni, da je osećaj kao da se i gledalac nalazi u sred nje. Dodatna doza hrabrosti se postiže time što se vrlo „sirova” priča obrađuje iz perspektive protagonistkinje, na šta nas Holivud definitivno nije navikao. Iako sam u nekim trenucima pomislio da je film otišao dalje nego što mi je ugodno, čak i to bih pozdravio, kao znak da nije pravljeno previše kompromisa. Ovo je film koji je na mene ostavio definitivno najjači utisak prethodne godine.

King Richard (režija: Reinaldo Marcus Green)

„King Richard” je biografski film o Ričardu Vilijamsu (Vil Smit), čoveku koji je više od svega na svetu želeo da njegove ćerke, uprkos svemu što im je stajalo na putu, postanu najbolje teniserke sveta. Bio je potpuno posvećen i spreman da učini sve za taj cilj – osim da povremeno posluša tuđe mišljenje.

Tema ovog filma jeste način na koji su Venus i Serena od devojčica iz geta postale zvezde sporta koji je bio rezervisan za bogate belce. Međutim, prvenstveno, fokus je na pitanju roditeljstva, izazovu kako omogućiti deci nešto što im ne možete omogućiti, kao i o kompleksnosti pitanja: šta je zaista najbolje za talentovano dete – da li forsirati razvijanje talenata do krajnjih granica ili pustiti dete da ima detinjstvo i obrazovanje, kako bi moglo da bude dovoljno stabilno da izdrži karijeru? Ričard je uvek tvrdoglavo mislio jedno, a ostatak sveta „dobronamerno” drugo. Poenta nije u tome ko je bio u pravu, jer na to pitanje nismo ni dobili odgovore, već posmatranje i promišljanje kompleksnosti ovakve roditeljske situacije.

Glavne „kritike” ovog filma dolaze od ljudi koji smatraju da fokus nije trebalo da bude na Ričardu, već na sestrama Vilijams, što bi u odnosu na naslov i temu filma definitivno bila promašena tema. Iako smo mogli da imamo takav film koji bi bio mnogo šablonskiji, stvar je u tome da ne moramo na stvari da gledamo uvek iz najočiglednijeg ugla i nekad je izmenjena perspektiva baš ono što je potrebno da film dobije svežiju notu, dodatnu dubinu i temu.

Iako sam ovaj film pustio da me uspava, ostao sam budan sve dok se nije završio – želeći još.

Drive My Car / Wheel of Fortune and Fantasy (režija: Ryusuke Hamaguchi)

Kako da vam kažem da je „Drive my Car” japanski film koji traje tri sata, a da vi istog trenutka ne prestanete da čitate ovo? Ne znam šta je to u svima nama što nas natera da automatski zakolutamo očima na film koji traje preko dva sata, dok smo istovremeno sposobni da izbindžujemo celu sezonu serije za jedno veče – iako to traje daleko, daleko duže.

S obzirom da je japanski reditelj Rjusuke Hamaguči odlučio da ove godine izbaci dva vrhunska filma, odlučio dam da ih objedinim u ovom izboru.

„Drive my Car” je zasnovan na kratkoj priči Harukija Murakamija i odražava elemente na koje smo kod poznatog pisca navikli. Likovi su pomalo drugačiji, situacije su vrlo neočekivane i svaki kadar je prožet neobično misterioznom atmosferom. Ipak, glavni motiv i sredstvo ovog filma je komunikacija – prikazana na različite načine. O samoj priči vam ne bih otkrivao ništa, jer je bolje upustiti se u nju potpuno nepripremljeno.Kada je o strukturi filma reč – priča započinje četrdesetominutnim uvodom – koji je nešto brži i ispunjeniji radnjom. Zatim se u narednih 2 sata i 20 minuta polako odmotava klupko svega onoga što se prethodno gledalo. Iako će mnogima ovaj film biti prespor i predosadan, siguran sam da će naći svoju publiku koja će ga izuzetno ceniti.

„Wheel of Fortune and Fantasy“ je drugi ovogodišnji film istog reditelja koji u svom središtu ima komunikaciju. Za razliku od prethodnog, ovaj film je dosta kraći i njegovo trajanje je podeljeno na tri kratke priče koje radnjom nisu povezane. Radnja svake od priča se svodi na dijalog između dvoje ili troje likova, uz pristustvo zanimljivih motiva i obrta. Iako su i prve dve priče veoma dobre, treća je na mene ostavila ubedljivo najjači utisak.

Belfast (režija: Kenneth Branagh)

Belfast je priča o tome kako je biti mali i odrastati u malom okruženju u trenucima kada se dešavaju veliki sukobi. Radnja filma je (kao što naziv govori) smeštena u Belfast, u vreme ozbiljnih previranja između katolika i protestanata – pa je situacija bila na ivici građanskog rata.

Reditelj i scenarista Kenet Brana je tada bio samo dečak i pruža nam upravo tu – naivnu dečačku perspektivu koja ne može situaciju u potpunosti da razume, niti da svesno zauzima strane… već da u celom tom ludilu ozbiljno brine o tome kako da osvoji srce devojčice iz škole.

Sve što on u tim trenucima posmatra, radnja nam prepričava – tako da dobijamo uvid i o stanju u njegovoj porodici. Kako izgleda odnos između oca i majke koji se suštinski vole, ali ih okolnosti i nemaština povremeno teraju da to zaborave?

Iako ovaj film pomalo deluje kao jedan od onih koji su u startu napravljeni tako da zabace udicu da dohvate Oskara, smatram da ima dovoljno šarma da mu se to progleda kroz prste. Ovo je jedna lepa porodična priča o odrastanju u ne-tako-lepom okruženju koje pojedinca može da proguta, ako se ne skloni na vreme.

Bilo je prethodne godine dosta dobrih filmova, a možda bi se ovde našli još neki – da su uspeli na vreme da stignu do nas. Dragi ljudi iz budućnosti koji čitate ovo, ne zamerite ako se ispostavi da je zakasneli „Licorice Pizza”, „West Side Story” ili neki treći – najbolji film ikada.

Uživajte u gledanju filmova iz prethodne ili bilo koje godine. Srećna nam svima filmska nova godina!

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *